Pravi junaci današnjice često su neprimetni, o njima se malo zna i slabo piše. Za porodicu Mrkela iz Pančeva, Branka i Tanju sa svojih petoro zlatne dece, slobodno možemo reći da su jedan od tih nekrunisanih heroja. Istina, police u njihovoj kući krcate su medaljama i peharima sa osvojenih sportskih takmičenja, jer se Anastasija (2003), Marija (2005), Marko (2007) i Кsenija (2010) uspešno bave sportom i nižu nagrade na takmičenjima, dok najmlađa Sara (2013) za sada samo navija za sestre i brata. Ali ova jedinstvena porodica zaslužuje i jedno kolektivno priznanje, kakvo se danas teško zavređuje i retko sreće – za timsku igru. Oni su primer skladne porodice koja u svom zajedništvu uspeva da odoli mnogim izazovima savremenog sveta. Dok se sve manji broj parova odlučuje da proširi porodicu, oni u svom domu imaju pravo bogatstvo. I šampione na koje su ponosni.

„Roditelji često danas žele da preko dece ostvare neke svoje snove, a mi njih nismo ni na šta forsirali, sami su odabrali da žele da se bave sportom i kojim sportom, mi smo samo to podržali“, kažu ponosni roditelji.

Najstarije sestre, Anastasija i Marija, zavolele su atletiku i posvetile joj se dok su bile u osnovnoj školi. Marija je danas treći razred Srednje ekonomske škole, sa mnoštvom osvojenih medalja iza sebe, a po procenama trenera i po dosadašnjim rezultatima – i mnoštvom sjajnih rezultata ispred sebe. Prošle godine bila je šampionka Srbije u kategoriji mlađih juniorki na 200 i 400 metara, plasirala se na Evropsko prvenstvo u Izraelu, na Prvenstvo Balkana za mlađe juniorke u Baru, u Sofiji za starije juniorke. Tri puta uzastopno bila je prvak Srbije za školski sport na 600 metara. „Kad je sezona i kad su svakog vikenda takmičenja, bude izostanaka u školi, ali nastavnici imaju razumevanja i znaju da na kraju nadoknadim propušteno“, objašnjava nam kako usklađuje sve te pripreme i takmičenja sa školskim obavezama. Marija je 2019. godine proglašena najboljom pionirkom Grada Pančeva u svim sportovima, a prošle godine i najboljom juniorkom. Samo prošle nedelje osvojila je dva prva mesta, a cilj joj je, kaže, da sledeće sezone ponovo bude prvak Srbije i priprema se za Evropsko prvenstvo za starije juniore.

Anastasija je tek upisala Ekonomski fakultet u Beogradu, pa se zbog svakodnevnih putovanja i studentskih obaveza trenutno atletikom bavi samo rekreativno, ali iza sebe ima brojne državne medalje. Ono najdragocenije što je od sporta dobila, kako sama ističe, ipak su prijateljstva, ali i radne navike. „Dosta mi je to pomoglo u nekim drugim aspektima života i što se tiče samopouzdanja, da se oslobodim, i što se tiče discipline. Primetim nekad u društvu, kod drugarica koje su ili jedinice ili imaju jednu sestru ili brata, vidi se razlika gde ja ne pravim dramu recimo oko toga da li je zauzeto kupatilo, jer ja znam da se uvek čeka na red“, kaže Anastasija.

Gledajući starije sestre i navijajući za njih i Ksenija je poželela da se bavi atletikom, pa je u još mlađoj dobi pošla njihovim stopama i pridružila im se u AK Dinamo iz Pančeva. „Drago mi je najviše što treniram zajedno sa sestrama. Uvek sam ista smena kao i sestre i tako je i počelo“, kaže mlada šampionka Srbije na 800 metara u svojoj konkurenciji, prvakinja Olimpijade Vojvodine i prvakinja Srbije u školskom sportu.

„Učimo ih da se međusobno pomažu jer je porodica i zajednica bitna i sve se lakše podnosi kad imaš nekog kome ćeš da se požališ i s kim da se poraduješ. Ja se nadam da smo uspeli, nastavnici u školi i svi ih hvale da su dobro vaspitani, nadam se da će tako i ostati, dobri su i đaci i sportisti“, kaže Tanja Mrkela.

Jedino najmlađa Sara od petoro mladih Mrkela nema afiniteta prema sportu, ali zato ima jasan stav, zna šta želi i ne ustručava se da to kaže. Otvoreno nam priznaje da najviše navija za Anastasiju. „Zato što je ona prema meni uvek dobra, imamo naše igre i uvek se slažemo“, kaže i objašnjava znalački da je to verovatno zbog razlike među njima od deset godina. Sara je već u prvom razredu, dok su njeni vršnjaci tek učili prva slova, znala da čita i piše. Naučila je uz sestre i uz brata, gledajući njih dok uče i rade domaće zadatke.

Iako nije lako podizati u današnjim vremenima ni jedno dete, pa ni njih petoro, majka Tanja s radošću govori i o obavezama i o čarima roditeljstva. Ništa joj nije teško, kaže.

„Ja sam jedinica i oduvek mi je bila želja da imam petoro dece. Deca uvek gledaju roditelje, roditelji treba da im budu uzor, ništa nismo postigli ako pričamo jedno, a radimo drugo. Treba uvek razgovarati otvoreno s decom, nikad ih ne lagati, onda deca steknu poverenje i onda posle svaka vaša reč ima težinu. Trudimo se da gradimo maksimalno obostrano poverenje, i nama i njima je tako lakše. Naravno, imaju slobodu, nismo strogi, ali im kažemo šta je dobro, a šta loše i zbog čega“, objašnjava.

Slobodu da izabere svoj hobi, a kako vreme protiče – sve više se čini i budući profesionalni put, imao je i Marko Mrkela, mlađi kadet Fudbalskog Kluba „Železničar“. Trenutno igra najkvalitetniju ligu Vojvodine i ostvarili su dosta različitih kupova. „Volim fudbal i volim timski duh, tu skladnost koji treba da ima ekipa, zajedno se i družimo i treniramo. Roditelji mi pružaju punu podršku, pogotovo jer sam krenuo očevim stopama, trudim se da njega nadmašim“, kaže Marko u polušali.

„Ispalo je da su svi njegovi treneri bili neki moji saigrači“, dodaje Branko, nekadašnji fudbaler.

Branko Mrkela odrastao je u Zadru, gde je ’91. godine bio perspektivan mladi fudbaler NК Zadar, jedan od talentovanijih u klubu. Te godine je klub, čiji je trener u to vreme bio Ante Čačić, ušao u drugu ligu SFRJ, a Branko je trebalo da zaigra u prvom timu. Međutim, osećalo se da dolazi neko zlo i njegov životni put skrenuo je u drugom pravcu. „Sad kad razmišljam, ne znam ni kako sam odlučio da odem, tek sam bio napunio 18 godina“, kaže. Iako mlad da bi razumeo šta se tačno događa, razumeo je da se ništa dobro ne sprema. Drugog maja ’91. na putu do škole iz autobusa je posmatrao ljude kako ruše i pale kioske, pljačkaju radnje, uništavaju firme po gradu. I osetio je da treba da posluša dobronamerne savete nekih prijatelja da, ako ima familiju u Srbiji, ode na neko vreme kod njih. „Tada su avioni besplatno prevozili za Srbiju, samo odeš u Zemunik. I tako je i bilo, sećam se da sam sleteo u Batajnicu 17. avgusta 1991. I tako sam ja došao kod familije na dve nedelje. I moje dve nedelje i dalje traju“, priča Branko.

U Srbiji je Branko nastavio da igra, najpre u Partizanu u drugom timu, pa u Teleoptiku u Zemunu, igrao je i u drugim klubovima u Srbiji, snašao se, ali nije bilo lako, kaže. Roditelji i stariji brat su ostali u Zadru i četiri godine nije znao o njima ništa. Tek 94. stiglo je pismo od njih i saznao je da su dobro, da su živi.

Nakon mnogo godina borbe, danas se Branko sa suprugom bavi trgovinom, otvorili su svoju radnju i u gradu na Tamišu podižu svojih petoro dece. Slučajno ili ne, skućili su se u ulici koja u nazivu evocira baš Jadransko more, pored kojeg je Branko odrastao. I dalje je u kontaktu sa prijateljima, saigračima, komšijama iz rodnog kraja. Dobar deo familije još je u okolini Benkovca i u Zadru, za koji kaže da mu je dao predivno detinjstvo.

Branko nam prepričava neka svoja sećanja koja je tek mnogo kasnije razumeo, a koje smo mnogo puta mogli da čujemo iz nekih drugih sličnih sećanja jedne generacije koja je svedočila grubo buđenje zatomljene nacionalne svesti. „Bio sam drugi razred ’82. godine kada me je drugar pitao: Šta si ti, Branko? Ja nisam razumeo pitanje, pa mi je on rekao: Ja sam Hrvat, ti si Srbin. Ja rekoh: Dobro. Ali i dalje nisam shvatao“.

Kasnije su mnoge stvari postale jasnije. Gledao je ’95. kako mnogi zemljaci dolaze u kolonama sa svega nekoliko zavežljaja u rukama. Ali su se mnogi, kao i on, vremenom snašli. „Baš Pančevački buvljak je bio broj jedan za trgovinu. Tamo su radili Krajišnici, Bosanci, dok je lokalne Pančevce bilo sramota da rade na buvljaku. Dosta su lokalni ljudi pomireni sa svojom situacijom i slabo rade na promeni na bolje. A ovi koji su došli, mnogi su postali gazde, kupili lokale, sagradili kuće,…“

„Vredni su to ljudi, uporni, drže se zajedno i pomažu se“, dodaje za Krajišnike supruga Tanja, i sama poreklom iz kordunaške porodice.

„Otac i majka su nas učili da budemo dobri ljudi, nisu govorili o veri. Ali ja sam sam to osećao. I decu podižemo u tom duhu, da poštuju slavu i običaje. To kod Krajišnika nije baš bio običaj i danas kad dođu na slavu, pa kad se zadesi da je sreda ili petak i da je posna slava, jede se riba, a ne jagnje, a Krajišnicima to nikako nije jasno“, objašnjava još jedan aspekt krajiškog mentaliteta Branko.

Mnogi roditelji u odgajanju i vaspitavanju dece misle da rade ispravno i žele da rade ispravno, ali teška su i izazovna vremena, lako se pogreši. Kako naučiti decu pravim vrednostima, da budu skromna i vredna? Branko i Tanja Mrkela imaju jednostavan recept, svoju decu uče prvenstveno da budu dobri ljudi i da pomognu svakom kad to mogu.

„Učimo ih da prema drugima budu onakvi kakvi bi želeli da drugi budu prema njima. Ja im često govorim da i mislima paze, da budu pozitivni. I da čuvaju svoju veru i svoje korene i poštuju tuđe“, kaže Branko.

„Bitna je povezanost, da smo što više i što češće zajedno, da se praznici proslavljaju zajedno, da se okupljamo, družimo“, dodaje Tanja.

Iako su nadaleko jedna od retko bogatih porodica, jer kod njih nikad ne manjka ljubavi i zajedništva, nije uvek lako finansijski izdržati sve što je ovako velikoj porodici potrebno. Deca su skromna, ali troškovi su ogromni, a kako rastu uspesi i otvaraju se nove prilike za međunarodna takmičenja, tako su i brige roditelja sve veće. Jedna od većih stavki u porodičnom budžetu Mrkela svakako je nabavka knjiga, pribora i ostalog što je potrebno za školu, a sada i za fakultet. Svi troškovi bavljenja sportom su na roditeljima (oprema, obuća, prevoz, članarine, pripreme, kotizacije…), a u njihovom slučaju sve to treba pomnožiti nekoliko puta. „Vidim da su ljudi preopterećeni i nikad im nije dosta. Ima ih koji su ostvareni materijalno, ali večito nervozni. Može se naći vremena za sve“, kaže otac porodice.

Roditelji se i uz sva odricanja neće požaliti. A deca znaju da se raduju onom što imaju. Jedni drugima najviše. I deljenju. Jer kod njih je jedna čokolada podeljena na pet delova uvek slađa od cele.

 

 

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije