Nedavno objavljena knjiga „Ko je bio Ivo Andrić“ u izdanju Akademske knjige iz Beograda privukla je značajnu pažnju i stručne i šire čitalačke javnosti. Radi se o velikom piscu, onako kako su ga vidjeli bliski ljudi oko njega, odnosno o četrdeset i jednom sjećanju Andrićevih prijatelja i suputnika, ali i onih koji su o Andrićevom djelovanju i njemu kao čovjeku imali različitih kritičkih dilema i rezervi. O ovoj knjizi razgovaramo sa Žanetom Đukić Perišić, koja je knjigu priredila, koja se dugi niz godina znanstveno bavi djelom našeg jedinog književnog Nobelovca i koja bi mogla biti bliska odgovoru na pitanje tko je bio Ivo Andrić.

U čemu je novost knjige „Ko je bio Ivo Andrić“?

I za mene samu tekstovi koje sam čitala i birala za ovu knjigu u neku ruku predstavljali su novost. Uprkos tome što sam napisala nekoliko knjiga o Andriću i iščitala hiljade stranica literature o njemu, iz knjige „Ko je bio Ivo Andrić“, sa preko četrdeset sećanja drugih ljudi na pisca, kao da je spontano izronio kompleksan Andrićev lik. Verujem da je osnovna vrednost ove knjige što su na svetlost dana izvučeni manje poznati tekstovi o Andriću i što je tako usmeren fokus čitateljske javnosti i kritičkog mišljenja o Andriću iz ugla njegovih savremenika, učesnika epohe i svedoka vremena – školskih drugova, prijatelja, kolega, pisaca, diplomata, suseda, rođaka koji su ga procenjivali, podržavali ili sa rezervom i kritički komentarisali njegove postupke. Sećanja su uglavnom bila objavljena u različitim časopisima ili memoarskim zapisima pojedinih značajnih ličnosti, kao što su na primer glumica Mira Stupica ili književnik i diplomata Branko Lazarević.

Kaleidoskop mišljenja

Kada se čita, ova knjiga je uzbudljiva kao roman. Kako ste napravili selekciju tekstova o Andriću?

Složila bih se sa vama: ova knjiga, koja hronološki prati Andrića od dečačkih i mladalačkih dana, preko njegovih zrelih i profesionalno najuspešnijih godina, pa sve do konačnog kraja, čita se kao svojevrsni uzbudljiv biografski roman, sa stalnom promenom glasova i izmenama tačke gledišta u odnosu na Ivu Andrića kao glavnog junaka. Ta polifonija viđenja jedne ličnosti, preplet različitih sudova, utisaka, osećanja i iskustava, nudi moguće odgovore na zagonetku zvanu Ivo Andrić. Kroz reči onih koji su ga manje ili više poznavali, kroz nepoznate i slikovite detalje iz istorije Andrićevoga života, ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima može nekada biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan.

Odakle dolazi kompleksnost pogleda na Ivu Andrića?

Ponekad se tekstovi u knjizi doimaju kao svojevrsni rašomon, jer različiti ljudi posmatraju Andrića iz različitih uglova i ličnih perspektiva i donose različite sudove o njemu. Koncepcijski se čini kao da oni, koji na razne načine govore o Andriću, jedni drugima predaju palicu ili se jedni drugima penju na ramena. Ta knjiga zaista jeste jedan kaleidoskop sastavljen od različitih delova, od kojih svaki ima svoju specifičnu težinu i poseban senzibilitet. U svakom slučaju, to nisu unisoni tekstovi, nisu isključivo hvalospevi, a neki i „zamućuju vodu“, pa čitalac sam mora da dođe do određenih zaključaka. Ima egzaltiranih tekstova Andrićevih poštovalaca i prijatelja, ali i kritičkih tekstova Andrićevih savremenika i pratilaca, koji se odnose na ključne tačke Andrićevog života o kojima se često govori. Jedna od tih tačaka je, na primer, Andrićevo pristajanje uz komunističku vlast nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji ili njegova diplomatska aktivnost u Nemačkoj pred sam početak Drugog svetskog rata. Metodološki, ja sam se trudila da odaberem tekstove koji na konzistentan i argumentovan način govore o Andriću sa tendencijom da, koliko je to moguće u memoarima, budu objektivni, iako predstavljaju subjektivno mišljenje određenog pojedinca.

Tko je bio Ivo Andrić?

Mislim da na to pitanje svako ko je zainteresovan za Andrića i njegov život mora da ima sopstveni odgovor. Ja sam razmišljala kako da dam naslov ovoj knjizi, a onda je Bora Babić, direktorka izdavača, Akademske knjige, smislila baš ovaj naslov, „Ko je bio Ivo Andrić“ i ja sam to odmah prihvatila. Jedno je sigurno: koliko je 20. vek bio prekretnički i turbulentan, dramatičan i tragičan, možemo da vidimo i ako sagledamo život Ive Andrića.

Šta je vama najznačajnije kod Ive Andrića?

Ako govorimo o njegovoj ličnosti onda bih rekla da je to – njegova nedokučivost. Ni nakon ove knjige, ako želim da budem posve poštena i objektivna, ja ne umem sasvim tačno da kažem kakav je Andrić bio kao ličnost. Sa druge strane, jer se godinama bavim Andrićevim životom i delom, uvek mogu sa razlogom i poštovanjem da govorim o njemu. U Andrićevoj ličnosti i njegovom delovanju, kao i u njegovom delu, ja vidim jednu stabilnu moralnu vertikalu, na koju mogu da se oslonim i kada se sama nađem u nekim životnim stupicama. Andrić je uspevao da zadrži principijelan stav, uprkos velikim istorijskim iskušenjima kojima je bio izložen i u kojima bi možda mnogi drugi ljudi poklekli. Neki autori u ovoj knjizi, ali i na drugim mestima, zameraju Andriću nedovoljnu odlučnost u pojedinim situacijama.

Ljudi kažu da je Andrić bio tih i povučen čovjek. Neki govore da je to bila njegova vrlina, a neki pak da mu je to bila mana…

Ja mislim da je Andrić bio mudar i promišljen čovek koji nije srljao u nevolje, da je procenjivao trenutak i način svoga delovanja, da je dobro sagledavao aktuelni momenat i moguće implikacije. Ja se divim nekim njegovim postupcima, koji su bili rezultat njegove principijelnosti i hrabrosti, kao što je bilo njegovo odbijanje da potpiše „Apel srpskom narodu“ koji je proklamovala Nedićeva vlada za vreme nacističke okupacije Srbije ili odbijanje da mu se u Srpskoj književnoj zadruzi štampaju priče za vreme rata dok njegov narod „pati i strada“, kako je govorio. Konačno, tu je i njegovo odbijanje da prima penziju u Beogradu za vreme okupacije. Podsetiću i da je odbio predlog nemačkih vlasti da na početku rata pređe u neutralnu Švajcarsku i da je odlučio da se vrati u tada već okupiranu zemlju u kojoj je izabrao put tihe rezistencije, odbijajući da učestvuje u bilo kom obliku javnog delovanja. Takve njegove odluke vrednujem vrlo visoko.

Borba protiv prolaznosti

Šta zapravo kritičari zamjeraju Ivi Andriću?

Govori se da on nije pomogao nekim ljudima koji su bili obeleženi za vreme komunističke vlasti, ali ne verujem da je tada Andrić bio u poziciji da se ozbiljnije angažuje u tom smislu, jer mu je u posleratno vreme, kao bivšem kraljevskom ambasadoru u Nemačkoj, pozicija u neku ruku bila nesigurna. A gotovo je sigurno da nikome nije odmogao. Za vreme Drugog svetskog rata on je pomagao mnogima – porodici Aleksandra Belića, predsednika SANU koji je bio u Banjičkom logoru, porodici Milice Babić i drugima. I posle rata, Andrić je novčanim donacijama pomagao različite institucije, a najčešće su to bile biblioteke. Novac od Nobelove nagrade on je poklonio bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Do nas dolaze glasovi o Andrićevom tvrdičluku, a meni se oni čine nedostojnim i nedobronamernim. Ljudi sitno, šićardžijski i malograđanski komentarišu kako Andrić, na primer, nije plaćao ljudima račune u kafani. On sam bio je krajnje skroman čovek i nije verovatno razumeo, kada on sam naruči dva jaja na oko i parče hleba u Klubu književnika, zašto bi neko morao da pojede kilo bifteka i popijer litar vina. Andrić je u svemu, pa i u trošenju novca, bio umeren.

Vrijeme prve polovine i sredine 20. vijeka u kojem je živio Ivo Andrić i o kojem govori ova knjiga, potpuno je drugačije od vremena u kojem živimo danas. Kako se premošćuje vrijeme i iz današnjeg doba mobilnih telefona ulazi u neku sasvim različitu stvarnost?

Pitate me jako teško pitanje. Nisam sigurna da ova knjiga može da zainteresuje u širokom luku mlađu generaciju, osim onih koji se bave Andrićem, ali srednja i starija generacija, koja zna ko je bio Erih Koš, Rodoljub Čolaković, Đilas i Dobrica Ćosić, mogla bi da u njoj pronađe mnoge odgovore na pitanja o uzrocima promena u našem društvu i mnogo dragocenih informacija kako bi razumela i duh današnjeg vremena. Stvarnost danas oko nas je previše haotična i u njoj vladaju drugačije vrednosti koje su oličene u specifičnostima društvenih mreža, blještave slave od pet minuta, sveopšte narcisoidnosti i izlaganja vlastite privatnosti. Moja generacija je vaspitavana da čuva svoju privatnost i da drži do svog dostojanstva, da ne izlaže svoju nutrinu svakome i da u sebi gradi svoj identitet i originalnost. Tako je bilo i u vreme Ive Andrića i tako je izgledao i njegov život. Ne umem da izrazim iskrenu nadu koliko će se buduće generacije sećati prošlosti i da li će prošlost uopšte imati ikakav značaj u budućnosti.

Video je užase Prvog i Drugog svetskog rata i ideološke čistke u vreme komunizma, ali je verovao, bez obzira na to što se mračna i nedokučiva strana istorije neprestano i kafkijanski ponavlja, da se ne sme stati i da se kamijevski, sizifovski treba neprekidno boriti

Iz ove knjige također struji misao da je i Andrić bio suočen s trivijalnostima svoga vremena.

Andrićev odnos prema svetu je bio odnos delatnog pesimizma. Znao je da su čovekov život i njegovo delovanje osuđeni na prolaznost i o tome je govorio u svojim delima, koja, zapravo i jesu simbol borbe protiv prolaznosti, kao što je recimo „Na Drini ćuprija“. Video je užase Prvog i Drugog svetskog rata i ideološke čistke u vreme komunizma, ali je verovao, bez obzira na to što se mračna i nedokučiva strana istorije neprestano i kafkijanski ponavlja, da se ne sme stati i da se kamijevski, sizifovski treba neprekidno boriti.

Bili ste dugo godina na čelu Zadužbine Ive Andrića i kontinuirano ste se naučno bavili njegovim djelom. Što o njegovom literarnom opusu možete reći s ove vremenske distance?

Njegov roman „Na Drini ćuprija“, koji je napisan pre 80 godina, danas stoji tako postojano kao što stoji i ćuprija u Višegradu. Mnogi pisci zasluženo su dobili Nobelovu nagradu, ali nije delo svakog dobitnika te nagrade tako živo i aktuelno kao što je Andrićevo. Njegova dela prevedena su na preko 50 jezika, a neprekidno i iz naše zemlje, iz regiona i iz sveta stižu zahtevi za objavljivanjem novih izdanja. Mislim da današnji mladi, koji u školi često nerado pristupaju lektiri, kada dobiju roman „Na Drini ćuprija“ i kada se otvore za duboko razumevanje poruke toga dela, na taj roman dobro reaguju. Razumeju u tom romanu šta je borba za ljudske vrednosti. U „Znakovima pored puta“ Andrić se pita zašto balkanske zemlje, čak i preko svojih najboljih predstavnika, ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta i odmah odgovara – zato što kod nas ne postoji dovoljno poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutrašnje slobode. Andrić se za to poštovanje neprestano borio svojim knjigama, a bogme i svojim delovanjem. Ako bismo Andrićeve priče i romane stavili pred javnost današnjeg vremena, onda bi se ukupno njegovo delo moglo razumeti i kao večni spomenik borbe za čovečnost, plemenitost, humanost i dobrotu.

U najranijoj fazi on bi se mogao vezati za hrvatsku književnost, jer je živeo u Zagrebu i pisao u hrvatskom jezičkom idiomu i hrvatskoj leksici. Potom, vezujući se za Vuka i Njegoša, naročito za srpsku narodnu poeziju, Andrić se konačno vezao za srpsku kulturu i srpski jezik na kojem su napisana njegova najznačajnija prozna dela

Južnoslavenski narodi su i prisvajali i odbacivali Ivu Andrića. Čiji je Ivo Andrić?

Prvo, Ivo Andrić je pisac celog sveta, kao što su to Šekspir, Puškin, Servantes… On je pisac svakoga od nas. Drugo, nema sumnje da je Andrić u mladosti pripadao pokretu Mlada Bosna i da je baštinio jugoslovensku integralističku ideju. On jeste jugoslovenski pisac, jer se zalagao ne samo za jedinstvo te države nego i za jedinstvo jugoslovenskog kulturnog prostora. U najranijoj fazi on bi se mogao vezati za hrvatsku književnost, jer je živeo u Zagrebu i pisao u hrvatskom jezičkom idiomu i hrvatskoj leksici. Potom, protokom vremena i prilika, ali i jasnim i svesnim izborom, vezujući se za Vuka i Njegoša, naročito za srpsku narodnu poeziju, kojom je usput rečeno bio oduševljen i Gete i koga Andrić spominje u ovoj knjizi, Andrić se konačno vezao za srpsku kulturu i srpski jezik na kojem su napisana njegova najznačajnija prozna dela. A njegovo delo, nema sumnje, predstavlja integralni deo evropske umetničke baštine u velikom i čudesnom raznoglasju jezika i književnosti.