fbpx

Milan Lane Gutović: Ubile bi me neizgovorene reči

Milan Lane Gutović: Ubile bi me neizgovorene reči

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
Omiljeni komičar koji već decenijama oštrom i pitkom satirom razobličava izvitoperenosti
Milan Lane Gutović

Iz bogate umetničke biografije Milana Gutovića, koji već više od pola veka niže uloge na filmu, pozorištu i televiziji, teško je napraviti izbor. Uz mnoštvo nagrada i zapaženih rola, reklo bi se da se radi o onoj vrsti glumca čiju je plodnu i uspešnu karijeru ipak obeležila jedna, širim masama najpoznatija uloga, u ovom slučaju – satirično predstavljenog, koristoljubivog malograđanina Srećka Šojića. Nakon prve pojave u filmu “Laf u srcu”, preko filmskog serijala “Tesna koža”, pa do TV serije “Bela lađa”, ali i preko Gutovićevih monodrama sa varijacijama na ovaj lik, on već decenijama zasmejava publiku temama iz svima nam bliske i gorke svakodnevice. Jedan od najomiljenijih, a po mišljenju mnogih stručnjaka i najbolji komičar današnjice, Milan Lane Gutović za P-portal govori o ovom karakteru koji, baš poput prototipova koji su poslužili za izgradnju lika, opstaje već decenijama. U svom poznatom maniru, uz neizostavnu dozu cinizma, za naš portal se dotakao i nekih drugih društvenih pojava.

Mnoge javne ličnosti, pa i vaše kolege, vešto izbegavaju pojedine teme. Ne žele da se zameraju, ni da sebi zatvaraju neka vrata. Vi se u tom smislu ne ustručavate. Koju cenu ste platili za bespoštednu kritiku svega izvitoperenog oko nas?

Ne umem da odgovorim jer ne znam koje to teme kolege izbegavaju i koja to vrata zatvaraju a bila su im nekada otvorena. Ne zameram nikome. Ne samo kolege, i mnogi ljudi imaju veštinu preživljavanja koja je potpuno različita od veštine preživljavanja kojom se ja služim. Oni znajući da izgovorena reč ubije autora, te reči ne izgovore, a ja ih izgovaram jer bi mene ubile te neizgovorene reči.

Uzgred sam u Vama otkrio istomišljenika jer ste i Vi konstatovali da ima nešto “izvitopereno”.

Bilo je slučajeva gde su Vaše šale dočekane na nož. Jesu li tužbe pojedinih nevladinih organizacija najgora reakcija na koju ste naišli?

Najvažnije je pravilno definisanje. Banda Džesi Džejmsa bi mogla da se definiše kao nevladina organizacija. Hajduk Veljko je imao svoju hajdučku družinu dok se nije pridružio ustanku. Onda je postao ustanik i tako je njegova banda definisana kao ustanička formacija tj. nevladina organizacija. Znajući ovo moji su sukobi i sa vladinim i nevladinim formacijama logični.

Foto: Igor Kralj/PIXSELL

Rakija je neverovatno kozmetičko sredstvo – kažete u jednoj predstavi. Mi bismo dodali da ne ulepšava samo žene, već i stvarnost oko nas. Za razliku od mnogih Vaših kolega, niste o sebi gradili sliku glumca boema. Gde Vi pobegnete, ako ne na dno čaše, kako zaboravite?

Nemam razloga da nešto zaboravljam. Radio sam i radim samo ono što je u skladu sa mojim vaspitanjem, i tom vaspitanju prilagođenom prirodom. Male greške priznajem, a velike ne pravim.

Da li kao glumac nastojite da pomognete ljudima da razumeju život ili da ga zaborave?

To je citat iz predstave i mislim da sadrži sav uzaludni trud glumačkog poziva.

Igrali ste u čuvenoj zabranjenoj predstavi „Kad su cvetale tikve“, po delu Dragoslava Mihailovića. Je li pozorište danas izgubilo društveni uticaj da bi uopšte bilo cenzurisano?

Nekada je klasična predstava mogla da snagom državnog udara pogodi temelje društva. To je bilo nekada. Sada pozorište nema takvu moć, a nije ni trebalo da se bavi politikom. Postoje ogranci pozorišta, kao što je satirični kabare, koji se po svojoj prirodi petljaju sa tim.

Ljudi su po prirodi skloni da idealizuju prošla vremena. Pa je ona „današnja“ mladež uvek najgora, kad god da je to „danas“. No, mislite li ipak da s pravom možemo tako nešto tvrditi kad su mlade generacije glumaca u pitanju?

Ne umem da govorim o tome jer nikako ne uspevam da gledam do kraja neku našu rukotvorinu.

Kritični ste prema svemu oko sebe. Ne samo prema društvenoj stvarnosti, političarima, pa i kolegama, već i prema glasnicima ovih pojava – novinarima. Jeste li prema sebi kritični? Uzeli ste učešće u jednom rijaliti programu, zar ne mislite da ste tako preuzeli ulogu saučesnika?

Moje kritike imaju karakter dijagnoze, a ne ogovaranja. Zbog toga ste uostalom od tolikih glumaca izabrali mene za sagovornika. A kada smo kod rijalitija… Testis je na grčkom jeziku svedok. Muškarac u svom kompletu genitalija ima dva svedoka koji u polnom odnosu imaju ulogu, ali ne učestvuju. Pošto sam u rijalitiju učestvovao kao svedok, mogu samo da svedočim o tome, ali ne mogu ništa da preuzimam.

Milan Lane Gutović u predstavi Obično veče, 14.4.2015., KD Vatroslav Lisinski, Zagreb
Photo: Igor Kralj/PIXSELL

Sа predstavama „Obično veče“ i „Ukrađena ličnos“ obišli ste čitav region. Kakve utiske nosite? Kako ste primljeni u Hrvatskoj?

Svuda sam bio dočekan i ispraćen na način koji je primeran. U nekim gradovima sam gostovao nekoliko puta. U Zagrebu sam igrao najmanje deset puta…

Šta je ostalo od nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora?

Mi smo se usitnili i sada trpimo posledice postupaka u kojima većina nije imala ni uticaja, niti je u tim događajima učestvovala. Pošto se teško iz sećanja izbriše svest o velikoj državi, kada putujem u neki deo bivše Jugoslavije imam utisak da se ništa nije promenilo.

Osim što, kolektivno, različito tumačimo zajedničku prošlost, imamo li još neke sličnosti? Mislite li da ima Šojića i u Hrvatskoj?

Bitange su univerzalna kategorija svakog društva. Samo je pitanje snage i uređenja tog društva da li će bitangu imati u zatvoru ili će bitangu imati u vladi.

Bitange na funkcijama su proizvod čitavog društva, glasača, čitave okoline koja ih toleriše. Mislite li da je to sklanjanje glave možda i najgore, da je sleganje ramenima i omogućilo razne bitange na raznim funkcijama?

Ljudima je glasanje dozlogrdilo jer se glasanjem ništa ne menja. Demokratije su se dohvatile bitange i od nje prave ono što njima najviše odgovara. Ne komplimentiram glasačima ali nikako ne mogu da verujem da su ove slepce izabrali da ih vodi. Nije to samo kod nas. Ceo svet traži promenu.

Srećko Šojić je od direktora preduzeća došao do skupštinskih klupa. Šta bi mogao da bude sledeći stepenik u toj (de)gradaciji?

Evropska unija ili neka sveža stranputica toga tipa.

Vaša kritika usmerena je zapravo na ono univerzalno loše u ljudima, svojstveno svim narodima u svim vremenima. Koliko je ipak toga lokalnog? Po čemu smo ovde i sada gori od drugih?

To je tačno. Hrvatska bitanga se ne razlikuje od Makedonske bitange. Crna Gora ima svoje bitange koje imaju svoje posebnosti, ali su iste kao bosanske bitange.. Neverovatno! Svi su različiti, a reklo bi se da su isti…  Ali nisu. Nije to isto jer da je isto, i jarce bi muzli.

Međunacionalni odnosi u Hrvatskoj su još uvek dosta zategnuti, pa onda i podložni manipulaciji. Možete li da zamislite Srećka Šojića u toj sredini kao Srbina iz Hrvatske? Po čemu bi se možda razlikovao?

Svuda gde je manipulacija i lažiranje su bitange. Sada se sprema neki oblik nastavka te serije u kojoj se taj lik pojavljuje pod tuđim imenom ali sa istim metodama.

Osmesi nas danas zasipaju na svakom koraku. Od bilborda i reklama, pa sve do banaka čiji nam nasmejani službenici pružaju moderne zelenaške ugovore. Osmeh nakon Vaših nastupa prepoznaje neke ljudske mane, i bez obzira na gorčinu, to je iskren osmeh, za razliku od ovih drugih?

Smeh je tehnološki višak radosti, kaže teorija. Uobražavam da ono što govorim publiku obraduje i ta radost naslika osmeh na vašem licu. Sa bilborda vas gleda nesrećnik kome su osmeh na lice zalepili kao veštačke brkove koje jedva čeka da skine i da se isplače kao čovek.

 

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: