Kultura i umetnost ne bi smele imati prepreka niti znati za granice. Pogotovo ako se temelje na univerzalnom jeziku, razumljivom svuda i uvek, kao što je to slučaj s baletom. Zato se i zatišje u saradnji između dve glavne pozorišne kuće u Srbiji i Hrvatskoj čini još dužim i još manje opravdanim, s obzirom na to da u baletu ionako nema jezičkih barijera, a i one geografske su minimalne. Dok su saradnje na individualnom planu među umetnicima odavno postale uobičajena pojava, ova institucionalna je čekala skoro dve decenije da ponovo bude uspostavljena. Ansambl Baleta Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba poslednji put je gostovao u Narodnom pozorištu u Beogradu 2003. godine, kada su na Velikoj sceni nastupili sa predstavom “Cirkus primitif balet” u koreografiji i režiji Staše Zurovca. Pre toga je iste godine baletski ansambl Narodnog pozorišta gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu sa predstavom “Doktor Džekil i mister Hajd”, u koreografiji i režiji Vladimira Logunova.

Nakon devetnaest godina pauze, beogradska publika je ponovo imala prilike da uživa u nastupu umetnika HNK. Gostovanje baletskog ansambla HNK u Beogradu predstavlja prvorazredni kulturni i društveni događaj u sezoni ne samo zato što stoji na početku novouspostavljene saradnje, već i stoga što je taj novi početak obeležen najslavnijom i najizvođenijom dramom Miroslava Krleže, prvi put uobličenoj baletskim jezikom. Uoči Svetskog dana baleta, krajem aprila ove godine na Velikoj sceni Narodnog pozorišta odigran je neoklasični balet HNK “Gospoda Glembajevi” u koreografiji i režiji Lea Mujića, koji je i autor libreta. Za ovu predstavu Mujić je 2017. godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najbolju koreografiju. Reč je o istoimenom Krležinom dramskom delu o propasti jedne patricijske porodice, koje je pre pet godina, u sezoni 2016/2017. prvi put dobilo svoju baletsku verziju na odabranu muziku Ludviga van Betovena i Sergeja Rahmanjinova. Mujić je stvarajući ovo scensko delo koristio i prozne tekstove Miroslava Krleže iz ciklusa “O Glembajevima”. Scenografiju je uradio Stefano Katunar, a kostime Manuela Paladin Šabanović.

– Kada jedno književno delo bude obrađeno kroz dramski teatar i film i postane deo opšte pa i pop-kulture, šteta je da se ono ne dogodi i u ovom plesnom obliku – ističe Mujić.

Čitajući odnose među likovima, karaktere, njihove fetiše, sistem vrednosti, sukob oca i sina, odnos s majkom… Mujić je preveo u baletsko delo jednu od najznačajnijih hrvatskih drama. Jer, kako kaže, upravo to balet sjajno prenosi – odnose, smrti, preljube, i to na izvrsnu muziku kao potporu svega. Za balet je koristio i prozu o Glembajevima, gde se nalaze detaljni opisi svih likova, i to obilje opisa njihove odeće, izgleda, zanimanja, te gde su se sve sretali i na koje načine se preplitali, Mujiću je bilo više nego inspirativno.

– U ovo vreme fotografija i Instagrama, zar nije balet upravo taj koji najbolje opisuje? Leone Glembaj kaže: Ona je mene smotala među svoje noge svirajući svoju ‘Mesečevu sonatu’. To je vreme i mesto, sve je rekao. Klavir je mesto, vremenska jedinica je muzika. Dakle, ja neću više da čitam da je ona njega smotala među svoje noge, hoću to da vidim. A te noge moraju dobro da izgledaju. Treba dobro napraviti prioritete, treba znati šta može tvoje delo, šta može balet, jer ni balet ne može sve – kaže Mujić u razgovoru za Privrednik.

– Mene ne zanima da radim komentar na dramsko delo. Ovo što vidite u predstavi, to je Krleža, ja sam spojio koreografski ono što je on napisao. Ja moram da poštujem klasicizam tog dela. Bez klasike ne možemo. Klasika mora da postoji, to je baza. Samo klasično obrazovano telo može da pristupi neoklasičnoj nadogradnji – smatra Mujić, koji je dugo godina bio baletski igrač, a posle uspešne i bogate karijere u kojoj je igrao u predstavama vrhunskih koreografa današnjice, opredelio se za ulogu koreografa. Radio je apstraktne balete i kraće forme, a poslednjih desetak godina poznat je po velikim narativnim pričama.

– Zato je balet super. Kao što ste videli – Australijanka igra barunicu, Japanac igra Leonea, Portugalac igra Ignjaca, Mađar igra Silberbrandta, polu Japanac polu Bangladešac igra Baloćanskog. Bavimo se poslom koji je internacionalan, koji je interkontinentalan, posao koji moglo bi se reći da ćuti. Kao takav je prihvatljiv svugde, moj posao je isti u Tokiju, u Americi, u Francuskoj, Hrvatskoj, Srbiji – kaže Mujić i naglašava da je upravo stoga važno da je do ove kulturne razmene došlo i da se ne bi smelo ponovo dogoditi da vrhunski igrači ne dožive ovakvo gostovanje u svojoj karijeri.

Propust od dve decenije koštao je mnoge generacije, jer profesionalni život baletskih igrača brzo prođe. Saradnja dve pozorišne kuće će se, kako je najavljeno na konferenciji za medije održanoj uoči predstave, sada i nastaviti. I to već početkom juna ove godine, kada će Narodno pozorište iz Beograda gostovati u Zagrebu sa predstavom “Ko to tamo peva”, u režiji i koreografiji Staše Zurovca, na muziku Vojislava Vokija Kostića.