Pre desetak dana u Srbiji je raspisan novi javni poziv za kupovinu seoskih kuća za izbeglice, i to na teritoriji Beograda, kao i javni poziv za nabavku građevinskog materijala i opreme. Poziv se ne odnosi na one izbeglice koje su trenutno u centru pažnje evropske javnosti, izbeglice iz Ukrajine, kao što bi mnogi pomislili. Oba poziva se odnose na izbeglice koje su, usled događaja iz perioda od 1991. do 1995. godine, stekle status izbeglica u Republici Srbiji, a koje žive u privatnom smeštaju bez trajnog rešenja u zemlji porekla ili u Srbiji. I ta izbeglička kriza još uvek nije završena. Prošlo je više od tri decenije otkako je započeta i još uvek traje. Zato valjda ovakvi javni pozivi prolaze nekako u tišini, bez svečanih fanfara. Nema tu posebnog razloga za svečanosti i slavlja kad se uzme u obzir koje su sve nedaće ovi ljudi preživeli, ali i koliko dugo su ih preživljavali. Da je trebalo ranije da se okonča rešavanje izbegličke problematike svi će se složiti, ali da li je to bilo moguće!? Možda da su vladale neke drugačije političke i ekonomske prilike i u zemljama odakle su izbegli i u zemlji u koju su izbegli.

Brojna naselja u Srbiji, ne samo Beograd, do sada su iz budžetskih i donatorskih sredstava omogućila stambeno zbrinjavanje mnogih porodica izbeglica putem dodele paketa građevinskog materijala, otkupa seoskih kuća sa okućnicom, dodele montažnih kuća, kao i dodelom stambenih jedinica u zakup sa mogućnošću otkupa. Kroz Regionalni stambeni program Srbija je stambeno zbrinula na hiljade porodica. Radi se o zajedničkom višegodišnjem programu Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske koji ima za cilj da obezbedi trajna stambena rešenja za najugroženije izbegličke porodice u regionu. Sprovodi se uz podršku OEBS-a, UNHCR-a i Banke za razvoj Saveta Evrope, a finansiran je donatorskim sredstvima mahom Evropske unije, ali i SAD-a, Nemačke, Norveške, Švajcarske, Italije, Danske, Turske… Značajnu pomoć izbeglicama još uvek pruža i Fond za izbeglа, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu u Vojvodini. Komesarijat za izbeglice, koji je osnovan pre tačno 30 godina, još uvek ima posla sa populacijom koja je u Srbiju došla od prvog izbegličkog talasa 1991. godine do mesec dana nakon Oluje. Na vrhuncu izbegličke krize 1996. godine više od polovine ukupnog broja izbeglica u Srbiji stanovalo je kod rođaka i prijatelja, a u 700 kolektivnih izbegličkih centara je boravilo više od njih 50.000. Prema popisu iz 1996. godine, bilo je ukupno 330.123 izbeglice. Bliži se Svetski dan izbeglica, pa ćemo videti i najnovije podatke o tome koliko ta brojka iznosi danas. Mnogi od problema koji usporavaju rešavanje ovog pitanja ponavljaju se sve ove godine manjim ili većim intenzitetom. U prvoj deceniji nakon rata u Srbiji nije bio osmišljen plan trajnog rešavanja izbegličkih problema. Tek 2002. godine je doneta Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica. Ona je podrazumevala obezbeđivanje uslova za povratak izbeglih, kao i obezbeđivanje uslova za njihovu lokalnu integraciju rešavanjem osnovnih životnih problema i osposobljavanjem za samostalan i ekonomski i socijalno ravnopravan život. Solidarnost koju su građani Srbije pokazali u prvim godinama krize izbledela je. Godine i sopstveni nemali problemi učinili su svoje. Zemlje porekla izbeglih nisu pokazale naročitu volju da ovo pitanje kvalitetno i trajno reše. Posledice sankcija iz 1990-ih i katastrofalne inflacije koja je usledila osećaju se i dan danas. Te posledice najviše osećaju najslabiji, a među njima su upravo bile (i ostale u određenoj meri) izbeglice, stanovništvo najviše pogođeno siromaštvom. Sve su to kockice mozaika koji pokazuje da je odgovornost podeljena, a da je potreba za rešavanjem problema evidentna.

Za ove tri decenije većina izbeglica je započela novi život u kojem sada sa domaćim stanovništvom deli i neke nove probleme. Oni koji su ostali zaglavljeni između prošlog života i nekog novog početka, oni su i korisnici javnih poziva i konkursa poput ovog koji se trenutno realizuje u Beogradu. Njima i njihovim porodicama ovakva pomoć neizmerno znači. Koliko god je teško odupreti se prvom utisku da je jednostavno sramota da ovo pitanje odavno nije rešeno i da su ovakvi konkursi i dalje mogući i potrebni, ovim ljudima oni znače. Više od svih brojki, statistika ili utvrđivanja odgovornosti za ovoliko čekanje.