Političko biće srpske nacije pokazuje nekoliko posebnosti u odnosu na šire evropsko okruženje. Ekskluzivisti ne bi trebalo da se raduju, to nije podrška za njihove teze o navodnoj nekompatibilnosti srpstva sa bilo čim i bilo gde od pronalaska točka i vatre. Naprotiv, to su potpuno obične posebnosti unutar evropskog kulturnog koda, nekad zabavne, nekad mučne, kumulovane varijacije koje više spajaju nego razdvajaju. Ali Srbi ne vole da čitaju kako su obični i standardni, jer bi time priznali da su normalna nacija s par tikova i povremenim lošim danima. Iza toga leži strah da se sve normalne nacije bude u sivim jutrima, dok one posebne zapijaju noći s vesnicima bure.

Austrijski ORF izveštava kako je ovog vikenda bilo manje ljudi na protestima u Beogradu, zato što su ljudi otišli na godišnji odmor. Od svih neprijatelja koje misle da imaju, Srbi se izgleda jedino boje dosade.

Odmah na početku treba zamoliti za izvinjenje sve čitateljke i čitaoce ovog teksta. Neki pojmovi će se često ponavljati, što se događa kad se o njima piše. Na primer Srbi i Srpstvo, narod i nacija, kolektivni mentalitet i političke navike sažete u pojmu governmentality; možda čak i jedna u svim teorijama problematična, ali uslovno dopuštena predstava – o postojanju kolektivno nesvesnog.

Izvinjenje se odnosi na činjenicu da je nemoguće tvrditi „Srbi su ovakvi ili onakvi“, jer nisu svi Srbi isti, niti bi trebalo da budu, jer bi to mirisalo na najstrašniju anomaliju koja se do sada pokazala između filogeneze i ontogeneze. Ali kako bez izvesne doze uopštavanja neće ići, mole se svi koji se ne prepoznaju u generalizacijama da budu svesni kako su one samo konstrukti i tipske forme, nikako zakoni za poništavanje individualnosti.

Sve ovde izrečeno deo je interdisciplinarnog dodira dve suprotstavljene metodologije. S jedne strane stoje političke nauke koje su već po svom predmetu visoko normativne, zagledane u pojedinačno i, kako se vidi u ponašanju zapadne politike i prakse poslednje tri decenije, lako skliznu u isključivo. S druge strane stoji sociologija kao nauka generalizovanih sudova, koja se bavi vremenom i društvom takvim kakvi jesu, a ne kako im se, obično bez uspeha, naređuje da budu.

Tu se dakle stoji, na ničijoj zemlji između norme i prakse, između tako ima da bude i daj bre oladi, da bi se bacio pogled na Srpstvo uz pomoć četiri za ovu priliku odabrane metafore: Arkadije, međe, praga i katarze. Kome se metaforika kao epistemološka metoda po sebi čini neozbiljnom, vara se, jer je barem od Hansa Blumenberga (1920-1996) ona legitiman put ka teoriji. Sušta ozbiljnost pod maskom pajaca.

Et in Arcadia ego

Srbi vole mitove. Nema tog rukopisa koji neće biti objavljen ako autor u uvodu, bolje u učtivo sročenoj pretnji izdavaču objasni da se tu radi o mitološkom tumačenju stvarnosti, reinterpretaciji mitskog nasleđa, mitu kao sudbini, sudbinskom mitu i slično. Nisu Srbi krivi za taj refleks. Kao što je govorio Roland Bart, kriv je univerzum jer je sugestivan kad nudi materijal za obradu. Svi evropski narodi imaju mitove, svi su isti, samo što ih, za razliku od Srba, ne puštaju u politiku, a kad ih i puste, onda isključivo u dekorativne svrhe.

Ili možda današnji Grci zaista veruju da su od Perikla, a Severo-Makedonci da su od Aleksandra Velikog…?

Krajem osamdesetih je jedan, mimo te jedne stvari pouzdan i načitan urednik predratnog Radio Beograda, podržavao srpskoj istoriografiji dragi mit o nepostojanju posebnog hrvatskog identiteta. Puštajući da mitološko Srpstvo govori kroz njega, obrazlagao je kako Hrvati žive plitko, van dosega mitova koji, jasno, plivaju duboko. „Kakav je to narod bez mita“, dubokim je basom širio poslanje po trećem spratu. Kakav? Pa takav koji te prevari i pobedi ako s njim brzopleto uđeš u antagonistički dijalog.

Mit, ili čitav mitološki snop koji trenutno vlada unutar kolektivnog identiteta i, uslovno, srpskog nesvesnog, jeste onaj o Arkadiji. Metaforičkoj arkadiji, ne određenom mestu za kojim se traga kao za Atlantidom, već nekoj tački u vremenu, zlatnom dobu Srpstva kad je ono cvetalo i uspevalo. Tu u tom pretpostavljenom zlatnom dobu uspostavljen je standard srpskog identiteta, tu su formirani kriterijumi kasnijeg nacionalnog osećaja. Tu se treba vratiti, s tog vrela napiti, usput prorešetati sve Srbe, Srpkinje i Srpčiće da li se uklapaju u taj model, u suprotnom ih proglasiti škartom, posramiti izrode, pa nepokajane pustiti niz vodu.

Takozvana suverenistička, ne jednostavno proruska, već ideološki specifično duginovska štampa u Srbiji, puna je tekstova u kojima odjekuje mitski snop arkadije. Zlatno doba, povratak nekuda kad je sve bilo bolje, čistije, kad Srbi nisu bili tako materijalistički nastrojeni, kad nisu marili za uređene enterijere, elektronske uređaje i digitalne spravice. Kad ih nije zanimala moda, zubna protetika ili putovanja, već samo duhovne vrednosti, a one su za arkadijsko Srpstvo samo dve – živeti i umreti unutar propisanih nadziranih mitoloških gabarita. Udaviti se u dubokoj vodi, pogleda punog sažaljenja prema Hrvatima koji se brčkaju u svom plićaku.

Problem s arkadijama je u tome da, čak i kad bi današnja moderna srpska nacija našla način da se poveže sa svojim „izvornim“ identitetom, ostaje nejasno: a gde je on? U kom vremenskom periodu su to Srbi živeli u arkadiji, u stanju savršene nebule? To kod spomenutih nosilaca arkadijskog mita obično ide ovako:

Gde u prošlosti pazariti dobar mit? Kad su Srbi puštali svoje srpske komuniste, uključujući i poslednju fazu sa Slobodanom Miloševićem, da ih vode u dublje slojeve identiteta? Ne, to neće valjati.

Kad je kralj Aleksandar proglasio diktaturu? Neće valjati, previše je neautohtonih elemenata.

Momenat pre nego što je Pašić doneo katastrofalnu odluku da se ne ide u stvaranje oveće Srbije, već atraktivnije Jugoslavije? Tanko, tanko.

Možda identitetski standard Srpstva treba tražiti u 1993-ćoj? Ne, pa onda možemo odmah da se vratimo i u 2003, bliža je.

Možda bi povratak u 1882. bio smislen, kad je proglašena kraljevina? Nije loše, da u isto vreme nije potpisan tajni protokol sa Austrougarskom i izgubljena Bosna.

U 1868. kad je sasečen knez zagledan u Evropu? Ne valja, neko bi došao na ideju da je srpski governmentality ubistven.

U vreme Drugog srpskog ustanka? U principu da, ali Srbi su tada počeli da stvaraju državu. Država podstiče materijalističku stranu u svakom kolektivu, rađa želju za poretkom i redom, za standardom, boljim obrazovanjem, blagostanjem, to opet rađa društvenu i ekonomsku stratifikaciju među Srbima; nije dobro.

Možda Prvi srpski ustanak, kad je tekla krv do kolena, a bez neke perspektive tog trenutka gledano? Da, to nije loša ideja, ali sigurno ima i boljih. Dolazak Osmanlija? Pad Smedereva? Tragedija Marice? Toplo, blizu.

Možda da se, u svrhu stabilizacije mita, vratimo u Kosovski zavet? U to da nama ne trebaju zemaljska dobra, ni nama ni ikom od naših; ništa nam ne treba, samo herojska smrt. To! To je srpska arkadija, zlatno doba nacionalnog identiteta, zlatni presek kolektivno diktatorskog. Na tome treba poraditi ovog trenutka, preneti taj arkadijski momenat totalnog beznađa, poraza, muke, sloma kulture i državnosti, nakalemiti ga na materijalističku današnjicu, te odlučno propasti još jednom, ali ovog puta temeljno, da se svi evropski narodi zadive nad hrabrošću jedne nacije. Ne trebaju nama Srbima mostovi, metroi i putevi, ne trebaju fabrike i uslužničke delatnosti! I ovu našu decu koja po svetu vode IT sektore i šire digitalnu religiju, i njih treba zaustaviti i utopiti u kolektivnu srpsku arkadiju, naše zlatno doba poraza!

Nisu Srbi sami u tom mitu. Sve evropske nacije imaju neku arkadijsku tačku identiteta. Za Austrijance je to carica Sisi, za Nemce Pruska, za Francuze Luj XIV, za Engleze Elizabeta I, za Špance Rekonkvista, za kontinentalne Hrvate pečene štrukle i mlinci s masnom piletinom, za Slovence Kekec. Svi imaju arkadije, baš svi, samo ih ne koriste za trebljenje nacije i društva.

Postoje i privatne, individualne arkadije. Moja je holandsko slikarstvo 17. veka, period koji se u istoriji umetnosti zaista zove tako, Gouden Eeuw, Zlatno doba.

Ali to su samo lepe slike i ništa više.

Zajedničko evropsko? Non pasarán!

Nosioci arkadijskog mita među Srbima, majstori za popravke nacionalnog identiteta, čuvari Srpstva sklepanog proizvoljnim odabirom istorijskih epizoda, deluju preko nekoliko nižih mitova. Jedan od njih je mit o međi, duhovnoj granici, liniji moralnog razgraničavanja između Srpstva i evropejstva.

Srpski mediji, stranke i akademici arkadijskog tipa su se paternalistički ukopali na međi koja, po njima, čuva Srpstvo od loših uticaja sa strane. Nema potrebe da ih nabrajam, da ne dođem u situaciju da se izvinjavam onima koje sam zaboravila da spomenem.

„Arkadijci“ uče današnje Srpstvo ekskluzivnom osećaju, izdvajaju ga od drugih, neguju međe prema drugima. Uče Srbe da su sami u sobi odvajkada bili, da nikad nisu mogli da se oslone ni na koga osim na sebe, a i na sebe samo u propadanju, u činu navodno konsenzualne, u stvari diktatorske odluke.

„Diktatorski“ ovde ne treba shvatiti u hijerarhijskom odnosu država-društvo. Imali su Srbi kroz istoriju svu silu diktatora na vlasti, ali sociološki generalizovani pogled bi otkrio jednu diskrepancu – nisu se u diktatorstvu toliko isticale vođe, koliko jedan žilavi destruktivni i autodestruktivni duh koji je dolazio, pogađate, iz dubina mitski shvaćenog Srpstva, odnosno od njegovih nosioca unutar društva.

„Mitovi međe“ kruže među svim evropskim narodima, samo što su one tamo drugačije čuvane i negovane. Na primer, ko ima pristup socijalnom i zdravstvenom osiguranju; od koga će fiskalni aparat uzeti, a kome dati; hoće li domaći pozvati migrantsku porodicu s drugog ulaza na svoju proslavu; sve same praktične odluke koje ne zadiru u mit, ne direktno. Naprotiv, arkadijske strukture unutar srpskog društva, dok podižu međe i guraju modernu srpsku naciju u gluvu sobu, nastupaju pod zastavama mitologije.

Primeri diktatorske međe su brojni i nekad se otvaraju pogledu tek iza drugog ili trećeg ugla. U vreme martovskog pogroma na Kosovu, evropski mediji i politika su, onda kad bi imali empatije prema Srbima, predstavljali srpske manastire kao hrišćanske crkve, istorijske objekte hrišćanstva, arhitektonske i umetničke spomenike, pa bi se onda provuklo i da su oni aktivni hramovi Srpske pravoslavne crkve. Prvo opšte pa posebno, drugačije nema podrške odatle. Sa srpske strane, svuda gde vlada arkadijski refleks, stizao je protest – da to u prvom redu nisu ni hrišćanski objekti, ni lepa arhitektura, već živa materija žive SPC.

Naravno da su srpski manastiri na Kosovu pre svega srpski i srpsko-pravoslavni, ali jedini način na koji su evropske nacije, monumentalno zagledane u same sebe, bile spremne da ih brane, upravo je njihov karakter neprocenjivih spomenika srednjevekovne hrišćanske umetnosti. Zašto je to bilo teško progutati, makar u činu političkog teatra?

Ili, zašto arkadijskim Srbima tako teško pada da nauče da dele, a da ne podele?

Srpstvo: Na pragu liminalne diktature?

Unutar srpskog arkadijskog mita deluje još jedan niži mit, podmit, submit u jezičkoj analogiji na subkulturu. Radi se o predstavi praga u postojanju nacionalnog identiteta. Razlika je u smeru kontrole – međa je tu da one unutra drži tu gde jesu, prag da uspostavi pravila ko sme da bude unutra.

U skoro dvanaest decenija staroj knjizi „Obredi prelaza“ (Rites de passage) francuski antropolog Arnold Van Genep je postavio teoriju o ritualnom prekoračenju praga. Metaforičkog praga, momenta u kome pojedinac kroz niz simboličkih radnji ostavlja iza sebe stari identitet i prihvata novi. Teorija prelaza deluje kroz tri stadijuma: Pojedinac odlaže staro odelo, prelazi preko praga, dobija novo ruho i voilà, eto ga novi čovek! Presvlačenje neveste, akademske promocije s togama, držanje diploma na slikama, imerzivni baptizam, zamonašenje, inicijacije mladih, prva cigareta, prvi alkohol, prva i poslednja menstruacija, primanje bolesnika u bolnicu, sve su to klasični primeri liminalnosti, trajne i privremene.

Ali, kako se ulazi u Srpstvo, preko kog praga? I kako se uopšte došlo do toga da se javno piše o kriterijumima za Srpstvo, o testovima za proveru pripadnosti srpskom „esencijalnom identitetu“, a taj svakako može da bude samo onaj drevni, arkadijski?

Kriterijumi za autohtono Srpstvo objašnjavaju se u takozvanim suverenističkim i patriotskim medijima mnogo puta, ali raštrkano i često bez svesti da se tu u stvari pozajmljuje iz sasvim određene teorije. Jedan članak je ipak neophodno izdvojiti, zato što je u potpunosti, konzistentno, složen unutar gabarita Genepove teorije, iako je ni on direktno ne spominje.

Za autorku Tajanu Poterjahin je Genep kućno ime, pošto je studirala antropologiju. Uz antropologiju očito i inkviziciju, uz poneki seminar identitetske eugenike, jer tačno propisuje kako se postaje Srbin/Srpkinja/Srpče, kako stare i konfuzne identitete (evropejstvo!) treba odložiti i postati nov čovek, to jest preuzeti Srpstvo kakvo nikad nije bilo iz Zlatnog doba koje nikad nije postojalo i u činu kulturo-baptizma ga implementirati na današnjim primercima.

Ukratko prepričano, tema teksta su Srbi koji su u svoj nacionalni identitet internalizovali i širi evropski. Oni Srbi koji ne povlače međe između sebe i Evrope; oni koji dele, a ne podele.

Tekst ima tri tematske celine: 1. kako su se Srbi-Evropljani odnarodili od „esencijalnog identiteta“; 2. kako ih dočekati kad odluče da se vrate u „esencijalni identitet“; 3. kakva pravila postaviti da bi njihova transformacija, to jest povratak u arkadijsko stanje, bila uverljiva. Sažeto – gde postaviti prag za primanje u Srpstvo.

Jer ako pod navalom „novih“ dođe do „unutrašnjeg redefinisanja esencijalnog identiteta“, to može proizvesti „identitetske mutacije“, što je „opasno i nosi nesagledive posledice“, pa je neophodno „otkloniti uzroke identitetskih mutacija“ i slaviti „pobedu reda, smisla i duha sabornosti nad silama haosa i tame“.

Može biti da sam ja naletela i da autorka ne piše po Genepu, već po Efraimu Kišonu. Citati kao „Ne mogu da se otmem utisku da smo kriterijume za bivanje Srbinom postavili veoma nisko“; „Prilazak srpstvu treba da bude kao prilazak Hristu“; „Možda ne bi bilo zgoreg uvesti neki period iskušeništva pre nego što se stekne licenca za poučavanje Srba tome kako da budu Srbi“ više idu u pravcu izvrsne Kišonovske humoreske, nego higijeničke primene Genepove teorije. Kako srpski arkadijski mit u principu nosi strukturu religijskog surogata lišeneg humora, sumnjam da se radi o vicu.

Poznato mi je za mačiće da moraju biti u društvu odraslih mačaka da bi uopšte naučili da budu mačke. Ali sam nekako uvek mislila da nacionalnom i evropskom identitetu Srba, izraslom u istorijskom kontinuitetu, u stalnoj promeni i adaptaciji na izazove, nije potreban baptizam zrelog doba, pogotovu ne u formi liminalne diktature.

Istorijska trasa rasapa i besa

Drugi mitološki snop Srpstva, po obimu i snazi jednak arkadijskom, jeste onaj o katarzi savršenog rešenja, o idealnom stanju, političkom uređenju bez mane, senke, mrlje i drugih sitnih ustupaka. Ili idealno kao minimum, ili ništa. Samo najbolje je najbolje, u protivnom nije vredno ni elektorata ni izbora, samo prezira i rušenja na licu mesta.

Taj mit savršenstva, do koga se dolazi kroz katarzu, do koje se stiže kroz ritualnu žrtvu, ne nose gore spomenuti suverenistički arkadijci. Kako i bi, kad oni već znaju da su savršeni. Naprotiv, nose ga amorfne snage unutar modernog društva koje osećaju Evropu u vlastitom identitetu – razumljivo, ionako s obe noge stoje u Evropi – ali to povezuju sa postizanjem idealnog stanja, a ne najboljeg mogućeg tog trenutka. Idealni vladar, idealni sistem, idealna deca, ništa prelazno.

Problem je u tome da Bog savršenstva nije dao, osim za svog sina, njegovu majku i Duha svetog. Čak je pitanje koliko judejsko-hrišćanski Bog uopšte insistira da je on sam savršen. Ako se Stari i Novi zavet dosledno čitaju, lako se naiđe na mesta gde Bog počne nešto, pa se povuče, promeni taktiku, nekad i čitavo strateško opredeljenje. On eksperimentiše.

Ako u takvim duhovnim visinama nema savršenstva, kako ga osigurati ovde na zemlji gde postoji samo bolje od lošijeg i strašnog, samo pravednije od nepravednijeg, samo ekonomski uspešnije od nedomaćinskog i propalog. Sve je u istoriji organizacije ljudskog društva komparativ. I to je dobro, jer je superlativ gotovo, konačno, zamrznuto stanje, smrt vitalnosti jednog društva.

Ko ne voli Bibliju, dovoljno je da prelista bilo koju istoriju političkih ideja, pa da ga kao grom pogodi saznanje da savršenstva nema. Gde god da pogleda, samo će videti ljude i kolektive kako pokušavaju da urede međusobne odnose, probaju različite teorije i modele, kako eksperimentišu u potrazi za najboljim, i na kraju shvate da svaki politički sistem dolazi s nekom ugrađenom greškom.

I bez čitanja, samo treba baciti pogled na današnji Zapad sa Evropom. Dugi period, od Renesanse naovamo, Zapad se pokazao uspešnijim od svih drugih u savladavanju izazova, racionalniji, realniji i vitalniji. Pre neke tri decenije je Zapad odlučio da on nije samo uspešniji, već objektivno najbolji, što mu daje za pravo da sve druge, silom ili prevarom, dovodi na jedini ispravan put – svoj vlastiti. U rezultatu je time sam, bez pomoći sa strane, počeo sa rušenjem temelja na kojima se uzdigao.

Zapad je ušao u katarzični mit savršenstva. Malo kasno, jer Srbi odavno sede u njemu, po čemu se vidi da oni nisu ništa ekstra iracionalni za razliku od ostalih Evropljana. Razlika je jedino u tome da, prvo, Zapad ima više resursa kojima za sada pokriva vlastite greške, i drugo, pre naginje tome da eksperimente izvodi nad drugima, ne na sebi. Srbi su, osim što je njihova rezerva za politička fantaziranja mala, skloni da eksperimentišu na sebi, in vivo.

Samo dva primera, tamo i ovde, ritualnog prinošenja žrtve na putu kao političkoj katarzi i savršenom rešenju. Molim da ih se shvati sa dozom apstraktnosti.

Primer prvi: U avgustu prošle godine je Vučko Borilović na Cetinju pobio deset ljudi, od toga dvoje dece od 8 i 11 godina. Gledajući medije na prostoru bivše Jugoslavije, svi su to tretirali kao zločin, strašan i neoprostiv, ali ga niko nije tumačio kao dokaz moralnog i političkog sloma crnogorskih vlasti. Srpske Novosti Milorada Pupovca nisu o tom događaju objavili niti jedno slovce, barem ne u onlajn izdanju.

Kada je Kosta K. u maju pobio 10 ljudi u Beogradu, skoro sve deca, to je iz istog medija kampanjski bez kraja i konca tumačeno ne kao užasan zločin, već automatski kao dokaz moralnog i političkog sloma srpskih vlasti. U koordinaciji sa Danasom i nekim drugim medijima iz same Srbije, uz stranačke lovce na zlatnu ribicu u mulju, s te strane se u efektu poziva na vaninstitucionalnu smenu vlasti u Beogradu.

Primer drugi: Kad je Pamela Rendi-Vagner 2018. izabrana za šeficu austrijskih Socijaldemokrata, njen kolega iz Burgenlanda Hans Peter Doskocil je bio nezadovoljan. Ali to nije hteo da kaže! Samo bi tu i tamo insinuirao nešto što bi se sa strane moglo protumačiti kao nezadovoljstvo. Rendi-Vagner, koja je ionako znala da na to mesto nije došla sasvim regularno, nekoliko je puta nudila mogućnost uredne smene, naravno u konsultaciji sa bazom. Ali Doskocil bi se uvek povukao i rekao da on nije mislio to što je rekao. Četiri godine ju je mučio i grizao na sitno, da bi tek ove godine krenuo u otvoreni napad. Stvar je u tome da njegov cilj nije bila regularna smena, već ritualno žrtvovanje osobe na stranačkom vrhu, ne tako slučajno i ženskog roda. Nije smena dok ne krvari! Na kraju je i nju i njega u dramatičnom finišu sa pobrkanim excel tablicama pobedio marksista i komunista Andreas Babler.

Sažetak čitave priče o arkadijama, katarzama i njihovim submitovima: Politika je uvek realna, savremena kategorija, čak i kad se vodi simboličkim sredstvima. Ili jeste, tek tada.

 

Izvor: RTS Oko, autor: Vesna Knežević