Manifestacija Raške duhovne svečanosti u istoimenom gradu Raški, podno Kopaonika, postoji punih 26 godina. Svaka predrasuda o tome da se iza tog naziva krije neki konzervativni društveni događaj, koji miriše na muzej i naftalin, pada u vodu u trenutku kada se vijugavim cestama, četiri sata vožnje od Beograda, zaista stigne u Rašku i bane na neki od njegovih programa. Tada se zapravo vidi da su Raške duhovne svečanosti, sa svojim aktualnim tribinama, problemskim razgovorima, susretima s književnicima, kazalištem i prvorazrednim koncertima, kulturno čudo neviđeno, koje bi poželjeti mogla i neka puno veća metropola. O fenomenu velike i prvorazredne kulture u malom gradu razgovaramo s umjetničkim direktorom Raških duhovnih svečanosti Nikšom Barlovim.

Manifestacija postoji već dvije i pol decenije – kako je sve počelo?

Raške duhovne svečanosti počele su u najstrašnije vreme, 1993. godine, kada je ovde bila ogromna kriza i ratovi svuda oko nas. Ali, polako i tiho, zahvaljujući ljudima iz kulture poteklim iz Raške, naročito Milisavu Saviću, jednom od najvećih srpskih pisaca, koji je svojevrsni brend ovog kraja, velikom pesniku Slobodanu Rakitiću, prof. dr. Tiodoru Rosiću, koji je bio dugogodišnji umetnički direktor Raških duhovnih svečanosti, prof. dr. Miroljubu Jokoviću, ali i drugim entuzijastima iz Raške, koji su predsedniku opštine predložili osnivanje ovakve manifestacije – Raške duhovne svečanosti su započele svoj život.

Čega se posebno sjećate iz tog ranog vremena?

Prvo ime naše manifestacije zvučalo je pomalo rogobatno, Raščanski impulsi kulture i zabave (RIKIZ), a ja, sećajući se tog vremena, volim da kažem da sam tada imao i svoj bend. Svirao sam gitaru, bend se zvao Black Time, u skladu sa vremenom oko nas, a mi smo uglavnom svirali rokenrol i bluz. Naš bend je bio pozvan da svira na prvim Raškim duhovnim svečanostima. Domaćin prve manifestacije bio je Milisav Savić, a učestvovali su, između ostalih, glumac Milenko Pavlov, pevačica izvorne muzike Svetlana Stević, pesnici Rajko Petrov Nogo i Dragan Jovanović Danilov.

Spoj tradicije i savremenosti

Kada su Raške duhovne svečanosti dobile svoje sadašnje ime?

U međuvremenu je naša manifestacija rasla, dolazili su sve značajniji umetnici, a sadašnje ime dobila je 1998. godine. U tom ritmu radilo se do 2011. U tih poslednjih nekoliko godina došlo je do određenog zasićenja i krize, publika je počela da se osipa i postavilo se pitanje kako nastaviti dalje. Godine 2012. sadašnjem kreativnom timu je poverena velika odgovornost i obaveza – da osveži koncepciju manifestacije i da u nju unese nešto novo. Sećam se da smo danonoćno radili i za vrlo kratko vreme spremili odličan program. Došli su muzičari Vlatko Stefanovski i Edin Karamazov, književnik Vladimir Pištalo, publicista i muzički kritičar Peca Popović, glumac Nebojša Dugalić, a prikazali smo i film “Udala sam se za Srbina” o pet Engleskinja koje su se u šezdesetim godinama udale za Srbe, u režiji Anberin Paše Stevanović, mlade Indijke koja se, opet zbog ljubavi prema jednom Beograđaninu, preselila iz Indije u Srbiju. Inače, jedna od tih Engleskinja je i majka poznate beogradske glumice Ane Sofrenović. Program je predstavljao veliki iskorak i početak novog koncepta. U tom duhu radimo do danas.

Što je pokretačka energija ove manifestacije?

Nas greju svi učesnici festivala i svi gosti koji, kada otvorenog srca dođu, punog srca i odu iz Raške. Ta energija koja se, kako kažu ljudi, ovde oseća, posebna atmosfera koja potiče od istorijskog mesta gde jesmo i od tradicije stare Raške, koja zaista jeste prapočetak srpske kulture, struji kroz program koji osvetljava tu tradiciju i na zanimljiv način pokazuje raznorodnoj publici nove pravce u kulturi. To je naš osnovni motiv delovanja. I naravno, prva i poslednja stvar o kojoj od početka brinemo je kvalitet festivala: program koji nudimo na svečanostima u Raški mora da bude na najvišem nivou.

Ove godine, na prvi pogled neuobičajeno, bavili ste se 50. godišnjicom antologijskog rock festivala u Woodstocku, kao civilizacijskim fenomenom. Kako nastaje kičma vašeg programa?

Svake godine pokušavamo da damo značaj nekim važnim događajima u istoriji ili umetnosti, fenomenima naše kulture, ali i globalnim kulturnim fenomenima: obeležavanjima jubileja Shakespearea, Cervantesa, Ive Andrića, Aristotela, Nikole Tesle, Slobodana Jovanovića, Woodstocka… Kada se pojavila vest o otkriću Higgsovog bozona, mislim da smo bili prvi u Srbiji koji su organizovali tribinu na tu temu, u saradnji sa Centrom za promociju nauke. Probali smo uvek da reagujemo na ono što je aktuelno, ali i da ne zaboravimo ono što jesmo.

Taj živi spoj tradicije i modernosti na svečanostima djeluje zaista inspirativno. Kako to postižete u prostoru Raške kroz koju prolazi “dolina kraljeva” i koja sa sijaset svojih manastira djeluje kao neki stari spomenik početaka srpske kulture?

To je odlično pitanje. Rekao bih da tako u Raški mora uvek da bude, zato što Raška zaslužuje najbolje. Na svoj grad nisam nikada gledao kao na provinciju. Raška je jedan od najvažnijih pojmova u srpskoj historiji i kulturi i zato je treba negovati, ali i obogaćivati novim saznanjima i sadržajima u nauci i kulturi. Na te sadržaje moramo da odgovorimo brzo, sa pravim gostima i da ih našoj publici predstavimo na najbolji način. Kao što rekoh, to je ono što me pokreće. Zato u organizaciji Raških duhovnih svečanosti moramo misliti unapred i puno znati, kako o živim detaljima naše prošlosti, tako moramo pratiti i današnju literaturu i savremene kulturne tokove. Takav način organizacije do sada je donosio dobre rezultate i zbog toga su i svi naši događaji vrlo dobro posećeni.

Ono na što smo stvarno ponosni je da čitav grad živi i diše sa festivalom. Podsećam da latinski pridev festivus označava radost i vedrinu. Oseća se posebna atmosfera, razdraganost i vedrina koju ove svečanosti unose u ljude

Zanimljiv je i spoj tzv. velikih historijskih događaja i današnjih malih kulturnih detalja…

To je istina. Na ovogodišnjim svečanostima ugostili smo, na primer, Snežanu Radojičić koja biciklom putuje svetom. Stigla je tako i do Severne Koreje i Južne Amerike, uz minimalna sredstva i uz maksimum avanture; o tome piše knjige i o tome nama priča. A onda već sledeći dan pričamo o takvim velikanima kao što su bili Kiš, Andrić, Krleža i Crnjanski. Ne treba zaboraviti da sve te velike i male događaje neko treba da čuje i da vidi i zato mi jako poklanjamo pažnju i našoj mladoj publici koju želimo da inspirišemo tim sadržajima. Konačno, ono na što smo stvarno ponosni je da čitav grad živi i diše sa festivalom. Podsećam da latinski pridev festivus označava radost i vedrinu. Oseća se posebna atmosfera, razdraganost i vedrina koju ove svečanosti unose u ljude. Recimo, neki ljudi planiraju svoje godišnje odmore radi svečanosti, a neki ih i skraćuju radi svečanosti. Mi u organizaciji radimo za vreme festivala dan i noć, gotovo da uopšte ne odlazimo kući. Sve to može da bude i jako stresno, ali ono što nas pokreće je velika ljubav prema festivalu.

Kako je u organizaciji Raških duhovnih svečanosti onda kada je teško?

U odgovoru na ovo pitanje pozvaću se na tekst beogradske novinarke Rade Stanković u NIN-u o Raškim duhovnim svečanostima pod nazivom “Složna braća”: dakle, kada je teško, mi smo svi kao jedan. Sve poteškoće prolazimo zajedno i odluke donosimo zajedno. Kada je teško, stisnemo zube i idemo dalje. Često imamo pomoć od prijatelja koji i nemaju veze sa Raškim duhovnim svečanostima. Više puta su naši prijatelj dobrovoljno vozili goste u Beograd, Skoplje, na Kopaonik, bilo kamo. Osim toga, svi koji jednom dođu na svečanosti postaju naši najbolji promoteri, pomažu svojim preporukama, savetima, kontaktima…

Tribina na ovogodišnjim svečanostima o 50 godina od Woodstocka promovirala vas je, rekao bih, u svjetsku metropolu, s obzirom na to da su npr. u Beogradu i Zagrebu odjeci istog događaja bili vrlo skromni?

Mislim da je to rezultat rada festivala zadnjih godina i činjenice da smo ljude navikli na aktualne teme. Devedeset posto ljudi u dvorani nije bilo ni rođeno u vreme Woodstocka, a sala je bila dupke puna. Zaista imamo želju da budemo regionalno relevantni i važni, često razmišljamo o Dubrovačkim letnjima igrama kao primeru i modelu i zato hoćemo festival koji će ljudi pratiti i na njega dolaziti. Ljudi su u Raški naučeni da važni ljudi govore o važnim stvarima. Kada se danas pogleda na sve te umetnike koji su prošli kroz svečanosti, onda se vidi i naša želja: Raška pokušava da bude deo velikog kulturnog sveta. I to je naš cilj – da budemo široko prepoznati po kulturi našeg kraja. Zato imamo maksimalnu podršku lokalne samouprave i slobodu da kreiramo programe do kojih nam je jako stalo.

Živopisne manastire u Raški gradili su i oslikavali ne samo srpski majstori nego i oni iz drugih krajeva i kultura. Iz dobrote, kulturne različitosti i tolerancije proizašla je takva duhovnost

Ove ste godine imali i tribinu “Tragom autokefalnosti”. Kako izgleda susret današnjih ljudi sa srpskom kulturnom i duhovnom tradicijom?

Taj duh naše kulture i civilizacije koji ovde postoji odavno, koji je izgradio naše veličanstvene manastire, pomaže nam da radimo ovo što radimo danas. Ne zaboravimo da su te živopisne manastire gradili i oslikavali ne samo srpski majstori nego i oni iz drugih krajeva i kultura i ti različiti uticaji izgradili su ove fantastične hramove. Recimo, manastir Gradac je klasičan spoj raško-vizantijske škole i gotike južne Italije. Ako bismo se bar malo uživili u to vreme, morali bismo da pretpostavimo da je imaginacija tih umetnika podrazumevala “više zanata, više vizija i više snova”. Ti manastiri i danas zrače duhom kojim su građeni. Iz dobrote, kulturne različitosti i tolerancije proizašla je takva duhovnost. Ta tolerancija i dobrota žive i na današnjim svečanostima i ključna su osnova na kojoj one počivaju. Raško graditeljstvo, freskoslikarstvo, raška redakcija srpskog jezika, Raška kao prva srpska država, sve su to obaveze koje nam nameće tradicija prema kojoj se sa poštovanjem i ponosom odnosimo i danas.

Vlastita produkcija

Koje su daljnje perspektive ove manifestacije?

Mi ćemo, svakako, zadržati bogat kolažni program, ali ono što je zamisao za budućnost je da iz Raških duhovnih svečanosti izađe nešto što će biti vlastita produkcija: u pozorištu, muzici, književnosti ili dokumentarnom filmu. Još je rano govoriti o detaljima, ali moguće je da krenemo sa nekim ozbiljnijim umetničkim radionicama iz ovih oblasti koje bi rezultirale nekim našim delom. Raška ima i dovoljno mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi koje bi to interesovalo. Ti mladi ljudi su već godinama uključeni na razne načine u svečanosti. Recimo, neki od njih, kao što su student glume Strahinja Janošević ili mlada pijanistkinja Mila Dugalić, ove godine su svojim talentom oplemenili svečanosti.

Kako ste rekli, rasli ste uz Raške duhovne svečanosti. Kako je to izgledalo?

Prvo, ja dolazim iz takve porodice. Otac mi je bio dugogodišnji profesor filozofije u raškoj gimnaziji i stalno smo porodično posećivali izložbe, koncerte, tribine, razne kulturne događaje. Osim toga, moj otac je 20 godina bio glavni urednik književnog časopisa “Raška”. Gotovo da nema važnog pisca na našem jeziku čiji tekst nije objavljen u “Raški”. Časopis je bio izuzetno cenjen i van granica naše zemlje. Časopis “Raška” je bio moj prvi bukvar. Kasnije, u tinejdžerskim godinama, pored književnosti, moje velike strasti bile su muzika i film. Nakon studija filozofije imao sam ponude da se zaposlim u Beogradu i još nekim većim gradovima i umesto da budem profesor u školi, svoje obrazovanje želeo sam da upotrebim na drugi način pa sam se zaposlio u Centru za kulturu Gradac. Osim toga, mnogo volim svoj grad, tu sam se skrasio i svom gradu želim da dam najbolje od sebe.

Kada biste Raške duhovne svečanosti mogli staviti u malu bočicu, kakvo biste ime dali tom supstratu?

To je, u svakom slučaju, dobri duh ovog prostora, ovih ljudi i okruženja, koji je u osnovi našeg života i rekao bih svega, bez obzira na moderan život, brzinu, površnost, instant kulturu i nove medije. Dokle god makar i nekolicina ljudi bude čuvala tu duhovnost, mislim da, civilizacijski rečeno, ima nade. To ime za koje pitate, koje bi označavalo Raške duhovne svečanosti, jesu ljubav i tolerancija. To je suština. Mislim da ako decu budemo vaspitavali u tom duhu, a to je zadatak svih nas, da se razvijaju na pravi način, slobodno i kreativno, onda smo na pravom putu. U skladu sa ovogodišnjim sloganom svečanosti: “Biti svoj i biti srećan”. Jer tako kako budemo odgajali svoju decu, tako će nam i biti.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email