Skoro osam decenija u Francuskoj ulici broj 7 u Beogradu nalazi se mesto koje važi za jedan od nezvaničnih centara društvenog, kulturnog i političkog života – restoran Klub književnika. Na ovom mestu su se decenijama unazad okupljali ugledni i uticajni ljudi iz raznih sfera umetnosti i javnog života, a kažu da su se ovde začele skoro sve velike ideje u istoriji Beograda. Ovde je Ivo Andrić održao prvi govor nakon što je primio Nobelovu nagradu. Momo i Ljiljana Kapor tu su se sastajali najpre kao ljubavnici, a onda i kao supružnici. Neizostavni gosti ovog mesta bili su i Danilo Kiš, Matija Bećković, Dobrica Ćosić, zatim Bata Stojković, Zoran Radmilović, Olivera Katarina, Olja Ivanjicki, Petar Lubarda i mnogi drugi istaknuti umetnici, slikari, vajari, glumci, ali i diplomate, političari… U restoran su prilikom poseta Beogradu dolazili i strani intelektualci, kao što su Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alberto Moravija, kao i čuveni glumci poput Ričarda Bartona. Kažu da nije mogla da prođe manifestacija, dodela nagrada ili poseta nekih velikih svetskih imena, a da se pritom nije svratilo baš ovde.
View this post on Instagram
– Restoran je svih ovih godina imao uspone i padove, pogotovo u poslednje dve decenije, kada se i sve ostalo menjalo strahovitom brzinom. Ali i dalje je kamelot u svetu restorana na prostoru stare Jugoslavije, rekao bih da je ovo restoran sa najluđom istorijom. Ni u jednom restoranu se nisu desile stvari koje su se desile ovde – objašnjava Branko Kisić, mladi i uspešni šef kuhinje Kluba književnika.
– Sve promene u staroj Jugoslaviji su nastale ovde. Bar tako kažu. Za vreme Titovog života ljudi su na mnogim mestima morali da ćute, a ovde su dobijali moć govora. U restoranu su se tada skupljali ljudi koji su imali hrabre ideje, slobodoumni ljudi. Ovde je bila neka međuzona, gde je svako mogao da kaže šta misli. Zalazili su ovde i udbaši, baš kako bi oslušnuli šta se govori. Kad se uđe u podrumski prostor, čovek se naježi, osećaju se slojevi istorije – kaže Kisić i dodaje da i danas kad dođu umetnici iz sveta, uvek dođu ovde. Poslednji takav gost je bio Džoni Dep.
Velelepnu kuću u kojoj se nalazi Klub književnika, krajem 19. veka podigao je Mića Piroćanac, intelektualac, pravnik i predsednik Vlade Srbije od 1880. do 1883. godine. U toj kući svojevremeno je bila smeštena ambasada Amerike, zatim ambasada Turske, pre Drugog svetskog rata je jedno vreme bila Auto-moto klub, jer je jedina kuća u Beogradu koja ima izlaz na dve ulice, s jedne strane na Francusku, s druge na Siminu. U drugoj polovini 20. veka kuća Milana Piroćanca postala je dom srpskih pisaca. U početku kao mesto okupljanja i druženja pisaca iz Udruženja književnika Srbije, čije je sedište i danas na spratu iznad, a podrum su koristili za prezentacije i promocije knjiga, da bi zatim ovde nastala kafe-kuhinja, a onda i restoran za književnike. Osnivač restorana je Dalmatinac Ivo Kusalić, a njemu se 1957. pridružuje Budimir Blagojević Buda, koji je usko vezan za ovo mesto i koji je bio vlasnik i šef kuhinje restorana više od 50 godina. Te godine mesto postaje delimično otvoreno za javnost. Sastojalo se iz terase, koja je radila samo leti i tokom proleća i tri podrumske prostorije u kojima se stvarala istorija, ali i mitovi.
View this post on Instagram
– Leva sala se zvala Soba za odrasle i ona je primala goste isključivo ako su akademski građani, jako popularne ličnosti iz sveta umetnosti, slikarstva, književnosti. U sobu niste mogli da uđete ukoliko niste imali reputaciju uglednog građanina. Tada se znalo gde je kome mesto. Srednja soba je bila namenjena za gradske face, manekene, generale, udbaše i sve druge. Najdesnija soba se zvala Soba za decu. Ona nije bila u postavci za ručavanje, već su se u njoj nalazili mali zeleni stolovi i bila je podređena piću. Tu su sedeli ljudi koji su bili “odvaljeni” od alkohola, ne deca, ali su se ponašali kao deca i to su bili uglavnom neafirmisani umetnici. Popularni umetnici i oni sa reputacijom išli su u levu sobu. Postojala je anegdota da ko iz sobe za decu dođe do sobe za odrasle, da je prošao put života i da jedino što mu ostaje jeste da bude sahranjen u Aleji velikana – govori Kisić za P-portal.
„Klub je bio i ostao gastronomsko i književno svetilište Beograda.“ Momo Kapor
Klub književnika je radio samo noću, nikad nije radio servis ručka. Radio je od 7-8 uveče, pa do ranih jutarnjih sati. Sponzor je Bitefa od samog početka, tako je i došlo do toga da Sofija Loren, Ričard Barton i mnogi drugi slavni glumci budu ovde ugošćeni.
View this post on Instagram
– I dalje se strogo čuva reputacija i tradicija, i dalje tu dolaze najdivniji gosti koji postoje u Beogradu, ljudi koji žive Beograd, nevezano za to gde su rođeni, već su Beograđani po nekim svojim životnim vrednostima i navikama. Restoran je koncipiran tako da ne zavisi od malog broja ekstremno bogatih ljudi, već je prilagođen za sve Beograđane. Neko će dolaziti svaki dan, neko jednom mesečno ili u posebnim prilikama, ali pokušavamo da pružimo takvu uslugu da se, kad se uđe na ova vrata, skidaju etikete i plezir nam je da drugima učinimo plezir – kaže Branko Kisić.
Tokom svoje bogate istorije Klub književnika bio je svedok velikih društvenih promena, menjao se Beograd, menjala se umetnost, pa i sam restoran se menjao. Veliki “smederevac” na kojem je skuvano na stotine hiljada ukusnih jela danas krasi predvorje ovog mesta, kao eksponat i podsetnik na prošla vremena. Zamenjen je najsavremenijim uređajima, ali je zadržan, i to na istaknutom mestu, kao simbol svega onoga što ovo mesto predstavlja danas – najsavremeniji ugostiteljski objekat sa predivnim ambijentom i atmosferom, koji izvrsnom hranom i uslugom prednjači na gastronomskoj mapi prestonice, ali koji ne zaboravlja tradiciju.
