Dok slike izbeglica sa najosnovnijim stvarima i strahom za sopstveni život ponovo postaju sve bliže i stvarnije, ljudima na ovim prostorima nije teško da se sa njima identifikuju. Ne tako davno mnogi su i sami iskusili ili svedočili sličnim iskustvima. Ne samo u begu od granata i oružanih sukoba, bilo je i onih koji su napuštali svoje domove, prisilјeni nekim drugim okolnostima i koji su pod sunčanim i naizgled mirnim nebom, odlazili od života kakvog su poznavali. I njima se život zaustavio u jednom trenutku i nikad više takav nije nastavio. Oni koji su skupili snage da ga grade ispočetka, gde god to bilo, imaju jedan poseban stav dok koračaju kroz život…

„Mislim da postoje dve grupe ljudi – oni koji su se predali položaju žrtve i prihvatili sebe kao žrtvu i nisu krenuli dalje. Ostali su u mislima vezani za taj period svog života, ali ne u smislu da su se vratili i krenulli ispočetka, već kao da su ostali zarobljeni između. I druga grupa koja je krenula dalje, koja nosi svoje probleme, traume, svoj osećaj još uvek nepotpune pripadnosti, ali to nas ne sprečava da idemo dalje“, ovako sebe opisuje Siščanka s beogradskom adresom Milena Sekulić Odalović, profesorka srpskog jezika i književnosti, pisac, lektor i motivacioni trener. Iskustvo izbeglištva u ranoj mladosti u mnogo čemu ju je odredilo. Danas je uspešna, zrela žena, ostvarena na mnogim poljima. Direktorka je Osnovne škole „14. oktobar“ u Beogradu, gde upravlja kolektivom od preko 100 ljudi i 1250 učenika i plodna književnica. Dobitnica je nagrade Beogradski pobednik za 2021. godinu.

„Mi smo ljudi koji ne pripadaju nigde do kraja, mislim da nam je to svima zajedničko, bez obzira na to da li smo uspešni ili ne. Mislim da niko od nas ne oseća do kraja pripadnost ovde, a što je najgore, ne vidi je ni tamo. Oni koji kažu da je drugačije, čini mi se da to kriju od sebe“, kaže Milena i dodaje da to danas ipak smatra svojom prednošću.

Rodni Sisak napustila je s porodicom u jesen 91. godine. Bilo je to vreme kad u gradskim sredinama u Hrvatskoj položaj Srba nije bio lak. Milena je bila student jugoslavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, koja je baš u tom periodu preimenovana u kroatistiku. Ta promena samo je pratila neke druge, ozbiljne društvene promene.

„Naša namera nije nikad bilo da odemo. Sećam se tog septembra kada sam došla na fakultet da upišem treću godinu, kolega s moje grupe, sa kojim sam do tada dobro sarađivala i pomagala mu i davala skripte, pitao me je što ja radim tu i rekao da nemam više šta da tražim tu. Tada sam doživela prvi šok“.

Otac je u to vreme radio u Beogradu kao predsednik Sindikata metalaca Jugoslavije. Mama se nadala da će neprijatnosti proći, da će se sve smiriti. Međutim, sve više prijatelja i poznanika okretalo je leđa. I figurativno i bukvalno. Kada bi pokušavali da se sklone u podrum od granatiranja, susedi nisu dozvoljavali. Govorili su majci da ide svojima, da je četnikuša, da ide tamo gde joj je mesto.

„Na kraju više nismo pripadali nigde. Više se nigde nisam osećala dobrodošlo. U Zagrebu kao da su svi očekivali da se neću ni pojaviti na toj trećoj godini. I onda smo prećutno donele odluku da se spakujemo i da odemo. Sećam se tog nedeljnog popodneva kao da je bilo jučer kad sam ušla u njenu sobu spavaću i vidjele je kako plače nad tri kofera. Pitala sam je zašto plače, idemo na bolje, od ovoga gore nema. Odgovorila mi je – ne znam kako da spakujem ceo život u tri kofera“.

Kako su se po različitim osnovama smenjivali stanari u njihovom stanu, tako su deo po deo i raznosili na sto strana predmete, albume, knjige. Od svega što je ostalo naša sagovornica najviše žali za knjigama, za koje su roditelji čak uzimali kredite da bi ih kupili. Prvi susret sa novim stanarima bio je neprijatan, neljubazno su je dočekali, „kao da mi tu nikad nismo bili“, kaže.

„Odem, prošetam danas Siskom, Petrinjom, ali nemam više osećaj da je tu moja kuća“, kaže. „Danas tu žive neki ljudi, ne znam ko su. Kada prolazim pored, nešto ne volim ni da pogledam u tom smeru. Sećam se kad prolazim pored te zgrade da nije rat i sve to što smo izdoživljavali najgora stvar, već ta hladnoća ljudi“.

Milenini roditelji danas žive u Blinji, selu pored Petrinje, gde su se pre desetak godina vratili kad su stekli uslove za penziju i neka sigurna primanja. Renovirali su nekadašnju vikendicu, koja je bila potpuno devastirana nakon rata i to je postao njihov dom. Morali su se odreći prava na stan u Sisku, da bi za uzvrat Hrvatska pomogla obnovu, tj. krov i stolariju na kući.

Milena živi u Beogradu, gde i radi kao direktorka škole i piše. Studije je završila u Beogradu, gde je uz sve probleme koje donosi ovakva promena među prvima u generaciji diplomirala. Iskustvo naglo prekinutog perioda bezbrižnosti poslužilo je da sama postane oslonac i savetnik u osetljivom periodu odrastanja i sazrevanja novim mladim generacijama.

Autorka je četiri romana: „Kneginja Nariškina“, „Iz zemlje kamena“, „Beg iz zlatnog kaveza“, „Kuća na ostrvu Skaj“, iz štampe ovih dana očekuje roman „Ledena lejdi” a uskoro će objaviti i šesti roman „Vetar sa Pirineja“. U svim romanima koje je do sada objavila, provejava mnogo toga autobiografskog, iako su smešteni u drugo vreme i drugi prostor. I u svima dominira jaka žena, sa dozom karenjinskog, po rečima kritičara, samo bez tragične sudbine.

Milena ne skriva da je posvećena osnaživanju žena da donose hrabre odluke i da ne misle da postoje laka rešenja. Takva rešenja, kaže, mogu da imaju visoke račune.

„Vidim kako se ženska deca podižu. Oslanjaju se na svoj fizički izgled, na materijalno. Trebalo bi da se potencira značaj obrazovanja, ali i samozapošljavanja“.

Za žensko pismo, pak, smatra da je dosta zastupljeno, ali nedovoljno vrednovano. „Manje je prisutno u nagrađivanju, u objavljivanju od strane izdavačkih kuća. Mnogo je lakše kolegi piscu da objavi roman i da dođe do etabliranih književnih kritičara. Čini mi se da se u startu odmahuje rukom na ženske teme.“

Na pitanje zašto piše kaže da bi mogla i bez pisanja, ali da je tek kad je počela da piše postala ono što treba da bude oduvek.

„Možda sam malo i kasno otkrila ljubav prema pisanju. Ali tek kad sam počela da pišem, upoznala sam neku svoju unutrašnju bit. Žao mi je za sve godine koje sam mislila da nije sada trenutak, biće neko vreme kad ću imati više vremena. Onda sam shvatila da nikada neće doći trenutak kada ću imati više vremena, koji će biti stvoren za pisanje. Naši životi tako ne funkcionišu, ja nemam kuću u planini i dostavu, da me svi opslužuju kao u filmu, a ja samo da pišem. Morate da uzimate sebi od odmora, od sna da biste pisali na kraju radnog dana“.

U uslovim surovog tržišta, Milena ipak uspeva da dođe do svojih čitalaca. Promociju svojih romana radi preko društvenih mreža. Dosta čitalaca ima i u Hrvatskoj, gde je prepoznata kao srpska Džejn Ostin. Kaže da, kad je književnost u pitanju, ne postoje prepreke i da se uvek sa ljudima može naći zajednička tačka. To vredi i na nekim drugim poljima, u životu.

„Ne moramo da potežemo one teme oko kojih se ne slažemo, pretpostavljam da je to jedini način na koji ljudi mogu da razvijaju dalje odnose. Da teške teme ne načinju. I u argumentovanu raspravu se lako ugrade emocije i neprimetno se pređe u nešto što nam pokaže koliki je jaz između nas. Traume su još prisutne. Mi svi koji smo otišli, kao i oni koji su ostali, nekako smo u životnoj borbi potisnuli sva ta sećanja i kada ih vratimo – onda vidimo koliko je tu ostalo dubokih problema i trauma. One opšte, ljudske treba da su bitne“.

 

 

 

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu AP Vojvodine