Zavod za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu aktivna je i vitalna institucija na mapi kulturnih ustanova u ovom velikom gradu. Njihova istraživanja na najrazličitije kulturalne teme su česta, njihov dugovječni časopis „Kultura“ je odličan, a njihove veze sa sličnim institucijama u susjedstvu su kontinuirane. Relativno nedavno su istraživači beogradskog Zavoda sudjelovali na konferenciji Kulture različitosti u Zagrebu, u organizaciji Tiflološkog muzeja, predstavivši vlastito istraživanje posvećeno brizi o ljudima s invaliditetom u Srbiji i vezano za mogućnost da ti ljudi sudjeluju u kulturnom životu. Jedno od brojnih istraživanja Zavoda pod nazivom „Kulturna participacija građana Srbije“ od prije par godina, sada je u obliku zbornika dostupno javnosti i ono je i dalje vrlo aktualno. S voditeljima i istraživačima u ovom projektu, Slobodanom Mrđom i Marijanom Milankov, razgovaramo o tome koliko građani Srbije sudjeluju u kulturnim zbivanjima, jesu li uočeni neki novi fenomeni i što je u svemu tome važno i značajno.
Kako izgledaju rezultati vašeg istraživanja o kulturnoj participaciji građana Srbije?
Slobodan Mrđa: Publikaciju koju smo izdali o rezultatima ovog istraživanjima podelili smo u dva dela: na kulturna interesovanja građana i na kulturne navike građana. Što se tiče kulturnih potreba, mi smo pitali građane Srbije na koji način provode svoje slobodno vreme ili ono vreme koje se u sociologiji kulture zove dokolica. Prvih pet odgovora na toj skali bilo je vezano za njihovo druženje sa prijateljima i rođacima, odlazak u kafiće ili šetnja u prirodi. Takvo korištenje slobodnog vremena nije se naročito promenilo u odnosu na naša ranija istraživanja. Na šestom mestu se pojavljuje klasična kulturna participacija: poseta bioskopu. Vrlo često se kao odgovor pojavljuje gledanje televizije i pretraživanje interneta, ali tu nije do kraja jasno da li su to kulturna interesovanja ili ne. Tek nakon toga dobivamo odgovore o posetama muzejima, galerijama i pozorištima…
Oko polovine stanovništva u Srbiji sudeluje, manje ili više, u kulturnom životu, dok je druga polovina građana izvan dometa događaja ili ustanova u kulturi. Najpopularniji su bioskopi, zatim koncerti najčešće nekog pop žanra, iza njih su pozorišta, spomenici kulture i muzeji. Na kraju te liste su interes za operu, balet i ozbiljnu muziku
Marijana Milankov: Što se tiče kulturnih navika, to je složen pojam i on ne podrazumeva samo odlaženje na kulturne manifestacije. On podrazumeva i informisanje i komunikaciju sa kulturnim sadržajima. Tu su i učešća u debatama i kulturni hobiji, amatersko ili profesionalno bavljenje kulturom i izdvajanje za kulturu iz kućnog budžeta. Zatim, postoji javna i privatna kulturna potrošnja, odnosno posećivanje javnih ustanova kulture sa jedne strane i čitalačke navike i praćenje medija kod kuće. Važno je i to da li imamo otvoreni kanal prema kulturnim ponudama i šta nas sve u tome sprečava. Ako bismo hteli da napravimo neki presek, onda možemo reći da oko polovine stanovništva u Srbiji sudeluje, manje ili više, u kulturnom životu, dok je druga polovina građana izvan dometa događaja ili ustanova u kulturi. Najčešće oko 20 do 30 posto građana jednom godišnje posećuje određeni tip kulturnih događaja, dok je pasioniranih posetilaca tih događaja, otprilike jednom mesečno, dva do tri posto građana. Najpopularniji su, kao što smo već rekli, bioskopi, zatim slede koncerti najčešće nekog pop žanra, iza njih su pozorišta, spomenici kulture i muzeji. Na kraju te liste su interes za operu, balet i ozbiljnu muziku koji su rezervisani za velike urbane centre.
Besplatno i privatno
U sličnom istraživanju vašeg Zavoda, jednu deceniju ranije, stoji da građani vole sjedenje pred televizorom, odnosno „vole ono što je besplatno i privatno“. Da li se u međuvremenu nešto u interesima građana promijenilo?
Slobodan Mrđa: Kulturni interesi građana nisu se bitno promenili. Deset godina je dug period i možemo reći da je iznenađujuće da se podaci iz 2012. i naši podaci značajno podudaraju. Jedina značajna promena je veće korišćenje digitalnih alata u pristupu kulturnim sadržajima, što je sa jedne strane uslovljeno tehnološkim razvojem digitalne industrije, a sa druge strane uticajem globalne izolacije za vreme korone, ali bazični kulturni interesi i navike građana nisu se značajno promenili. S obzirom na te ubrzane tehnološke promene, verovatno će sledeće istraživanje pokazati još veći intenzitet korištenja digitalnih alata u pristupu kulturi.
Kako izgledaju tipični predstavnici u oblasti kulturnih navika u Srbiji?
Marijana Milankov: Pa, recimo, možemo navesti da su visoko obrazovane žene iz urbanih sredina, u starosti do 30 godina, najzastupljenije kao pratioci kulturnih događaja. Sa druge strane, u praćenju kulturne produkcije na digitalnom nivou zastupljeniji su muškarci i oni su i na globalnom svetskom nivou prepoznati kao češći korisnici onlajn komunikacije. Što se tiče provođenje vremena na internetu, tu su muškarci i žene ravnomerno raspoređeni. U odnosu na istraživanje od pre jedne decenije, sada beležimo porast od 20 posto u onlajn kulturnoj participaciji i prvi put se dogodilo da, kada se radi o medijskim navikama, veći broj ljudi sedi pred kompjuterom nego pred televizorom.
Što onlajn participacija građana u kulturi znači za kulturne ustanove i strategiju njihove ponude?
Marijana Milankov: Tu promenu da su građani više okrenuti onlajn kulturnim komunikacijama, a ne u živo, institucije kulture će morati da prepoznaju i one to već čine. Na primer, umetničke galerije i muzeji u svetu su uvele upitnike za posetioce: koliko kulturu prate uživo, a koliko preko interneta, da bi i svoje programe adaptirale navikama građana. Jer, ako u sociologiji kažete da se u pet godina 20 posto povećala participacija građana onlajn u praćenju kulturnih sadržaja, to je nešto ogromno i na takvu promenu treba iz pozicije kulture adekvatno odgovoriti. Danas te digitalne prezentacije muzejskih ili izložbenih zbirki, koncerata, čak i pozorišnih predstava već izgledaju tehnički savršeno. Želimo se nadati da će institucije kulture konsultovati ovu našu studiju kako bi adaptirale svoju kulturnu ponudu u odnosu na vreme koje se jako brzo menja.
Zašto ljudi toliko koriste internet kao sredstvo u kulturnoj participaciji?
Slobodan Mrđa: Naši ispitanici su na pitanje zašto ne prate kulturu uživo odgovorili na tri načina: nemaju vremena, nemaju para i nemaju interesa. Postalo je već opšte mesto da su ljudi pretrpani informacijama, žive sve brže i onda imaju sve manje vremena za klasičnu participaciju u kulturi. Ta participacija uključuje klasični ritual spremanja za predstavu ili koncert, odlazak i boravak na mestu događaja i kasniji odlazak na piće ili večeru. Pitanje je da li danas ljudi za to imaju vremena, novca i interesa.
U međuvremenu se stvorila i neka nova generacija. Da li se kod njenih interesa u kulturi nešto promijenilo?
Marijana Milankov: U segmentu kulturnih navika prisutna je tzv. vrednosna oblast, a vrednosti se menjaju sporo. Ono što se jeste promenilo je, kao što smo rekli, povećani interes za bioskop i to pripisujemo značajnom razvoju multipleks bioskopa i njihovoj posećenosti, kao novi tip masovne ponude, negde na granici između zabave i kulture. Tu treba dodati da je većina starih bioskopa u manjim mestima u Srbiji digitalizovana, da je distribucija filmova poboljšana, kao i činjenicu procvata broja snimljenih domaćih filmova koji izazivaju određeni interes.
Kultura i mladi
Ovo istraživanje o kulturnoj participaciji građana, kao i ono prije deset godina, govori o 50 posto tzv. odsutne publike. Da li će se taj broj povećavati ili smanjivati u budućnosti?
Slobodan Mrđa: Mislim da će se tih 50 posto publike, koja ne participira u kulturnim događajima ili im ti događaji nisu dostupni, bitno promeniti upravo zbog ove epohalne promene da je „sve dostupno na internetu“. Ova tehnološka promena neće dovesti do promene vrednosne orijentacije ljudi prema kulturi, ali će sigurno dovesti do veće informiranosti građana. To i nije naročito utešno, jer danas živimo u moru površnih informacija, pa znanje da postoji neko ko se zove Pikaso, ne znači puno ako ne znamo nabrojati ni jedno Pikasovo delo. Živimo u svetu gde od svega možete napraviti spektakl, a da pri tom niste ni svesni da postoji „prezir pakovanja prema sadržaju koji je zapakovan“. Danas niste ni sigurni šta je vrednost, imate potpuno različite informacije o istoj stvari, pa onda i ne znate kome i čemu ćete verovati.
Kakve su implikacije ovakve kulturne nevjerodostojnosti?
Marijana Milankov: Implikacije koje se danas naročito vide u nečemu što zovemo državni kapitalizam jesu da su politički populizam i popularna kultura u tesnoj vezi i da oni kreiraju javno mnjenje. Odgovor na politički marketing u globalizovanom svetu je povratak na identitetske teme i potraga za nacionalnim nasleđem. Trenutno radimo istraživanje kulturnog interesovanja učenika viših razreda osnovnih škola i ti zahtevi za nacionalnim identitetom su naročito izraženi kod učenika iz unutrašnjosti Srbije, gde se oni zaista vezuju za istorijske događaje i ličnosti iz srpske prošlosti.
Kako izgleda današnja kulturalna iskaznica mladih?
Marijana Milankov: Mladi su kao generacijska grupa dosta živi i aktivni u kulturnoj participaciji širokog spektra, ali na vrednosnom nivou kod mladih zapažamo sistemski deficit u obrazovanju u kulturi. Mi u istraživanju prepoznajemo da je ta generacija od 13, 14 i 15 godina u kulturnoj i obrazovnoj politici ispuštena. Mladi u velikim gradovima često nam kažu da žele debate, ali nemaju priliku za to. Po selima postoje škole, ali ne postoje domovi kulture gde bi mladi mogli da dožive nešto do čega im je stalo. Ono čega, takođe, nema je poštovanje mišljenja mladih, odnosno onoga što mladi zaista žele i traže. Mladima se ne daje prilika. Kultura ima neizmernu socijalizacijsku ulogu i mladi žele da u njoj učestvuju, da budu aktivni, naročito da se čuje njihovo mišljenje, ali to sudelovanje im nije sistemski ponuđeno.
Što se tiče turbo folka, tu postoji šizofrena činjenica, a ona je u tome da se od Slovenije do Makedonije masovno slušaju „cajke“, ali kada u istraživanjima pitate ljude šta slušaju, 80 posto njih kaže da slušaju pop muziku ili nešto slično
Danas tamnu stranu kulture predstavljaju turbo-folk, rijaliti serije i sapunice.
Marijana Milankov: Naše istraživanje pokazuje da starija populacija gleda rijalitije, dok mladi kažu da to gledaju „sa babama i dedama“. Mladi prate influensere na društvenim mrežama i tu među njima vlada prilično surova borba i mesta na lestvici popularnosti tih influensera u virtuelnom svetu se neverovatno brzo menjaju, po principu danas jesi – sutra nisi. Što se tiče turbo folka, tu postoji šizofrena činjenica, a ona je u tome da se od Slovenije do Makedonije masovno slušaju „cajke“, ali kada u istraživanjima pitate ljude šta slušaju, 80 posto njih kaže da slušaju pop muziku ili nešto slično. Radi se o tome da turbo folk zvanično nije socijalno poželjna kategorija, ali jako mnogo ljudi u njoj sudeluje.
Slobodan Mrđa: Važna karakteristika mladih u oblasti najšire kulture, to je naše istraživanje pokazalo, jeste njihova pozicija svaštojeda. Mladi danas žele sve da probaju, sve da vide i to nam govori da oni nemaju jasno profilisana interesovanja i sistem vrednosti. Ta njihova pozicija odgovara i opštoj slici kulture koja se sve više pomera u oblast zabave, svaštarenja i konzumerizma. Nasuprot tome, ono što je ključno jeste da kulturna participacija, ali i čovekov kulturni identitet, vezan za konkretni prostor, ljude i vreme, jesu bitne činjenice čovekove socijalne orijentacije. I tu treba ponoviti da su škola i obrazovni sistem zakazali. Što je nivo obrazovanja viši, to je i nivo kulturnog interesovanja viši, ne samo u Srbiji nego i u svim susednim državama. Mi volimo da kažemo da ako se išta želi promeniti, onda je potrebno više obrazovanja u kulturi i više kulture u obrazovanju.
