Menjao je svest i emocije

Piše: Dušan Vesić

Pre okruglo pedeset godina objavljen je moćni prog rok album novoosnovane grupe Tajm, kamen međaš jugoslovenskog roka
Dado Topić
Foto: Dušan Milenković/ATAImages/PIXSELL

Uvek smo se delili na one koji više vole „stranu“ i one koji više vole „domaću“ muziku. Nama „domaćima“ Dado Topić je bio prvi rok heroj. Bio je drugačiji od svih. Niko nije umeo da krikne „Jeeeeeaaaaah“ kao on. Nikome majice bez rukava nisu stajale tako dobro kao njemu. Izgledao je silno, onako baš muški, zavideli smo mu svi mi koji smo izgledali suvonjavo i nejako. Jak, grubog lica, duge kose, gromkog glasa u kojem je bilo nečeg crnačkog i nečeg toplog, sa neobičnim imenom i neobičnim pesmama koje kao da su vrištale iz njega, videlo se odmah da želi da bude zvezda. I bio je, možda je bio baš prva prava rok zvezda u Jugoslaviji. Bio nam je potreban neko upravo takav, sa stavom zvezde, samo takvi održavaju vatru. Jebeš čoveka koji izađe na binu da svira, a ne želi da bude zvezda.

Naravno da nas je zanimalo otkud to da se zove Adolf. Bilo je zbilja neobično čuti da se neko u svakodnevnom životu u tom vremenu zaista zove Adolf. Kad se rodio, 4. septembra 1949, u selu Siverić, u Dalmatinskoj zagori, njegova majka Anka želela je da mu da ime Nedjeljko, jer je rođen u nedelju. Ali, presudilo je to da je njegov otac Petar imao prijatelja koji je uspeo da mu nađe posao u Novoj Gradiški. Porodica se na brzinu spakovala i krenula vlakom bez voznog reda u potragu za manje sirotinjskim životom. Tamo je Nedjeljko, ni ne znajući, postao Adolf, po tom očevom prijatelju, za koga se zna da se prezivao Kenig, da je bio Jevrejin, partizan, zubar i dobar čovek.

Slavonija će ga prigrliti i sasvim odrediti prema rok kulturi, u skladu s tom teško shvatljivom činjenicom da se rok primio u Slavoniji kao nigde. Ipak, kad Topići posle nekoliko godina pređu u Osijek, napatiće se zbog imena. Jednom ga je nastavnica u gimnaziji provocirala, pa joj je on rekao svašta, a ona njega izbacila iz škole. To je njega pak naučilo da se bori. Njegov ulazak u rok bio je borba, bunt. Taj zvezdani status, kojeg je potom potpuno zaslužio, došao je kao naknada za poniženja detinjstva.

Mada smo imali neko predznanje o njemu iz Dinamita i Korni grupe, upoznali smo ga tek s prvim albumom grupe Tajm. Zbilo se to 1972. godine, pre okruglo pedeset godina, slavimo, dakle, jubilej kamena međaša jugoslovenskog roka, moćnog prog rok albuma objavljenog baš u vreme kad je prog rok u Engleskoj bio na vrhuncu. Samo je dva puta neka naša muzika stajala barabar s engleskom, tada i posle sa novim talasom – što nije nimalo slučajno jer je cela generacija koja je posle dala novi talas u Beogradu odrasla pod uticajem tog albuma – i Milan, i Koja, i Gile, i Vlada Divljan, i Bajaga, i ja, uostalom, ali ne samo mi: Radomir Mihailović Točak kleo mi se jednom da je jedini domaći album koji je kupio upravo prvi album grupe Tajm. To je bilo vreme kad smo počinjali da osluškujemo svet oko sebe. Taj svet je bio pun knjiga, ali je bilo malo – na našem jeziku – muzike koja je promišljala. „Za koji život treba da se rodim“ postavila je nekima od nas prva pitanja. Goran Bregović će posle menjati svesno. Dado Topić je menjao ni ne znajući da menja. Menjao je našu svest, naše emocije i naša shvatanja muzike i hvala mu za to. Buldožer je došao posle.

Zanimljivo, u Zagrebu nije bilo tako. Ne znam kako je moguće da se Zagreb i Beograd toliko ne slažu oko Dade Topića. On je, naravno, znao da ga u Beogradu najviše volimo jer mu je uvek bilo puno kad je svirao u Hali sportova. Uzvratio nam je pesmom „Rokenrol u Beogradu“, najlepšim poklonom kojeg je Beograd mogao dobiti od nekoga. Beograd mu je zauzvrat dao Miru, drugu ženu, s kojom je blizu četiri decenije i s kojom ima sina Reu. Kažu: odakle ti je žena – odatle si i ti. Zato je Adolf Dado Topić de fakto Beograđanin. Traje to već bezmalo četiri decenije, i svi su izgledi da će potrajati do kraja vremena. (Uzgred, da li ste znali da je u Beogradu postojao klub ljubavnih parova koji su se smuvali uz Dadinu pesmu „Da li znaš da te volim“?!)

Razumeli smo da je posle vrednog singla „Makedonija” moralo da se povede računa o hlebu nasušnom, pa smo tolerisali Dadine svirke s miševima, „Princeze“, еvrovizije, nastupe na besmislenim festivalima, onu blesavu „Elizabet“, „Bolji život“, razne neobične verzije grupe Tajm i razne još neobičnije verzije njegovih drugih bendova, koketiranja sa Zdravkom Čolićem, Lokicama, Bijelim dugmetom, Smakom i Lebom i soli i neke druge „gluposti“ koje „ne priliče heroju“. Tek ćemo posle shvatiti da je tržište na kojem svi govorimo istim jezikom, samo ga različito zovemo, isuviše malo za muziku koja je barabar onoj u Engleskoj. Ono je mnogo veće za muziku koja bolje priliči Balkanu, pa se tako i heroj prilagodio. Mada, niko ne bi otpevao „Princezu“ bolje od njega, ne kažem. Ili, što reče Đorđe Matić, ni Bora ne bi tako otpevao prosečnog Jugoslovena u „Boljem životu“ kao ovaj natprosečni jedinstveni čovek.

I dok dlanom o dlan, prođe vreme, Adolf Dado Topić ovih dana napunio je sedamdeset tri godine. Potpuno je fenomenalno da je i sa sedamdeset tri u stanju da praši po bas gitari i peva po sat i po ili dva. Farba kosu, naravno, jer to rade sve preživele velike rok zvezde i gotovo da još izgleda onako silno kao pre pedeset godina kad nas je menjao. Danas pak niko više ne može da promeni ništa, pa ne može ni Dado. Danas više nije ni čudno zvati se Adolf, današnji klinci ni ne znaju za Hitlera. I sve je ok.

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: