Aleksandra Ninković Tašić: Pupin je putokaz za našu budućnost

Piše: Bojan Munjin

Predsednica Obrazovno-istraživačkog društva "Mihajlo Pupin" u Beogradu

Kada je Mihajlo Pupin (1854 – 1935) polazio iz svog rodnog sela Idvor u Vojvodini u Ameriku na studij matematike i fizike, majka mu je rekla: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.” Pupin je kasnije zaista postao pronalazač svjetskog glasa i bez sumnje velik čovjek. O ovom izuzetnom naučniku i humanistu razgovaramo s Aleksandrom Ninković Tašić, predsjednicom Obrazovno-istraživačkog društva “Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Šta danas ljudima u ovim krajevima i šire znače lik i djelo Mihajla Pupina?

Dovoljno je spomenuti jednu Pupinovu misao, koja vredi i u nauci i u životu, kako su “porazi samo kratka odmorišta za buduće pobede”, a koja krije njegovu povezanost sa svakim vremenom pa i ovim našim. Duboko verujem da će znanje o Pupinu za koje se mi zalažemo stvoriti i poštovanje novih generacija prema ovom velikom naučniku i čoveku.

U tom smislu, čime se bavi Obrazovno-istraživačko društvo “Mihajlo Pupin” kojem ste na čelu?

Obrazovno-istraživačko društvo “Mihajlo Pupin” ima za cilj upravo da podigne nivo naših znanja i iskustava o delu Mihajla Pupina. Preko četrdeset hiljada dokumenata o Pupinu, ovih godina, stiglo mi je u ruke iz Amerike, Evrope i čak iz Australije. Svi govore jedno: kakav redak, kakav izvanredan čovek od koga se, ponavljam, može učiti u svakom vremenu. Osnovni cilj društva je da podigne nivo znanja, a samim tim i poštovanja prema Pupinu. Zato je naše društvo pokrenulo i nešto što se zove “Obrazovna pupinizacija”, sa željom da u obrazovni sistem uđe Mihajlo Pupin, svojim rečima, delima i putokazima. Pupin i njegovo delo su korisni u svako vreme.

Idvorski pastir

Kao što kažete, već dugo sakupljate arhivsku građu o Pupinu s raznih strana svijeta. Kako su konkretno izgledali vaši napori, nekada i danas, u tako opsežnom poduhvatu?

Velika je sreća da uopšte nisam imala svest, pa se onda nisam mogla ni uplašiti, o tome šta znači takav poduhvat prikupljanja građe i dokumentacije. Sa druge strane, svi su u velikim institucijama – u NASA-i, Vilsonovom institutu, Kolumbija univerzitetu i na mnogim drugim mestima jako dobro znali za ime Majkla Pupina. Ako pišem ili se javim Američkoj akademiji nauka ili Njujorškoj akademiji nauka, oni odmah šalju sve što imaju. Imala sam utisak, od Kongresne biblioteke u Vašingtonu nadalje, kao da su svi ti ljudi samo čekali da pošalju tu silnu dokumentaciju. Tuga je da je niko do sada nije skupio. Kada tu dokumentaciju dobijete, treba vam puno godina strpljenja da je pregledate i da je prevedete. Mene i danas ne prestaje da iznenađuje zanos i lepota te velike arhive. Znate, na hiljadama tih stranica prolaze razna velika imena, ali prolazi i jedan jednostavan i ponosit čovek, Mihajlo Pupin.

Aleksandra Ninković Tašić
Aleksandra Ninković Tašić, foto: printscreen

Vaše društvo ističe da je vrijednost Pupinovog rada daleko veća od priče o jednom čovjeku. Šta bi to značilo?

To bi jednostavno značilo da su opseg Pupinovog rada i njegova delatnost gotovo beskrajni. Kao profesor bio je proglašen jednim od deset najvećih pregalaca na polju nauke u Americi svih vremena. To šta su o njemu pisali njegovi učenici, mnogi od njih nobelovci, ostavlja vas bez daha. Ako pratite njegovu nauku, i to je apsolutno čudo. Mi samo govorimo o tim Pupinovim kalemovima, koje je on konstruisao da bi rešio problem gubitka jakosti signala kod telegrafskog i telefonskog prenosa na velike udaljenosti, a gde su drugi doprinosi, kao što su frekvencijski i vremenski multipleks i druga otkrića. Ali ono što ostavlja zaista bez daha su Pupinova dobra dela, ne samo u nauci.

Poznato je da je Pupin bio veliki dobrotvor. Na koji način?

Otkad je postao bogat čovek, do kraja svog života samo je pomagao. Beskrajno. Pa dao je samo preko trideset hiljada školskih stipendija za nadarene đake i studente. Jedan profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu učinio je veliku stvar kada je uzeo moj tek krnji spisak Pupinovih donacija i rekao mi da danas to što je dao vredi bar dve milijarde dolara. Napominjem, to je krnji spisak. Profesor, naučnik, dobrotvor i tu opet nije kraj.

Kako se ta velika nesebičnost gleda danas, u eri prilične ljudske egocentričnosti?

Kao što rekoh, Pupinova lista davanja nema kraja. To je naprosto neobjašnjivo. Kako i zašto je mogao čitav život da daruje i daje? I za miraze je davao onim majkama koje ostaše bez muževa sa ćerkama posle Velikog rata, da se časno udaju. Gomila različitih udruženja, Beogradski univerzitet, biblioteke, prva enciklopedija Britanika koja je došla među studente u Beogradu, sve je to financirano od njega i opet nema kraja. Mislila sam da sam pronašla tri fondacije koje je on osnovao, a onda shvatim da ih ima četiri. Onda pronađoh i petu. Nema kraja davanjima ovog, kako je Pupin za sebe govorio, Idvorskog pastira.

Pupin je pomagao i đake, šegrte i studente društva Privrednik u Zagrebu. Kakva su vaša saznanja o tom njegovom radu?

Posebno pitanje je društvo Privrednik i Mihajlo Pupin. Ja verujem da bi to zaslužilo ne samo poseban odgovor, ali je sigurno da je to bio jedan od kanala kojim je Pupin činio dobra dela. Gde su dela najbolja? Upravo u tom zrnu koje je sadio Privrednik u obrazovanju mladih ljudi. To je jedno od veoma lepih poglavlja naše priče o Pupinu.

Jednom ste rekli da se Pupin u svom životu miješao s punom sviješću i velikim srcem u najteža politička događanja. Mislite na njegovo učešće na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine nakon Prvog svjetskog rata?

Da. Pupin, koji je imao toliki ugled u Americi i koji je dobro poznavao tadašnjeg američkog predsednika Vudro Vilsona, jednog od potpisnika mirovnih ugovora, borio se na toj konferenciji u okviru delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da na primer bledska kotlina i Triglav pripadnu Kraljevini SHS, a ne Italiji, po principu samoopredeljenja naroda, koji je zastupao upravo američki predsednik. Kada je izneo taj zahtev, slovenačka delegacija je plakala. Poznat je njegov memorandum koji je tih dana uputio američkom predsedniku, u kojem se zalagao da se po istom principu Istra, Dalmacija, Prekomurje, Međimurje, Baranja, Banat i delovi Makedonije pripoje novoj državi SHS. Pregovori su bili teški i njegov glas nije bio presudan, ali je bio veoma uticajan. Još nešto, on je tada bio predsednik Akademije nauka u Njujorku i član francuske i srpske akademije nauka, a u zahtevu za putnu ispravu za put u Pariz, u rubrici “zanimanje”, Pupin je napisao: zemljoradnik. To nije bila oholost, nego skromnost. Često je govorio da je on samo pastir iz vojvođanskog sela Idvor iz kojeg je potekao i koje je jako voleo.

Koliko je Pupin danas prisutan u svjetskoj nauci?

Koliko je Pupin danas u nauci prisutan videla sam tražeći arhivu o njemu. Svi, ali baš svi u svetskoj nauci znaju za Majkla Pupina jer je ostavio dobar trag za sobom. Od tri osnovna patenta telefonije i telegrafije dva su Pupinova, a treći je patent njegovog učenika sa kojim je on zajedno radio. Ako gledate u nauku na području fizike i matematike, pronalazite fundamentalni Pupinov doprinos, a ako gledate u naučne institucije, pronalazite njegovo ime. Opet napominjem, da bi Pupin bio u našoj javnosti prisutniji, poštovanje i znanje o njemu moraju da rastu.

Tri zvezdobrojca

Živeći dugo u Americi, Pupin je 1924. dobio Pulicerovu nagradu za svoju autobiografsku knjigu “Sa pašnjaka do naučenjaka”. Kako su ljudi drugačije kulture, s drugog kraja svijeta, razumjeli slavensku dušu ovog čovjeka, koja iz ove knjige na tako uvjerljiv način izbija?

Pupin dobija Pulicerovu nagradu iste godine kada i Robert Frost dobija Pulicerovu nagradu za poeziju. Jedan od članova žirija u tom trenutku se zapitao: dajemo Pupinu nagradu samo za jednu godinu, zašto ne damo nagradu za čitav 20. vek? Ta knjiga je do 1964. godine bila u Americi obavezna školska lektira. Prevedena je na francuski, švedski, italijanski, japanski i nemački jezik. U nemačkom prevodu ove Pupinove knjige stoji napomena: “Ova knjiga mora se davati u ruke najboljim đacima jer pojam najbolji je moralni obrazac koji treba slediti.” Tako da priča o najvećoj motivacionoj knjizi svog vremena, priča o slovenskoj neumrloj duši koja u toj knjizi živi, najbolje uverava svakog čitaoca i danas. Ko okrene neke strane te knjige, inspiriše se i sigurno lakše hoda kroz život.

Aleksandra Ninković Tašić, foto: printscreen

Postoje tri velika čovjeka slavenske nauke koja su zaslužila značaj i za ove krajeve i za cijelo čovječanstvo: Mihajlo Pupin, Nikola Tesla i Milutin Milanković. Kako vi gledate na ovaj veličanstveni trolist?

Da, ja zovem to trojstvo naše nauke trojstvom svetske nauke, na čijim plećima, može se reći, leži moderna civilizacija. Ja zovem Pupina, Teslu i Milutina Milankovića zvezdobrojcima. Zašto zvezdobrojci? Zato što su kao dečaci gledali u zvezde i pisali o tome. Zvezdobrojac je stara srpska reč i označavala je ono dete koje je posebno nadareno, koje gleda u zvezde. Kakva sreća: jednostavni, dobri, hrabri i pravični ljudi. Hrabro su išli stazama kroz istoriju nauke i uvek su ostavljali svoje razmišljanje i korisnost za druge. Gledali su u zvezde i zaista uticali na modernu civilizaciju. Za mene su zvezdobrojci jedan od ključeva kojima može naše društvo da se otključa i koji zaista mogu biti najsjajniji putokaz za svu decu i našu budućnost.

Pupin je napisao i knjigu “Nova reformacija: od fizičke do duhovne realnosti”. Kako se ona danas čita, u svijetu dominantno materijalističke civilizacije?

“Nova reformacija: od fizičke do duhovne realnosti” je Pupinova zavetna knjiga. U njoj Pupin kaže hrabro za svako vreme: “Fizička i duhovna realnost, plodovi su sa istog drveta saznanja datog čoveku. Ne jedite se i ne ljutite, nije bitno kom putu vere pripadate.” On veru dokazuje naukom, pokazujući komadić zvezde koja živi u srcu svakog čoveka. Kruna svega je govor koji je Pupin održao 1932. godine dobijajući medalju Džona Frica, što je po mnogo čemu američki Nobel. Inače, Pupin je jedini naučnik u istoriji koji je dobio sve naučne medalje svog vremena koje Amerika daje. Rekao je: “Osvojismo sile toplote i elektriciteta, ali dragi prijatelji ništa nismo osvojili. Nikada nismo osvojili silu koju nam je naš Gospod Bog doneo, silu ljubavi. Sila ljubavi je najjača sila u duhovnom svetu. Bez nje ovaj svet propadaće u ratovima, u mržnji, u predrasudama, u ekonomskim krizama. Osvojimo silu ljubavi.”

 

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: