Vest da je oko 300 bukvara vraćeno u Srbiju sa granice sa Hrvatskom u Srbiji je dočekana kao još jedan u nizu skandala iz ovog pravca, ružnih i nepotrebnih. Kako i ne bi, kad se prva slova, ilustracije i pesmice za decu rane školske dobi dovedu u takav kontekst i postave gotovo barabar sa vatrenim oružjem, teškim drogama i kojekakvim još zabranjenim i protivzakonitim supstancama i kriminalnim radnjama. I gotovo kao ilegalne, odbiju uz pretnje kaznom.
Naime, pre oko mesec dana, uoči Vidovdana, delegacija ministra bez portfelja Đorđa Milićevića krenula je iz Beograda u selo Dalmatinsko Kosovo kod Knina, gde su kao poklon, odnosno donaciju ministarstva poneli i oko 300 bukvara za mališane koji uče srpski jezik. Međutim, nije im bilo dozvoljeno da bukvare prenesu preko granice, već im je nakon podrobnog ispitivanja rečeno da bi trebalo da plate kaznu za šverc i da bi trebalo da se napravi procena koliko će se platiti carina na svaki bukvar.
Ministar bez portfelja zadužen za koordinaciju aktivnosti i mera u odnosima sa dijasporom, Đorđe Milićević za Privrednik je potvrdio da je njegovoj delegaciji onemogućen unos oko 300 udžbenika za prvi razred osnovne škole na ćirilici, i to, kako je rekao, pod pretnjom da će morati da plate kaznu u iznosu od hiljadu evra. Kako je pojasnio, on i članovi njegovog kabineta imaju praksu da, kad god putuju u inostranstvo, odnosno u posete srpskim udruženjima, ponesu udžbenike i lektire za decu koja pohađaju dopunsku nastavu na srpskom jeziku. Tako su namenili određen broj bukvara i za Hrvatsku. Po njegovim rečima, dosad ni na jednoj granici nije bilo problema, osim kada su udžbenike pokušali da unesu u Hrvatsku.
„Mi poštujemo zakone drugih država, ali meni to izgleda kao carina na ćirilicu. Mnogo knjiga mesecima čeka da bude dostavljeno našim sunarodnicima tamo i to je za mene neverovatno, jedna vrsta pritiska.“ Na naše pitanje da li zaista smatra da udžbenici, da su bili na latinici, ne bi imali ovakav tretman, Milićević nije želeo da sudi. „Mi ćemo dostaviti udžbenike, makar platili kaznu za svaki iz svog džepa, ali mališani će do početka školske godine dobiti svih trista udžbenika“, zaključio je.
Možda će nekom cela ova situacija zvučati kao regularna, uobičajena carinska procedura u kojoj je svako „samo radio svoj posao“ i starao se da se ispoštuje zakon koji je na snazi, gde knjige pritom imaju status „robe“. Da li je zakon neprecizan, neprimeren, da li se primenjuje selektivno, to su već pitanja u koja nema ni potrebe da se zalazi u ovom slučaju. Jer je i bez tih pitanja vrlo znakovito koliko prepreka, rampi, službenika i procedura treba da savlada jedna ćirilična knjiga, i to prva školska knjiga, da bi došla u ruke deteta koje iz nje tek treba da nauči kako sve druge knjige može da upija i otkriva. I pritom se ne radi samo o knjigama koje, kao u ovom slučaju, u Hrvatsku dolaze iz Srbije. Slične prepreke stoje na svim stranama, razne granice moraju da se premoste i razna „manjinska pitanja“ da dobiju odgovore, bez obzira na to u kojim su uniformama službenici koji daju odgovore.
Ministar Milićević još uvek nije dopremio ovu vrednu donaciju u Hrvatsku. Ali je skrenuo pažnju na važne probleme i teme. I preuzeo na sebe zadatak, možda i nesvesno, koji kreatori i nosioci jezičke politike nisu. Ukazao je na jedan od praktičnih, a esencijalnih koraka u očuvanju jezičkog identiteta. Izboriti se s birokratskim preprekama, obesmisliti sva ograničenja koja stoje pred kulturom i knjigom, prokazati ih, izložiti kritici i javnoj osudi. Iz ove neprilike mogli bi štošta da iščitaju i mnogi drugi, u čijoj je nadležnosti, ako ne već na savesti, jezička politika koja se (ne) vodi u samoj matici Srbiji, iz koje bukvari kreću na razne strane sveta. Tu se donose čudni zakoni, bez konsultacija lingvista i jezičkih stručnjaka na silu i pod pretnjom kazni i etikete političke nekorektnosti nameću se promene po ideološkom ključu. Tu školski sistem proizvodi odlikaše i vukovce čije su ocene u sve većoj disproporciji sa znanjem. Ove godine su zabeleženi najlošiji rezultati iz srpskog jezika otkako se polaže mala matura, a maturanti nikad više petica u đačkim knjižicama nisu imali. Tu dobar deo medija zlonamerno i kratkovido izvrće ruglu svaki pokušaj da se skrene pažnja na zanemarivanje ili zlostavljanje jezika, koristeći zlokobnu etiketu „ćiriličari“ za sve one koji ovo pitanje pokušavaju da otvore.
Druge su barijere, drugi izazovi, druge vrste „carinjenja“, ali blago je jedno. Barem onima koji ga tako prepoznaju i osećaju kao deo svog kulturnog i identitetskog koda.
Ili, rečima profesora na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu Boška Suvajdžića: „Neće nas ćirilica udaljiti od naroda s kojima smo delili prošlost, a izvesno je, u određenom vidu, i zajedničku budućnost na Balkanu. Ćirilica će nas udaljiti samo i isključivo od nas samih ako dopustimo da se pretvori u relikt prošlosti.“
