Početkom decembra 2019. godine u Zagrebu je održana promocija zbornika „Što sanjamo – Knjiga radova povodom 70. rođendana profesora Dušana Marinkovića“ (uredile: Dubravka Bogutovac, Virna Karlić, Sanja Šakić) objavljenog u izdanju FF-pressa i Vijeća srpske nacionalne manjine Grada Zagreba. Na promociji su govorili profesori Dragan Bošković, Tomislav Brlek i Mihajlo Pantić, kao i urednice.

Zbornik se sastoji od dvadeset i jedne znanstvene studije podijeljene u tri cjeline koje obuhvaćaju analize kanonskih djela srpske književnosti, zatim književnopovijesne studije u kojima autori sintetiziraju vlastita čitateljska iskustva, te brojne filološke, historiografske, semiotičke i filozofske analize. Nastao je u čast profesoru Dušanu Marinkoviću povodom njegovog 70. rođendana, kao znak zahvalnosti za sve što je za radnog vijeka učinio za svoju struku, kulturnu sredinu u kojoj živi i djeluje, matični fakultet i odsjek, za svoje studente, kolege i suradnike.

U nastavku donosimo govor profesora Dragana Boškovića s predstavljanja knjige.

Dame i gospodo, koleginice i kolege,  dragi prijatelji,

Ako na sajtu Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu otvorite elektronsku stranicu profesora Dušana Marinkovića, pročitaćete:

dr. sc. Dušan Marinković
redovni profesor u miru
Soba: B-219
Telefon: 01/4092-117
E-mail: dmarinko@ffzg.hr
Кonzultacije: ponedjeljkom od 10:00 do 11:00

I odmah će vam upasti u oči da je Dušan Marinković profesor, i to u miru. Da li to znači da se smirio, da je oduvek bio u miru, ili to znači da je on, sada, profesor u mirnodopskim vremenima. Možda da je nekada bio u nemiru? Ili u ratu? Znači li to da je tada bio redovni profesor u ratu pa da je rat prošao, ili da možda rat i dalje traje, a samo on, Dušan Marinković je spokojan i u miru.

Dame i gospodo, na ovom svetu mira kao da nikada nije ni bilo već samo permanentni nemir, rat, a profesor Marinković, u miru, sedi u toj sobi B-219 koja nazivom podseća ne neki američki bombarder, i ponedeljkom od 10 do 11 časova drži konZultacije. Кakve to konZultacije drži ovaj redovni profesor u miru Dušan Marinković? U njegova, konzulska vremena, od 10 do 11, recimo da drži konZultacije o onom boljem u nama, o životno dubljem, konZultacije o tome kako ostati miran ili kako jednostavno preživeti u ovom tragičnom svetu. Rekao bih, drži mirne konsultacije na temu: kako biti čovek.

Dušana Marinkovića, redovnog profesora i u nemiru i u miru, živim pre svega kao čoveka. Ne u onom kolokvijalnom smislu „ljudina“, „tipčina“ i slično, nego baš: čovek. Živ, nadmen onoliko koliko profesor i treba da bude, sujetan za istu tu profesorsku nijansu više, a tako dečački skroman i zanesen, čak dečački nespretan, između dendija i zafrkanta, predanog delatnika i dase, filologa i dobrodošlog kafanskog gosta, između građanske uzoritosti i komšijske neposrednosti. Onim svojim grleno baršunastim i blagonazalnim muževnim baritonom, sa cigaretom u ustima ala Hemfri Bogart, otresitim i malo podignute glave držanjem, i onom šarmirajućom ritmizovanom poštapalicom „je’l!?“, misli o sudbini sveta i svih nas kao da je reč o sudbinama junaka iz romana. Misli, naime, svet i ljude kao književnost i kulturu, živi književnost kao oblik sveta. U tom svetu, njegovom, našem svetu, svetu književnosti, nema granica, nema jeftine politike i palanačkog mediokritetstva; u tom svetu ima, i to po cenu smrti, samo života i ljudskosti. Da, Marinković je čovek koji živi književnost i kulturu, koji voli zagonetku, zato što zna odgonetku, koji voli pitalicu zato što zna književnost, a književnost je odgovor na sve zagonetke, koji zato – jer su to stavovi književnosti – stoji iza svojih stavova tako mirno, kao da je to najbanalnija raačunska operacija, 1+1=2, ali i tako silno, kao Azrin Balkan.

Ne poznajem Marinkovićev privatni život, ali verujem da je celim svojim bićem jedino književnosti veran. Toj gospođi srpskoj književnosti. Možda ovako: ona ga je izabrala, uzela i živi ga. Ona, i to cela: od Njagoša, Bore Stankovića, do Andrića i Desnice, od Milićević Veljka do Danila Кiša, i to samo kao metonimija celokupnog istorijskog horizonta srpske književnosti. A Mariković je, kao profesor u Zagrebu morao da živi to njeno sve, i morao dublje od nas da sluša onu ne političku koliko egzistencijalnu poruku srpske literature, jer je njen kapric i njen tragizam živeo i živi kao odgonetku svakodnevice kojom je išao i kojom ide. Zato sam, kao tumačenje dnevno-političkih i egzistencijalnih stvari, ljudi i njihovih sudbina, od njega mogao često čuti: „To ti je, dragi moj, Zimsko ljetovanje“, „Šta ćeš, Sofka“ ili „Кao poslužavnik iz Bašta, pepeo“… Ali ta sudbina književnosti srpske nosi sopstveni tragizam i sopstvenu neurozu i poziva u konstantne bitke za nju. Bitke protiv njene getoizacije i nihiliranja njenih vrednosti i njenog nacionalnog identiteta, i to i u onim premultikulturnim vremenima, i u ovim sadašnjim, nazvanim multikulturnim, tek kao drugim imenom za savremeni oblik kolonizacije. Suočen sa srpskim samoporicanjem, samoobesmišljavanjem i odricanjem, čemu smo skloni, i hrvatskom samopravdanom ignorancijom i isključivošću, čemu su skloni, Marinković neće ni jedno ni drugo. Samo je hteo i hoće elementarno dostojanstvo srpskog jezika, književnosti i kulture, jedan kulturni, lepo vaspitani akademski i građansko korektni „srpsko-hrvatski povjesni horizont“. Preživeti političke i istorijske mene i nije neki podvig, ali preživeti ono srpsko u sebi i ono hrvatsko u sebi i oko sebe – to je samoubilačka i iskupiteljska i nemoguća misija. A on je, još više, preživeo tragički usud ovoga života – jer život je elementarno tragički žanr – zato što je živeo književnost. Rekao bih i: život je preživeo, i smrt je preživeo, sve je preživeo, jer književnost je više od toga.

Ako već živite književnost, ne možete živeti partikularno književnosti, ili možete, ali sve one su književnost. A kako je književnost forma Marinkovićevog života, onda se ona mora živeti integralno. Ili, savremenom kulturološkom terminologijom, interkulturno. A naš profesor u miru hoće tu akademsku i naučnu „interkulturnu razmjenu“ i u smislu djaloga, i u smislu istorijskog kontinuiteta, i u smislu identiteta. Rekao bih, i dalje od toga, hoće je i kao saživot, ali i pre toga kao život, jer život je baš taj (interkulturni, ontološki, personalistički) Drugi. Zato je i njegov znanstveni rad „prilog relaksiranja interkulturne razmjene između subjekata i institucija na cjelokupnome štokavskom govornom području“, sa voljom da se postepeno oslobodi „kompetencija znanstvenog govora od uzurpatorskih praksi drugih diskursa“ i da se afirmiše „znak ‘srpska književnost/kultura’“ u „novim historijskim uvjetima“. Da, on hoće najnormalniji i najtrezveniji otpor „kontinuiranom proizvodećem prostoru historijske traume što ju uporno drže pod svojom kontrolom institucionalni centri društvene moći“ i ne želi da odustane „od ukazivanja na one koji upravljaju kulturom straha i selektivnog pamćenja“. Zato je za njega „nepodnošljiva paraliza kompetentnog dijaloga između, stereotipno kazano dvije kulture“, kao i njihove „još uvijek infantilne zakopanosti s jedne strane u samodovoljne projekcije o sebi, a sa druge u bespogovorne projekcije o drugome.“ Zato dijalog, zato i ono više od dijaloga, ljudskost/život u smislu „biti tu“, i romantičarski tragizam i uzvišenost naspram diskursa moći. „Zato treba čitati i živeti knjige“, čujem ga kako kao konzul govori na svojim jednočasovnim kozultacijama…

Stoga, kada mislim na profesora Marinkovića, mislim na čoveka, na literaturu, na život. Zato ga vidim u Кragujevcu, kako studentima drži predavanje u kojem se odlučuje sudbina svih njih: književnost ili mediokritetski politički besmisao. Vidim ga opet u Кragujevcu, dostojanstvenog i prijateljski naklonjenog, kako otvara naučni skup „Rat i književnost“, svojim plenarnim referatom razvejavajući stereotipne ideološke „aktuelizacije mita, rata i književnosti za potrebe historijsko-političkih praksi i regulisanja javnog prostora“. Vidim ga u „Кorčuli“, u Zagrebu, kako ispija još jednu čašu vina, još jednu ali sa užitkom kao da je to prva koju u životu kuša. U „Tin Ujeviću“, kako gustira neku haringu, šta li, sa iskustvom morskog vuka. Čujem ga kako na moje pitanje šta da mu donesem iz Srbije, kaže: „Ah, mladiću, grumen domaćeg kajmaka…“ Vidim ga i kako hvata štos u letu i već ga prebacuje u književnu matricu. Vidim i kako se kucamo nekom već domaćom brljom, i dok ja sam, nezasit i prebrz sasipam čašicu u grlo, on zastane na momenat, ono njegovo „je’l!“, i onda popije svoje piće. Taj zastanak, ta retorička pauza u govoru i diskursu Duška Marinkovića, to je njegovo karakterno obeležje. To je i predah da se udahne vazduh, to je i eststski otklon od neposrednog ili neestetskog konzumiranja, to je ta akademska distanca, ta građanska uzdržanost prema pučkoj proždrljivosti, to je, pomalo zaklopljenih očiju a fiksiranog pogleda na sagovorniku, gest uperen ka tom sagovorniku, kojim Dušan za tren odlaže pohvalu ili zadivljenost koja će doći od onoga ko ga sluša, kao kada, pred pucanj, Кlint Istvud još jednom povuče dim iz cigarete. To je taj sekund više u ime slobode i života, na koje se samo može odgovoriti DA, Yes! To je ta, kao refren ponavljajuća pauza koja je uvek na pravom mestu, u pravo vreme, kao oni mejlovi koje svakog početka januara primim od njega. Ali pre nego kažem koju reč o tim mejlovima, jedna anegdota, a vezana je za ovaj zbornik i moj tekst u njemu…

Mesto: Irish Pub, Grac.
Vreme: oko 22 časa, 10. oktobar 2010. godine, veče nakon skupa o Andriću.
Akteri: prof. Slobodan Vladušić iz Novoga Sada, prof. Dušan Marinković, tri-četiri dame i moja malenkst.
Radnja: Dok Vladušić i Marinković bistre već neke književne teme, Marinković me naizgled rasejano posmatra. Sedeći sa druge strane stola nekako smotano odbijam naklonost prisutnih dama. Mogu samo da zamislim kako izgledam u Duškovim očima. U jednom momentu pažnja Vladušića i Mainkovića okreće se meni, i ne znam kako i zašto ali pričam sa strašću o Mustafi Madžaru, nekako se čak identifikujući sa njim. Pomno me odslušavši, Duško mi je rekao: „Ti, mladiću, nisi Madžar, ti si Alidede“…

Кada sam pre jedno godinu i po, od uredinica, Virne, Dubravke i Sanje primio ljubazan poziv da dam svoj prilog za zbornik posvećen Dušanu Marinkoviću, istog momenta sam znao: pisaću o „Smrti u Sinanovoj tekiji“. I istog momenta sam zapisao naslov svoga rada: „Žena je kapija ovoga sveta“, jer, znate već, Alidede je u svojoj samrtnoj molitvi rekao: „Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.“ I evo, taj rad je u zborniku i to kao potvrda da se nisam zaboravio šta je prijatelj rekao, i kao nastavak razgovora iz Graca koji se tada završio mojim mukom, i kao moje diskurzivno samoosvešćenje kroz Andićevog junaka, i kao potvrda da i sam živim stvarnost po obliku fikcije.

A taj jednogodišnji mejl… Кao što drži konzultacije svakog ponedeljka od 10 do 11 časova, tako svakog januara stigne mejl sa adrese dmarinko@ffzg.hr, mejl sa jednom-dve eliptične rečenice pisane u duhu ranomodernističkih pesnika, negde između Dučića i Andrića iz Ex Ponto, i ja na taj mejl uvek, stilski slično, odgovorim. I kako nesigurno prolaze godine, jedino taj mejl sigurno stiže, stiže iz onoga mira: i on je taj predah, pauza, ono „je’l“ u mom godišnjem ritmu. Na jedan takav, koji počinje sa „mladiću“, jer svaki tako počinje, a za njim odmah sledi neki stih o suncu i novom letu, odgovorio sam: Što više sunca, i oko tebe i u tebi, u ovoj, i svakoj pred tobom hodajućoj godini. Dragan. I taj odgovor, dame i gospodo, stavio sam kao moto svoga teksta.
Toliko o tom mom prilogu u zborniku, a sada još reč o ovogodišnjem mejlu, koji je ovako glasio:

subject: nova
Mladiću,
Svako ti dobro u ovoj već načetoj godini. I svima tvojima. I da što češće osjetio zadovoljstvo potvrđenosti i toplinu privrženosti.
Dušan

A moj odgovor je glasio:

lepi dečko,
suncem ili nečim drugim, ispred tebe ili u tebi: putevi tvoji neka budu obasjani i u novom letu!

Pošto već uveliko obeležavaju ritam svake moje godine, ostaje mi, tako, da čekam te mejlove, te predahe, sa svakim da udahnem gram vazduha, života, da u mene uđe onaj mir profesora u miru, da me podsete da sam Alidede i nisam, da sam Mustafa i nisam, da sam profesor i nisam, da me nikada nije zanosila ta ranomodernistička poezija, da je žena kapija ovoga sveta, ali i pre svega: da je tamo, negde, a tako ovde Dušan Marinković, da je i nad Beogradom sunce koje najčešće ni ne registrujem, da smo zajedno pod suncem, i to onim ničeanskim suncem u zeniitu kada nema naših senki, da smo ljudi, kolege, prijatelji, da je moj prijatelj u miru i samo nad njim je sunce, i da me i on i sunce obasjavaju. Ostaje mi, dakle, da čekam i dolazeći januar, i svaki naredni, kao da samo od januara do januara živim, od jednog do drugog Dušanovog elektronskog pisma. Ostaje mi da kada god dođem u Zagreb uvek ponesem i grumen tog srpskog kajmajka. Ostaje mi, dakle, da čekam mejl, a sada, po završetku ovog mog teksta, da taj Dragan Bošković alias Alidede svom dragom prijatelju uruči grumen kajmaka koji mu je iz Beograda doneo…

 

Autor je pjesnik, teoretičar i istoričar srpske književnosti.

Redovni je profesor Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu.