Širom sveta obeležen je krajem marta Svetski dan pozorišta, i to u okolnostima kakve diktira izmeštanje dramskog sukoba sa ispražnjenih scena zamandaljenih teatara na – TV ekrane i internet. Kultura je u ovim iščašenim vremenima postala dostupnija, pristupačnija mnogima koji nisu mogli inače da je priušte, ali je pozorišni čin ostao nekako zakinut i ogoljen, lišen interakcije, susretanja. Ipak, koliko god je video-snimak pozorišne predstave krnj i u toj načetosti pomalo mučan i hermetičan, ne manjka nam ovih dana ni dramske napetosti, ni zapleta. Svi smo se pretvorili u oči, čitamo, gledamo, upijamo pogledom… Jedino što nam svima nedostaje da možemo da se saživimo sa ulogama koje smo i sami preuzeli i da srušimo taj četvrti zid jesu – maske.
Nestašica je pa se mnogi dovijaju, šiju, preprodaju, recikliraju. Kao vesnici proleća, najpre su se gdegde stidljivo belele na licima užurbanih građana, praćenih čuđenjem ili podsmehom. Onda su prazni tramvaji i autobusi gradskog prevoza u kolonama jedan za drugim najavljivali nadolazeću pustoš, da bi se za svega nekoliko dana prolaznici i u najprometnijim ulicama mogli na prste izbrojati. A oni od njih koji prođu nezamaskirani, sad oni izazivaju čuđenje i osudu. Gradovi širom Evrope već uveliko liče jedni na druge – prazne ulice, katanci na radnjama, ljudi u kućama. Ipak, najdramatičnija situacija, barem u trenutku pisanja ovih redova, viđena je u Italiji, iz koje je priča o maskama i uzela maha…
Oslanjajući se najverovatnije na obrise nekih prethodnih tradicija, u Italiji je sredinom 16. veka iz uličnih festivala i karnevala nastao specifičan dramski izričaj – komedija del’arte. Sve do 18. veka bila je aktuelna u ismevanju ljudskih mana i slabosti, kao i negativnih društvenih pojava, a ostavila je duboke tragove u različitim umetnostima i kod različitih umetnika, koje možemo naći i danas. U komediji improvizacije ili komediji maski, kako je još zovu, sadržaj je bio jedina zadatost. Sve ostalo, prvenstveno dramski tekst, zavisio je isključivo od glumačkog talenta i snalažljivosti, jer glumci nisu imali unapred pripremljene tekstove, već slobodu i izazov da improvizuju. A uz ples, akrobacije i pesmu, društvene slike tipizovanih odnosa uprizoravane su još pomoću kostima i – maski. Svi likovi bili su pljosnati, tipski, povremeno su im dodavane ili oduzimane poneke crte, ali bili su unapred zadatih karaktera, prepoznatljivih već po izgledu. Iako je lepeza likova bila široka, a varijacije brojne, najpoznatiji, oni neizostavni, svakako su bili: Harlekin, živahan i priprost sluga, Pulčinela, ružan, sebičan i nemoralni lopov, Kapetan, lažni heroj ubeđen u svoju hrabrost, zapravo odraz kukavičluka, Pantalone, bogati, pohlepni i pohotni trgovac, čuveni Pjero sa suzama kao lajtmotivom, Kolumbina, zavodnica i sluškinja, kao i mnogi drugi, od dobrodušnih do pohotljivih staraca, preko vojnika, raznoraznih slugu i sluškinja, ljubavnika i nadriučenjaka. Likovi tog renesansnog italijanskog teatra neodoljivo podsećaju na ove današnje koje u suženoj slici sveta gledamo na ekranima ili kroz prozore i balkone. Kojoj se i sami pridružujemo bilo za tastaturama, bilo kročeći na ulicu. Zar nismo svi sluge sistema kojem se rugamo? Naivne sluge ili gospodari tuđih života, kvazistručnjaci za razne oblasti, doktori, razmetljivci, koristoljubivci… Ima čak i vojnika, i to sa autentičnim rekvizitima. Starci su dobili poseban status u današnjoj verziji teatra, iako im je uloga pasivna, kretanje suženo, ograničeno, tako da se jedva pojavljuju na sceni (tek u ranim jutarnjim satima, dok drugi još spavaju), da raspire radnju povremeno. Tu su i neki novi likovi, svojstveni istorijskom trenutku, ali opet predvidivi i prepoznatljivi. A svako veče u isto vreme, sinhronizovano i glasno začuju se i aplauzi kao vrhunac kolektivne igre i poigravanja identitetima.
Odvija se jedna nova, savremena drama, nagađamo da je režira Priroda i pravimo se da joj sufliramo, da umemo da improvizujemo. U komediji del’arte je upravo od glumačke sposobnosti i umeća improvizacije zavisilo hoće li komad uspeti. Ali i od timske igre. Jer uz nepredvidive geste i replike sagovornika i čitavog ansambla, glumac je morao da bude izuzetno koncentrisan i morao je pažljivo slušati i razumeti druge da bi se mogao uklopiti i adekvatno, smisleno postupiti… Kažu da ovakve, ekstremno vanredne situacije iz ljudi izvlače najgore. Iako to “najgore” ne bi moglo isplivati na površinu da nije već negde postojalo u čoveku, da nije deo njegove prirode. U svakom slučaju, ono što smo nosili u sebi hodajući po svetu i verujući da smo pravdoljubivi, pošteni, radišni, altruistični… sad je na površini. I to se ne ogleda samo u tome da li smo odgovorni prema sebi i drugima, da li se pridržavamo preporuka za ponašanje u kriznim vremenima, već i u tome kako gledamo na druge koji to rade ili ne rade. Svako je svoje osobine u ovim danima hiperbolizovao, neko humor, neko zajedljivost, neko plašljivost ili patetiku…
Poigravanje sa slojevima stvarnosti u ovoj vanrednoj drami je višestruko, dok navlačimo maske i poslušno stojimo u redovima, prihvatili smo jednu ulogu. I dodelili uloge i onima koji odbijaju poslušnost da se zamaskiraju. A opet, i kad skinemo te krpe sa lica, “raskostimiramo” se, razodenemo… shvatamo da smo i pred ogledalom i pred sobom igrali neke uloge. Nekima će ova tužna maskarada i neprekidno prelaženje iz zatvorenog sveta, gde bi trebalo da smo sigurni, u onaj u kom smo izloženi opasnosti i gde vladaju drugi mizansceni, nekima će to samoupoznavanje pomoći da shvate da mogu da funkcionišu i bez nekog kozmetičkog preparata, a neki da ne mogu da funkcionišu ni sa onim s kim dele trpezu ili postelju.
