fbpx

Dragan Džajić: Zvezdin uspeh u Bariju niko ne može izbrisati

Dragan Džajić: Zvezdin uspeh u Bariju niko ne može izbrisati

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
Legenda jugoslavenskog nogometa za P-portal govori kako je Crvena zvezda prije 30 godina postala prvak Evrope: Nisam gledao odlučujući penal. Sedeo sam na klupi za rezervne igrače, pored trenera Ljupka Petrovića i spustio sam glavu. Ljupko me stisnuo za ruku i rekao: "Majko Božija, za pet sekundi mogli bismo postati prvaci Evrope..." Strašan trenutak. Tek po njegovoj reakciji sam shvatio da je Pančev postigao gol i, naravno, nastalo je neviđeno slavlje

Navršava se trideset godina otkako je 29. maja 1991. na stadionu San Nicola u Bariju, u finalu Kupa evropskih šampiona, nogometni klub Crvena zvezda izborio veličanstvenu titulu prvaka Evrope. Razgovaramo s Draganom Džajićem, legendom jugoslavenskog nogometa i tadašnjim tehničkim direktorom kluba, o ovom velikom uspjehu, ali i o njegovoj karijeri, o velikom igraču i dobrom čovjeku Peleu i o tome kako u životu i sportu ponekad treba imati sreće.

Kada ste nakon završetka svoje igračke karijere 1979. postali tehnički direktor Crvene zvezde, željeli ste stvoriti šampionski tim u evropskim okvirima. Kako je to izgledalo?

Crvena zvezda je neosporno imala velike uspehe u svojoj istoriji. Ali uvek je u vazduhu lebdela želja da postignemo nešto više od toga da budemo prvaci Jugoslavije u fudbalu ili osvajači Kupa maršala Tita što, ne zaboravimo, uopšte nije bilo lako. Kada mi je Crvena zvezda ponudila mesto tehničkog direktora, tada nisam ni znao šta bih ja na tom mestu trebao da radim, ali ono što sam odmah uradio bilo je to da sam izbrisao iz glave da sam bio fudbaler. Rekao sam sebi: ovo je novi posao i moraš da počneš od nule. Da bi se ostvario moj plan da napravimo nešto više, evropski šampionski tim, pokušao sam da u Zvezdu dovedem najbolje igrače iz svih krajeva Jugoslavije. Jako sam pratio najrazličitije igrače: koliko ko ima godina, kome ističe ugovor, na kojoj ko poziciji igra, ko je kakav – kada ste svakodnevno u fudbalu, takve stvari se uglavnom znaju. Takav pristup je doneo rezultate i naši kasniji uspesi na međunarodnoj sceni nisu bili slučajni. Konačno, došlo je 1991. godine i to finale u Bariju i osvajanje titule prvaka Kupa evropskih šampiona u fudbalu, koja će još dugo biti neprevaziđena na prostorima bivše Jugoslavije. Uz moju fudbalsku karijeru, taj uspeh u Bariju, koji pripada i fudbalerima i svima u klubu koji su u tome učestvovali, moja je ogromna satisfakcija, koju mi niko ne može izbrisati.

Velika podrška publike

Dosta godina Crvena zvezda je na evropskoj sceni bila blizu osvajanja nekog trofeja, ako se sjetimo polufinala Kupa šampiona 1971. i poraza od Panathinaikosa, finala Kupa UEFA 1979. i poraza od Borussije iz Mönchengladbacha ili četvrtfinala Kupa evropskih kupova 1986. i poraza od Reala iz Madrida. Kakav je to osjećaj biti na korak do cilja koji vam stalno izmiče?

Ti neuspesi nadomak osvajanja neke evropske titule bili su upravo taj nagoveštaj da Zvezda može i više od toga. Falilo je još nešto u arhitekturi tima i mi smo to morali da izgradimo. Godinu dana pre osvajanja titule šampiona Evrope u Bariju, igrali smo u Kupu UEFA protiv Kölna: u Beogradu smo u jednoj briljantnoj utakmici dobili 2:0, a tamo smo glupo izgubili 3:0. Iz takvih poraza mi smo jako puno učili i išli smo dalje. Ne treba zaboraviti da smo mi čitavo vreme imali veliku podršku publike: stadion je uvek bio pun i ta publika je takođe osećala da Zvezda može da napravi nešto više… Znate, jako je važno da živite sa svime time: da osećate i igrače i publiku, atmosferu u klubu, da znate kako štampa piše o nama, da delite sa svima u klubu ono što se upravo događa. Ja sam jako voleo Zvezdu, i danas je volim, već šezdeset godina sam vezan uz klub, danas možda najmanje kao počasni predsednik kluba, ali iz te ljubavi sam crpeo snagu i kao igrač i kao sportski radnik u Zvezdi. U poslednjih četiri-pet godina Zvezda je postigla značajne uspehe i kod kuće i u Evropi i taj uspeh pripada ovoj generaciji igrača i trenera, a ja tek pokušavam da pomognem koliko mogu.

Dragan Džajić
Dragan Džajić, Foto: Davor Javorović, PIXSELL

Pripadali ste sjajnoj plejadi Zvezdinih igrača u kojoj su uz vas bili i Šekularac, Bora Kostić, kasnije Aćimović, Dujković, Šestić, Karasi i mnogi drugi…

Ta generacija je osvojila Srednjoevropski kup i falilo nam je još samo malo da budemo 1971. prvaci Kupa evropskih šampiona. Mislim da je tada tom neuspehu doprinelo moje isključenje protiv kluba Carl Zeiss u Jeni. Ništa se tu nije dogodilo sa moje strane i ja uopšte nisam bio kriv. Jednog njihovog igrača udario je naš igrač, Cole Janković, stvorila se gužva, i sudija koji to valjda nije dobro video pogledao je u mene i dao mi crveni karton. Najviše mi je bilo krivo što smo tada imali odličan tim. Ako sam ikada igrao dobro, onda sam tada zaista igrao dobro. Kažnjen sam sa četiri utakmice neigranja. Da sam igrao na tim utakmicama protiv Panathinaikosa u polufinalu, ovo neskromno kažem, sigurno bismo pobedili i igrali bismo u finalu sa Ajaxom, koji u tom trenutku nije bio bolji od Zvezde. Taj neuspeh ni danas ne mogu da prežalim, ali šta da radimo, takav je fudbal.

Kako biste usporedili kasniju generaciju Vladimira Petrovića Pižona i Dušana Savića i šampionski tim iz Barija?

Veliki uspeh je ostvarila ta Pižonova generacija koja je 1979. igrala finale Kupa UEFA sa Borussijom i jake protivnike je tada pobedila Zvezda. Trener je tada bio veliki Branko Stanković, a ja sam već nekih godinu dana bio tehnički direktor. Bez obzira na to što je u finalu Zvezda izgubila, bio je to ogroman uspeh te generacije. I deset godina kasnije taj njihov uspeh je bio okrunjen pobedom nove generacije 1991. u Kupu šampiona. Mene često pitaju da upoređujem Zvezdine timove iz moje fudbalske karijere, Pižonovu generaciju i ovu šampionsku iz ’91. Neka generacija nije uspela, neka je bila blizu, neka je bila šampionska i treba joj na tome čestitati, ali ono što je važno je da sve te generacije pripadaju našem klubu – Zvezdinoj porodici.

Konačno je došao i taj sjajni niz 1991. godine, kada ste postali prvaci Kupa evropskih šampiona…

Nismo izgubili ni jednu utakmicu. U polufinalu smo u Münchenu pobedili Bayern 2:1, što niko godinama nije uspeo na njihovom stadionu. U uzvratnoj utakmici u Beogradu igrali smo fantastično 60 minuta, stvarali šanse i vodili sa 1:0. Moglo je da bude i 3:0, a publika je već počela da skandira da smo u finalu. A onda je nastupila neviđena drama. Dva trenutka nepažnje i dekoncentracije, i oni su poveli 2:1 i poništili rezultat iz Münchena. Prvo je golman Dika Stojanović već uhvaćenu loptu ispustio iz ruku, koja mu se kroz noge izmigoljila u gol, što mu se verovatno dogodilo tada i nikada više. Zabili su još jedan gol i onda u takvim utakmicama nastupa nervoza među igračima. Ko nije igrao fudbal, ne zna šta to znači. Kada su padali ti Bayernovi golovi, vladala je takva tišina na stadionu kao na groblju, kao da nikoga nema, a bilo je sto hiljada gledalaca.

Kako ste se vi tada osjećali?

Ja sam znao još iz igračkih dana da je tu ključno pitanje: ili ćemo se podignuti iz nokauta ili ćemo potpuno potonuti. Verovao sam da se možemo podignuti… Ali minut i po pre kraja nemački igrač sam pred golom lobuje našeg golmana i lopta ide prema praznom golu i onda nekim čudom skreće i udara u spoljni deo stative i ide prema korneru. Da je udarila u unutrašnji deo stative odbila bi se do nemačkog igrača i to bi bio kraj. I onda dolazi onaj njihov autogol u poslednjim sekundama i Zvezda je u finalu. Znate, i u fudbalu i u životu morate da imate malo sreće. Kao što u ranijim evropskim utakmicama nismo imali sreće, sada smo je protiv Bayerna nekako zaslužili.

Dragan Džajić
Dragan Džajić, foto: Davor Javorović, PIXSELL

U finalnoj utakmici u Bariju protiv Olympiquea iz Marseillea neki kažu da je Zvezda promijenila taktiku i igrala začuđujuće defenzivno. Zašto?

Uvek kod takvih utakmica postoje razne naknadne priče i verzije o tome šta se događalo pre utakmice, kakva je bila taktika, zašto ovakva a ne onakva… Ja sam prisustvovao svim sastancima igrača sa trenerom i mogu da kažem da nikakve posebne filozofije nije bilo. Naprosto, utakmica je tako tekla. Bili smo oprezni i mi i oni, to je finale, ulog je ogroman, malo gol šansi su imali oni, a toliko i mi. Bila je to psihološki teška utakmica, koju su i jedni i drugi igrali pod velikim opterećenjem.

Na kraju je sve završilo izvođenjem jedanaesteraca. Što ste mislili deset sekundi prije pobjedonosnog penala Darka Pančeva?

Nisam gledao taj penal. Sedeo sam na klupi za rezervne igrače, pored trenera Ljupka Petrovića i spustio sam glavu. Ljupko me stisnuo za ruku i rekao: “Majko Božija, za pet sekundi mogli bismo postati prvaci Evrope…” Strašan trenutak. Tek po njegovoj reakciji sam shvatio da je Pančev postigao gol i, naravno, svi smo utrčali u teren i nastalo je neviđeno slavlje. Znate, tada ti igrači, od kojih su neki još bili skoro deca, nisu imali tu svest, nisu ni znali kakav su ogroman uspeh postigli. Nakon toga oni su postali slavni i o njima se nakon toliko godina i dalje piše i pisaće se još dugo. Pa zar ima nešto lepše, ako se bavite fudbalom, od takvog uspeha? Zvezda i kada najlošije igra, uvek može da kaže: bili smo prvaci Evrope.

Ostvarenje bajke

Tada je taj tim Crvene zvezde bio u usponu, a raspad Jugoslavije i ratovi sve su to prekinuli. Simbolički trenutak koji je najavio taj raspad bila je ona prekinuta utakmica Dinamo – Crvena zvezda 1990. u Zagrebu. Kako ste je vi vidjeli?

U celoj zemlji je tada vladala napeta atmosfera. A onda se to lako prenese na mali prostor u kojem ima mnogo sveta. Pedeset hiljada ljudi na stadionu, a onda ti ljudi opet imaju svoju filozofiju svega što se oko njih događa. Sportsko rivalstvo, pa nacionalna netrpeljivost, jesi li ti ovo ili ono, pa mediji koji sve to potpiruju i onda je na toj utakmici sve to, nažalost, najgore ispalo. Bili smo u zaletu, bila je to mlada ekipa. Prvo je velika tragedija što se to uopšte dogodilo na tlu Jugoslavije. Drugo, ta jugoslovenska fudbalska liga, kao što rekoh, zaista je bila dobra, sa morem odličnih igrača, iz Dinama, Zvezde, Hajduka, Partizana, Veleža, Vardara i drugih. Interes za fudbal je bio ogroman, a radio-prenosi su bili popularniji od televizijskih. Ljudi su živeli od toga. Nama, koji smo bili akteri tih fudbalskih događaja i velikih utakmica, bilo je žao što se sve to tako tužno završilo. Šta drugo da kažem?

Igrali ste puno velikih utakmica. Da li za igrača poput vas postoji u takvim prilikama trenutak najveće radosti?

Za mene je najveća radost kao igrača bila to što sam igrao za Zvezdu. Kada sam stasavao, pogotovo zato što sam došao iz malog mesta, iz Uba, pa kada sam kao mladić ušao u prvi tim Zvezde, među igrače kojima sam se divio i kada sam igrao pred punim stadionima, to je za mene bilo ostvarenje jedne velike bajke. Sa 17 godina sam ušao u prvi tim, sa 18 u reprezentaciju Jugoslavije, sa 20 godina sam postao Zvezdin kapiten, sa 22 godine sam igrao za tim sveta. Pele je bio moj idol kada sam bio dete, kao i milionima dečaka u svetu, a onda sam odjednom, i to više puta, igrao protiv njega, kao i protiv drugih velikih igrača. Kada sve to pogledam zajedno, ne mogu da izdvojim neki poseban trenutak. Osim toga fudbal je, hoćeš nećeš, jedna mašinerija: igraš u nedelju za Zvezdu, pa u sredu za reprezentaciju, pa opet u nedelju na nekom drugom stadionu. Mi često nismo imali vremena da se glasno radujemo ili tugujemo. Plakali smo i radovali se u sebi.

Poznavali ste Pelea…

Kao što sam rekao, on je za mene kao dečaka bio neprikosnoven. Posle smo igrali jedan protiv drugog kada je njegov klub, Santos, gostovao u Beogradu. Igrao sam na brazilskoj Marakani na njegovom oproštaju i ja o njemu mislim sve najbolje. Prvo mislim da je fenomenalan igrač, po mom mišljenju najbolji na svetu, a drugo da je on jako dobar čovek. Bio je najpopularnija ličnost na planeti, a u duši je bio jako skroman. Jednom je ispred nekog hotela u Bogoti, gde smo bili nas dvojica i gde je njega čekalo stotinu fotoreportera, jedan mali dečak, čistač cipela, zamolio Pelea da mu pokloni dres. Pele je ostavio fotoreportere, vratio se u svoju sobu, uzeo svoj dres i poklonio ga tom dečaku. On sam je kao dečak bio čistač cipela jer je njegova porodica bila jako siromašna. On nikada nije zaboravljao obične ljude iz naroda.

 U nedavnom dokumentarnom filmu Pele se pojavljuje s postoljem za čišćenje cipela, kao simbolom svog djetinjstva. Što biste vi u nekom takvom dokumentarcu željeli da pokažete kao svoj lični simbol?

Neki takvi dokumentarni filmovi i knjige o meni su već pravljeni i mislim da tu više ništa ne treba da se kaže. Kada bih ponovno trebao u kameru da govorim o sebi, sa sobom ne bih poneo neki poseban predmet koji bi simbolizovao moj život, ali bih poneo svoja sećanja na detinjstvo i mladost, kao i sećanje na drage ljude, moje saigrače i prijatelje, od kojih nekih više nema, a ja ih i dalje nosim u svom srcu.

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: