S Nebojšom Viškovićem, jednim od daleko najboljih TV komentatora teniskih mečeva na beogradskom Sport klubu, razgovaramo o fenomenu nevjerojatnog uspjeha Novaka Đokovića, o tome zašto je tenis vrlo zahtjevan sport i o tome kako se postaje dobar sportski novinar.

Prošlogodišnje izbacivanje Novaka Đokovića s Australijan opena pretvorilo je njegovu blistavu karijeru u neizmjernu patnju. Što mislite o tom događaju?

Kada se vratim u taj period, onda mogu da kažem da je taj strašan slučaj u tom trenutku jako izmenio naše profesionalne živote. Samo sam ja morao tada da dajem sijaset intervjua svetskim informativnim kućama i to je zaista bila globalna tema broj jedan. Mislim da ne postoji sličan primer u istoriji sporta da je neki sportista iz nesportskih razloga toliko punio stupce raznih medija. Ja umem da budem kritičan prema Novaku i ne mislim da je dobro sve što on radi, ali u tom konkretnom slučaju nisam mogao da nađem nikakav argument protiv njega. Prosto je čovek otišao tamo na poziv ljudi koji odlučuju o svemu, otprilike kao kada ti gazda kafane kaže „dođi i budi moj gost“. I onda ti taj gazda koji te je pozvao odjednom kaže „marš napolje“. S obzirom na to da Novaka pratim još od njegovih prvih tinejdžerskih dana, pa ga nekako doživljavam i kao svoje dete, ja sam to tada u Australiji osećao kao da se dogodilo meni.

Ritam ljubavi i mržnje

Što je bilo presudno oko tog Novakovog izbacivanja s turnira?

Kada se podvuče crta, Novak je imao pravdu na svojoj strani: prvi sudija ga je oslobodio odgovornosti nabrojivši sve formalnosti koje je Novak ispoštovao da bi došao na turnir. Presudna je zapravo bila jedna bizarna situacija. Ništa se od svega ne bi desilo da Novak u avionu za Australiju nije poslao onu svoju nesrećnu fotografiju na Instagramu otprilike kao: „Hej ljudi, evo me, dolazim.“ Jer, društvene mreže su eksplodirale u trenutku kada je Australija zbog korone bar godinu dana, uz stroge mere, bila zatvorena „a eto on, koji nije vakcinisan, veselo dolazi među nas koji smo bili zaključani i dugo smo patili“. Oni koji vode brigu o Novakovom imidžu morali su da znaju da su danas društvene mreže postale integralni deo naših života, da to više nije šala nego opasna stvar i da mora jako da se pazi, naročito on, šta će i u kojem trenutku reći i objaviti.

U finalu Vimbldona 2019. godine svi su navijali za Federera, ali kada je Novak osvojio taj turnir, svi su Novaku aplaudirali. Kako razumijete taj ritam ljubavi i mržnje prema Đokoviću?

To je i najveća misterija Novakove karijere. Zašto on ima takav status koji ima!? Zašto ga vole i mrze!? Prvi razlog je pre svega trenutak kada se Novak pojavio i kada je teniska planeta već bila podeljena na dva dela: za Nadala i za Federera. Pojavio se treći čovek koji dolazi, da ne zanemarimo njegovo nacionalno poreklo, iz dela sveta koji prosto, da se ne lažemo, nije popularan, ma koliko nas to bolelo. U takvoj situaciju, banalno rečeno, Novak je upao na žurku na kojoj su ova dvojica već pokupili najlepše devojke i onda je došao on i preoteo ih od njih. Sportski rečeno, od kada se pojavio, Novak dominira. Nadal i Federer su pre Novaka već osvojili mnoge titule, a kada se Novak pojavio, on je preuzeo praktički sve.

Na što mislite kada kažete da Novak nije u svemu u pravu u onome što čini?

Pa recimo, to je ta njegova preterana želja da se dopadne svima. On ne voli da bude nevoljen, što je u krajnjoj liniji normalna ljudska osobina, ali i to treba da ima neke granice. Postulati po kojima on funkcioniše, a to su „mir i ljubav“, koje mu je usadio španski instruktor tenisa Pepe Imaz, Novaku su bliski i to ga ispunjava. On želi da daje ljubav drugima i da drugi daju ljubav njemu, ali to je ponekad veštački i agresivno i on pomalo netaktično pokušava da dođe do te ljubavi. Sa druge strane, on za protivnike ima ljude koji funkcionišu po principu današnjih načela političke korektnosti, koji ne iskaču iz tog šablona ni u jednom trenutku, što je u dobroj meri delo ljudi koji vode njihove karijere i koji znaju kako ti teniseri treba da se postave. Ti teniseri se ne zameraju ni na koji način širokim masama, što je često lažno i izveštačeno, ali živimo u vreme kada to pali. I kao što je sam Novak rekao: „Sloboda govora je iluzija i ako razmišljaš svojom glavom i ako to što misliš nije u opšteprihvaćenom narativu, ti ćeš biti izopšten i bićeš obeležen kao zločinac.“

Čini se da u današnjem vremenu društvenih mreža koje spominjete Novakove kategorije ljubavi i mira nisu na naročitoj cijeni?

Istina je da Novak u sebi ima ne samo tzv. balkansku narav topline i druželjubivosti nego i jedan životni pogled na svet. On je u duši pacifista i pokušava da ideju ljubavi i mira afirmiše na raznim nivoima. Njegov glas se daleko čuje i zato se toliko bavi humanitarnim radom i zato je njegova fondacija posvećena razvoju dece toliko uspešna. Do pre nekog vremena verovao sam da društvene mreže mogu da okupe ljude oko nečeg dobrog, da na primer spreče ratove, ali sada se bojim da na njima, kao što rekoh, ima puno toga ružnog. Što se tiče tenisa, nikada mi se nije dogodilo, kao na tom finalu u Vimbldonu, da domaća publika toliko navija za nekog, za „ne domaćeg tenisera“, kao tada za Federera. Kada je Federer došao do tih meč lopti, to je u gledalištu izazvalo takvu erupciju oduševljenja, kao da je engleska fudbalska reprezentacija dala gol na Vembliju. Aplauz koji je Novak dobio od tog istog gledališta kada je pobedio bio je kombinacija poštovanja od onih koji ga ne vole i izraz jedne velike engleske teniske tradicije, koja je nagradila šampiona Vimbldona.

Tada ste rekli da Đoković „nije s ove planete“, a sada smo vidjeli, godinu dana nakon te psihološke katastrofe u Australiji, da se on ponovo vratio i osvojio Australijan open. Od kojeg materijala je sačinjena Đokovićeva mentalna snaga?

Iskreno, ja ne verujem da je ikada postojao sportista koji ima takvu mentalnu snagu kao što ju ima Novak Đoković. To što on izdržava često je „borba protiv celog sveta“, kao i način kako da u toj borbi pobedi, jeste nešto što ne mogu potpuno da razumem. On je naprosto u stanju da iz svake situacije na terenu izađe kao pobednik. U životu vam treba vremena da sagledate situaciju i da čekate svoju priliku, a Novak je na terenu prisiljen da brzo misli i da u trenutku pravi radikalne poteze. Kako on to radi – to je tajna. Osim toga, mi mnoge stvari ni ne znamo koje se njemu dešavu, bez obzira na to što je on stalno pod svetlom reflektora i što se svaki njegov korak neprestano prati. Novak je čovek kao i svi mi i možda sve o njemu i ne treba da znamo.

Najsuroviji sport

Koliko je tenis zahtjevan sport?

Tenis je jedan od sportova u kojem postoji drastična razlika između doživljaja ako ga gledate u TV prenosu ili ako ga gledate uživo. Generalno, tenis je verovatno najsuroviji sport na svetu. Samo prvih sto tenisera na svetu može da kaže da može dobro da živi od tenisa. Naravno, oni na vrhu zarađuju jako puno, ali ako ste ispod stotog mesta, tu već počinje ozbiljna egzistencijalna drama. Nema novca, nisi u glavnom ždrebu turnira, moraš da igraš kvalifikacije i to je neprestana borba koja u tenisu znači da „jedeš ono što ubiješ“. Kada ideš na turnir, ideš u lov i ako ništa ne uloviš, ti si gladan. Ako si ispod dvestotog mesta na svetu, ti životariš. Nemaš novca ni za trenera, ali ni za hotel, spavaš kod prijatelja. Zamislite koliko je to opterećenje u startu, u pristupu jednom sportu. Kao fudbaler imaš platu, imaš i premije i bonuse, ako si stvarno dobar, ali bićeš plaćen i ako tvoj tim dobije i ako izgubi. Kažite mi koliko zarađuje prvih dve hiljade fudbalera na svetu, pa čak i u nekim drugim sportovima. U tenisu ako izgubiš – doviđenja. Tenis je vrlo komplikovan sport u organizacionom, finansijskom i logističkom smislu. Nije pitanje samo kako da dođeš do polufinala nekog turnira, nego kako da dođeš do turnira uopšte. Čitavo detinjstvo mora da se ulaže u jednog tenisera, uz skupu opremu i pripreme i uz velike svote novca. Kada jedan teniser uopšte dođe do jednog ATP turnira, on je u stvari već pobedio, jer je uspeo da dođe do onoga za što se čitav život borio. Novak je svojim uspesima jako puno napravio da pogura i motiviše mlade tenisere da napreduju, ali sa druge strane sada imate milione roditelja koji žele da im dete bude Novak Đoković, pa ulažu grdne pare u njihovo igranje tenisa. Oni ne shvataju da je Novak jedinstven slučaj i da se takav najverovatnije više neće ponoviti ni kod nas ni u svetu.

Nedavno ste rekli da bi Novak u sadašnjoj dobi od 35 godina pobijedio onog Novaka deset godina mlađeg. Kako to?

Novak jako dobro obnavlja svoje telo, ono je sada na istom nivou kao što je bilo i ranije i pri tom je ono naprosto evoluiralo i postalo zrelije. Poslednjih pet–šest godina on prilagođava igru svom telu, ne troši snagu gde ne treba i zato sada njegova igra deluje tehnički savršeno. Znate onu izreku u tenisu: „Bože daj mi servis i forhend pa da osvojim Vimbldon“, i te dve stvari danas Novak radi zaista odlično. Beretini je sa ta dva udarca došao do finala Vimbldona i da nije bilo Novaka, on bi ga osvojio. Novak je na ta dva udarca mnogo radio, a sa Goranom Ivaniševićem naročito na servisu. Za laika su to nevidljive promene, ali u tenisu su to krupni zaokreti.

Šta je lijepo, a šta je teško u poslu sportskog komentatora?

Vi kao novinar znate koliko je ta naša profesija stresna i koliko potpuno drugačija slika o njoj vlada među ljudima koji misle da je biti sportski novinar profesija iz snova. Sa jedne strane je zaista čast i uživanje tenis pratiti na terenima, na licu mesta, sve te uzbudljive mečeve i velike igrače, za što sam, za naše uslove, solidno plaćen. Ali, kao što pričamo kako je teško doći u tenisu do polufinala velikog turnira tako i u ovoj profesiji treba propišati krv da biste poštenim radom došli do mesta komentatora na Vimbldonu ili drugde. Svaki dinar sam zaradio, puno se dajući i mnogo stvari žrtvujući. Mogu samo da kažem da sam zahvalan što nakon toliko truda radim posao koji volim.

Predajete u školi za sportske komentatore u Beogradu. Što vam je važno da kažete vašim polaznicima?

Ono što moje kolege i ja pokušavamo da damo našim polaznicima jeste neko naše iskustvo i znanje o osnovama novinarstva kroz koje smo mi sami prošli. Na kraju tim mladim ljudima dajemo šansu da uđu u komentatorsku kabinu i okušaju se u živom sportskom prenosu. Ta zadnja instanca je određeni filter za to ko od njih zaista može i zna da radi taj posao. Škola dobro funkcioniše, jer ti polaznici mogu iz prve ruke od novinara sa iskustvom da čuju kako izgleda posao sportskog komentatora, kakvu priliku moja generacija nije imala. Što se mene tiče, ja od polaznika tražim da proširuju svoje vidike i molim ih da čitaju, jer verujem da su mene knjige dovele do onoga što ja u profesionalnom smislu danas jesam. Dalje, tražim od njih, kada dođu pred mikrofon, da se ne prave pametni, premda je prirodno da oni žele da pokažu sve što znaju, ali za komentatora je presudno važno, osim naravno dobrog poznavanja sporta koji komentariše, da ima meru u svemu što govori. U tom smislu pred mikrofon se ne dolazi „sa ulice“, nego je priprema za svaki prenos izuzetno važna stvar. Ako nisi pripremljen, gledaoci će to sigurno osetiti.

Gdje će Novak Đoković biti za tri godine?

Za tri godine mislim da će Novak svakako i dalje biti u tenisu, ali da li će ga aktivno igrati to ne mogu da tvrdim. Ono što znam je da će Novak sledeće godine na Olimpijskim igrama u Parizu sigurno pokušati da osvoji zlato jer mu to još nedostaje. Što se tiče brojki, do tada očekujem da će Novak osvojiti najviše grend slemova u istoriji i postati taj dugo očekivani GOAT, najbolji teniser na svetu ikada, a posle će sve zavisiti od njegovih motiva i želje da dalje igra. Nakon tog perioda očekujem da se Novak neće „penzionisati“ nego da će ostati na bilo koji način društveno aktivan. Naprosto, on čega god da se dohvati, želi da u tome bude uspešan.