Odlazak kod frizera nekima je uživanje, nekima nužnost, ali većina nas je imala iskustvo da frizer promaši našu zamisao kako bi naša glava trebalo da izgleda. Ima jedan salon u Zagrebu na Srednjacima gde nikad ne promaše. Izuzetno profesionalna i kvalitetna usluga, ljubazno osoblje, nema ni plitkih časopisa ni razgovora, više nego prijatna i prijateljska atmosfera, a udese te tako da ti glava bude lepša nego što si i zamislio. I sad, kako su u savremenom društvu stacioniranom na internetu onlajn preporuke i komentari vrlo bitni, i taj salon zaslužuje nekakvu preporuku. Međutim, šta ako zadovoljna mušterija koja želi da u virtuelnom svetu ostavi preporuku piše – ekavicom. Hoće li takva preporuka biti kontraproduktivna pa, umesto da doprinese dobrom poslovanju, odbije neke potencijalne korisnike. Verovatno ne, ali sama ta dilema nekako nije zdrava.

Vrlo banalna situacija koja oslikava neke društvene fenomene i goni čoveka da se zapita pred kakvim sve dilemama i u kakvim se lomovima nalaze mnogi Srbi u Hrvatskoj, prvenstveno u većim gradovima gde je lako biti anoniman u svakodnevnim i onim životnim situacijama gde je nekad zaista lakše, a nekad preventivno lakše ne isticati svoj nacionalni identitet. Recimo, mladi roditelji u nekom većem gradu kad svom novorođenom detetu treba da daju ime. Kad razmatraju kako će nekoga ko im nije samo simpatičan poput vešte frizerke, već im je sve na svetu i za njegovo formiranje i njegovu budućnost su i sami odgovorni, kako će taj neko sutradan biti prihvaćen u školi ili na poslu ako mu daju ime Strahinja ili Jovana. Kad onda u školi odlučuju hoće li kao izborni predmet dete slušati katoličku veronauku i kakve će reakcije vršnjaka biti ako se izdvoji od njih.

Da li je pri donošenju takvih odluka ključno dostojanstvo ili težnja da nekog ne unesrećite ili se prosto radi o liniji manjeg otpora, verovatno je individualna stvar i teško je proceniti usled mnoštva nakupljenog kolektivnog istorijskog iskustva koje se prepliće s onim pojedinačnim. Kompromis ili žrtva zarad nečije mirnije budućnosti u kolektivnim procesima svejedno je doprinos, mali, ali značajan doprinos u asimilacijskim procesima.

“Imam puno prijatelja Srba, čak i poslovnih partnera s kojima sam u super odnosu”, rekao je bivši mladi član vladajuće stranke jednom dnevnom listu kao dokaz da slika ustaše koji drži odrubljenu glavu Srbina i nepismena božićna “čestitka” ne predstavljaju javno poticanje na nasilje i mržnju prema nacionalnoj osnovi. Ovom često upotrebljavanom frazom izrazio je i neko vladajuće mišljenje. Da je stari hrvatski običaj da se jelka žurno izbaci iz kuće baš 6. januara…

Na stranu slučaj nepromišljenog mladića koji se verovatno jedino kaje što svoju netrpeljivost nije suptilnije izražavao, poput okruženja koje ga je i naučilo da je mrzeti “krivce” normalno, nego što za nju mora da snosi posledice. “Imam jednog/nekoliko/mnogo prijatelja Srba”, argument je za kojim često posežu oni koji žele da dokažu svoju širinu, otvorenost. Ali i hrabrost jer se usuđuju da zađu u taj neprijateljski tabor ili da nekom pripadniku iz tog razumljivo omraženog tabora dopuste da im se približi. I onda ga kao značku po potrebi pokazuju, spominju, hvale se njime kao odlikovanjem za kosmopolitizam.

Kad se iz pozicije većine pređe u poziciju manjine, najžešće i najintenzivnije se osete društvene nepravde. Ali onda se razvije i neko razumevanje za većinu na osnovu sopstvenog prethodnog iskustva neosetljivosti baš za osetljive i na određen način ugrožene grupe. Iz nepažnje, rutine, preokupiranosti sobom, događa se. Ali “imam prijatelja Srbina” retko kad spada u tu vrstu socijalne i društvene neosetljivosti. To je više – opraštam im taj krimen jer sam širokog srca. To je više – ima i dobrih Srba, većina jeste ovakva i onakva, ali nađe se poneki dobar. To je kao – ima dovoljno razloga da mi smeta, ali meni, eto, ne smeta, tolerantan sam.

Neprimerenu božićnu čestitku su mnogi osudili i potvrdili da prijateljstvo u ovom društvu može da bude i često jeste više od deklarativnog i površnog. Ali posledice u vidu bilo nepotrebnih i preuveličanih, bilo objektivno uslovljenih nesigurnosti, strahova i novih dilema nepopravljivo ostaju.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email