Krajem februara, neposredno pre početka ruskog napada na Ukrajinu, u tabloidu Informer u Srbiji osvanuo je naslov “Ukrajina napala Rusiju!” Ovaj naslov je valjda najilustrativniji primer tabloidnog pisanja o ovoj temi u Srbiji. Nije tajna da su Srbi odavno privrženi “braći Rusima”, ali nedavni događaji obelodanili su isto tako “snažnu privrženost” Hrvata Ukrajincima. Izgleda da su neke frustracije još uvek sveže, kad se svaka iskra koja dovde dođe tako lako prima i razbuktava. Jedva smo dočekali da napravimo paralele u našoj istoriji, da se poistovetimo, zauzmemo stranu, kao deca koja se negde u uglu sobe igraju odraslih. Na kraju dolazimo do dve dijametralno suprotne istine na jednom istom govornom području, koje ni u doba interneta ne uspevaju da komuniciraju i pomire se.
Usled stanja u Ukrajini, koje je teško i gotovo nemoguće razlučiti na osnovu medijskih izveštaja, mnogo toga drugog je jasno isplivalo na videlo. Realnu sliku dešavanja u vezi s Ukrajinom teško je sagledati i razumeti na osnovu slike u medijima, ali je zato postalo jasno da su mediji pristrani i instrumentalizovani. A slike koje šalju su ružne i uznemirujuće, kao slika tenka koji prelazi preko automobila.
Histerija koja se zahuktala u društvu odrazila se i na stanje u medijima. Zar nije licemerno u isto vreme osuđivati porast rusofobije i ukidati ruske medije? I gde je razlika između ograničavanja i zabrane emitovanja nekog medija i ograničavanja i ukidanja nečijeg prava na slobodu govora i mišljenja? Oni kojima je ta granica jasna lako se nađu u zabludi da imaju monopol na istinu. A takvih je sve više. Na Kosovu i Metohiji se javljaju inicijative za zabranu pojedinih medija, u Crnoj Gori isto tako. EU je već odlučila da na svojoj teritoriji zabrani aktivnosti Sputnjika i televizije RT sve dok Rusija “ne obustavi napad na Ukrajinu i prestane sa širenjem dezinformacija u članicama Unije”. U isto vreme mediji se sad već otvoreno i neskriveno bave biranjem strana. A onda kad izaberu stranu, šire dezinformacije. I sa strane simpatizera Rusije i sa strane simpatizera Ukrajine ne manjka dezinformacija. I opet, ne samo na društvenim mrežama, već je tako i u tradicionalnim medijima, koji su izigrali poverenje i preuzetu odgovornost i sveli se na komentare i mišljenja, a ne na pouzdane i proverljive vesti. Dezinformacije se šire i u svrhu propagande, ali i u svrhu prikupljanja klikova i pratilaca. Sve to je zbunjujuće i zastrašujuće čak i za one koji imaju sposobnost kritičkog sagledavanja sadržaja, a kamoli ne za one koji sadržaje “konzumiraju” bez ikakvog filtera. Kako onda i da biraju informacije i izvore informacija koji nisu u skladu sa već usvojenim stavovima?
“Ako je informacija sistematski kontaminirana lažima i izobličena, ni ljudi ne mogu jasno da sagledaju realnost i njihovo političko rasuđivanje takođe postaje izobličeno.” Ovo je u utorak izgovorio šef diplomatije Evropske unije Žozep Borel. U istom obraćanju je rekao i da EU ne pokušava da odlučuje šta je istina, a šta laž i da nema ministarstvo istine, ali da mora da se usredsredi na one koji pokušavaju da manipulišu “našim informativnim okruženjem”. U ovom govoru je valjda sažet sav apsurd položaja medija. “To nisu nezavisni mediji, već oružje u ekosistemu manipulacije Kremlja”, rekao je Borel. I pre ovoga je bilo jasno, ali sad je i obznanjeno da je paralelno sa fizičkim nasiljem na snazi žestoki i podmukli rat informacijama. Davno je neko rekao da u ratu prva umre istina…
Začarani krug odricanja odgovornosti i nametanja krivice toliko je zamršen da je teško verovati i istinitim, proverenim sadržajima. U takvim okolnostima nepoverenja, raste strah i raste histerija. Doba postistine je plodno tlo za populizam i različite teorije. Zato i funkcionišu bez većih smetnji razna ministarstva istine, doduše pod eufemističnim nazivima i pod izgovorima. Ali zagovaraju i neguju samo svoje istine, a tuđe ukidaju i zabranjuju. Podilaze sentimentima, učvršćuju već formirane stavove.
I kako onda razlučiti stvarnost od imaginacije kad su glumci iz domaćih filmova postali dobrovoljci i heroji u sukobu u Ukrajini, ruskim mačkama je zabranjeno da nastupaju na takmičenjima za mačke, a jedan od najpoznatijih pornografskih sajtova prvo jeste, pa onda ipak nije, blokirao emitovanje sadržaja u Rusiji… Mogu li se u Srbiji i Hrvatskoj ikad prevazići traume i konflikti ako postoje dve različite i nespojive istine, a ni jedna ne želi slušati i razumeti drugu? Rusofilija i rusofobija koje su se tako lako i brzo razbuktale jedna drugoj ne žele da pruže medijski prostor, svaka daje glas samo onome čiji već poznati stav želi da čuje. Ali ako se malo duže zagledamo u sadržaje u najčitanijim medijima, koji nas svakodnevno bombarduju, trebalo bi da nam postane jasno da moramo početi kritički da promišljamo i sebe i stvarnost oko sebe. Jer ovo oko nas prosto – nije istina.
