Još jedan od arhetipskih sporova između Srbije i Hrvatske ovih dana je ponovo rasplamsan. Kako to obično biva u sličnim prepiranjima, tema je zgodna za mobilisanje internet komentatora i potpirivanje nacionalnog naboja i osećaja ugroženosti, jer se po pravilu radi o nekoj vrsti “otimanja”, pokušajima da nam ukradu nešto/nekog ko bi po svakoj pravdi i zakonu trebao da je samo naš. Svakih nekoliko godina iste teme ponovo dođu u fokus javnosti kada ih određene nacionalne institucije i pojedinci aktuelizuju. Tako je i sad postavljeno staro pitanje: Čija je dubrovačka književnost? Poslednji put smo ovo pitanje u javnom prostoru glasnije mogli čuti pre nekoliko godina, kada je Matica srpska u okviru edicije Deset vekova srpske književnosti u 11. kolu svoje poznate biblioteke objavila i dela Marina Držića. Pre toga su se reakcije i kontrareakcije uzburkale povodom knjige Zlate Bojović “Antologija poezije Dubrovnika i Boke kotorske”, a pre toga uoči objavljivanja dela Ivana Gundulića… Bilo je i još sličnih prilika, a ova poslednja, još uvek aktuelna, motivisana je Zakonom o kulturnom nasleđu koji je Skupština Republike Srbije donela na samom kraju prošle godine. U poglavlju posvećenom “Staroj i retkoj bibliotečkoj građi”, u članku 24, stoji da tu staru i retku građu, među ostalim, čine i “izdanja dubrovačke književnosti, koja pripadaju i srpskoj i hrvatskoj kulturi, zaključno sa 1867. godinom”. Naravno da se nakon ovog oglasio čitav niz nadležnih i nenadležnih institucija iz Hrvatske. Nije toliko ni bitno kojim redosledom, jer se svi redovno oglašavaju u ovakvim situacijama, i to sa ujednačenim nastupom i stavom – da je reč o otimanju tisućljetne hrvatske kulturne baštine. “Dubrovačka književnost i dubrovačka kultura bile su i ostaće isključivo hrvatske, kao jedan od bisera hrvatske tisućljetne kulturne baštine”, ističe se.

Iz Ministarstva kulture i informisanja Srbije, međutim, poručuju da je zakonska odredba da izdanja dubrovačke književnosti pripadaju i srpskoj i hrvatskoj kulturi – potvrda naučne i metodološke doslednosti, koju je srpska filološka škola ustanovila pre sto pedeset godina, a koja traje i danas. Kako kažu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Beogradskom univerzitetu, Matici srpskoj i drugim naučnim institucijama je utvrđeno da je stara dubrovačka književnost jedinstvena pojava kod Južnih Slovena koja ima svoje osobenosti i predstavlja veliko zajedničko dobro. Na osnovu jezika na kome je napisana može istovremeno da bude i srpska i hrvatska – pojasnili su u srpskom ministarstvu.

U Ministarstvu kulture i medija Hrvatske nije bilo razumevanja za ove navode. Ministarka je sve nazvala političkim skandalom i ni manje ni više ocenila kako je reč o posezanju za kulturom i “teritorijem RH”. Kao da će objavljivanjem Držića i Gundulića Srbija osvojiti današnji Dubrovnik i izaći na more. Tu se svaki razgovor o književnosti završava, ako je o književnosti uopšte i zapodenut.

U čitavom ovom metežu, koji će se u nekom sličnom obliku zasigurno još koji put ponoviti, svi će se složiti da postoje veliki ljudi koji nadilaze prostorne i vremenske kalupe, oni koji pripadaju svetu, čitavom čovečanstvu. Jasno je ipak da će u ovdašnjim kulturama koje teže homogenizaciji takvi radije biti zaobiđeni nego tretirani kao zajednički. Ono što bi Držićevi junaci nazvali “našijencima” sada treba redefinisati i ukalupiti u nove okvire. I tamo zadržati. Kao da će se nepovratno proliti i izgubiti ako imalo “procure” iz tih okvira.

Hrvatska kultura u velikoj meri je etnocentrična i nije sklona dvojnim kulturnim i identitetskim pripadnostima. Ona, ili bolje reći oni koji je kanališu i definišu, nisu naročito skloni dvopripadnim ili višepripadnim autorima u slučajevima kad se te granične pripadnosti naslanjaju i na srpsku. To je prilično jasno iz brojnih primera koji su najverovatnije iz tog razloga nedovoljne čistote i kontaminiranosti ostali skrajnuti. Mnogo više nego što se na taj način naštetilo njihovom statusu, naštetilo se generacijama mladih koji su u obrazovnom sistemu propustili da kao deo i vlastite kulture prepoznaju Petra Preradovića, Vladana Desnicu, Grigora Viteza, Simu Matavulja…

I to uprkos tome što će se svi akteri rasprave složiti da je Dubrovnik jedinstvena pojava kod Južnih Slovena i da se identitet dubrovačke književnosti mora promatrati u kontekstu vremena u kojem nastaje. Problem nastaje kada se književnost starog Dubrovnika treba klasifikovati. Postoje, međutim, ladice u koje se pisci, epohe, dela moraju svrstati. Ili preciznije rečeno – postoje police u knjižnicama i knjižarama, ako ništa drugo. I postoje oni koji se bave isključivo razvrstavanjem, ali i oni koji će za knjigama sa tih polica zaista i posegnuti. I neće biti obeshrabreni ako na polici srpske književnosti u zagrebačkoj knjižnici ne pronađu Mešu Selimovića ili na polici hrvatske književnosti ne pronađu Simu Matavulja, jer im je jasna sva manjkavost, ali i nužnost takve klasifikacije.

Možda u ovom slučaju nije bilo neophodno u jedan zakon svrstavati dubrovačku književnost, ali ono što, koliko je to moguće, uliva nadu jeste da se bez obzira na zakone na univerzitetima u Srbiji dubrovačka književnost ozbiljno i stručno proučava i predaje i sa tom činjenicom hrvatska javnost nema problema.