Kažu da nas u životu oblikuje petoro ljudi sa kojima smo najbliži. Provodeći vreme sa njima, u zavisnosti od toga jesu li to tople i podržavajuće osobe ili su pak cinične i podrugljive, mi u tom svetlu počinjemo da vidimo svoj život i sebe.

Jedan veliki korak koji možemo da učinimo da ojačamo svoju veru u sebe, svoje zadovoljstvo životom i svoje fizičko zdravlje jeste da odaberemo za prijatelje one ljude koji nas iskreno vole i podržavaju. (Po nekim istraživanjima stalan osećaj da smo u društvu ljudi koji nas ne prihvataju onakve kakvi jesmo jednako je štetan po naše fizičko zdravlje koliko i pušenje petnaest cigareta na dan. I obrnuto, jedno kvalitetno prijateljstvo jednako je dobro za zdravlje kao i fizička aktivnost i zdrava ishrana). Ali kvalitet bliskih odnosa se često previđa. Odrasli gledaju koliko dete ima prijatelja, a ne da li se sa i jednim od njih oseća zaista dobro. Kada se dete požali da ga niko od dece ne voli u odeljenju ili komšiluku, obično mu dajemo savete kako da se potrudi više da bi ga druga deca prihvatila. Pokušavamo da mu pomognemo da se bolje uklopi.

Na žalost, kada su deca u pitanju podrazumeva se da je veoma poželjno biti prihvaćen od strane vršnjaka. A pod vršnjacima podrazumevamo grupu najbolje integrisanih i popularnih dečaka i devojčica u odeljenju koji postavljaju standarde koje druga deca slede. Ako neko dete nije prihvaćeno od strane te „mejnstrim“ grupice, velika je verovatnoća da neće biti prihvaćeno ni od strane druge dece. (Sociometrijska istraživanja u odeljenjima pokazuju da čak i najodbačenija deca u razredu biraju drugu odbačenu decu za „crne zvezde“, odnosno za one sa kojima bi najmanje želeli da se druže). Ako deca iz te popularne grupe počnu da zadirkuju neko drugo dete, i ostala deca će ih pratiti, iako možda nemaju ništa protiv njih, iz straha da bi se uskoro i sama mogla naći na njihovom mestu.

Nikada u životu deca neće biti toliko nesigurna u svoju pamet, u svoj izgled, svoju sposobnost da se dopadnu nekome takva kakva jesu, koliko će to biti u višim razredima osnovne škole, a vršnjaci su tada značajna referentna grupa. Deca veruju da bi se mogla i sama sebi i drugoj deci dopasti samo ako bi se dopali onoj deci koja su popularna. Ona će skrivati svoja prava interesovanja koja ta grupa smatra detinjastim ili čudnim, a često će i usvojiti pogled te vršnjačke grupe i počeće se stideti svog pravog bića. Retko koje dete je dovoljno samopouzdano da slobodno sledi svoje autentične želje ako te želje vršnjačka grupa smatra nepoželjnima. Većina dece se neće družiti sa onima koji su odbačeni od strane te grupe, bez obzira na to što im je društvo te „odbačene“ dece možda daleko prijatnije nego društvo vršnjačke grupe.

A kako ta „mejnstrim“ grupica dece uspeva da bude toliko zavodljiva drugoj deci? Upravo zbog toga što izgledaju nedostižna i nezainteresovana. Na žalost, učeni smo da treba da se trudimo oko nečije naklonosti, da je samo naklonost oko koje smo morali da se pomučimo vredna. Najprihvaćeniji način zavođenja je sa pozicije nekoga ko je nedostižan. Ako želite da privučete nekoga, kažu, ne smete pokazati da ste previše zainteresovani. Kada biramo prijatelje, ako smo jako mladi, verovatno ćemo birati i truditi se oko onih ljudi koji su najinteresantniji, najdominantniji, najpopularniji, drugim rečima oko onih ljudi koji nas neće. Dobijaćemo savete kako da zainteresujemo nekog za sebe. Čuveno je objašnjenje da je dečak koji nas gađa olovkom u stvari zaljubljen u nas (možda i jeste, ali to je i način da odgojite ženu koja veruje da je muž koji je gađa pepeljarom takođe zaljubljen u nju).

A šta bi se desilo kada bismo decu učili da drugačije gledaju na odbijanje? Umesto da se trude da se dopadnu onima koji nisu za njih zainteresovani (drugim rečima da pokušaju da ne budu ono što jesu kako bi se dopali), kako bi bilo da odbijanje sagledaju u pravom svetlu. Kada nas neko odbije, mi verujemo da nas je odbio uvek baš zbog one osobine kojom nismo kod sebe zadovoljni (na primer, ako ne volimo kako izgledamo, mi verujemo da smo odbijeni upravo zbog toga). Verujemo da smo odbijeni zaista mi, da nas ta osoba zaista poznaje i da je zaključila da nas kao takve ne želi. A ono što se dešava gotovo uvek je da nas osoba (ili grupa) koja nas je odbila ne poznaje uopšte. U toj situaciji nije odbijena ni jedna jedina naša osobina, nismo odbijeni mi, već ona predrasuda i površna slika koju je osoba koja nas ne poznaje imala o nama na osnovu ono malo što smo joj o sebi otkrili. Treba da učimo decu da ne vole ljude koji ih odbiju, da to pripišu nedostatku te osobe (što zaista i jeste), a ne da preispituju i krive sebe i da se trude da im se svide.

Najpopularnija deca u školi uvek su bila i ona deca koja su odavala utisak nekoga ko je samopouzdan, nedostižan, odrasliji i iskusniji od drugih. Nisu nam interesantna ona deca koja se ničim ne ističu. Privlačni su nam oni šareni, na prvi pogled uočljivi i zanimljivi. Ali ovi ljudi koji se na prvi pogled svima dopadaju mogu da budu veoma loš izbor bliskog prijatelja. Ljudi koji pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti su uglavnom veoma interesantni jer je njima važan sopstveni izlog i ulažu mnogo u svoju privlačnost. Oni se trude da izgledaju izuzetno, da govore izuzetno i da imaju izuzetna interesovanja, uvek neobične priče, neobične hobije. Ako su zaista u pitanju pravi narcisi, oni nisu vredni ničijeg intimnog kruga jer su nesposobni za istinsko saosećanje i ljubav. Narcisi nemaju kapacitet da vole druge ljude.

Veoma mladi ljudi, koji možda još uvek ne prihvataju svoj izgled ili žele da budu neko drugi, neće hteti da se druže sa onima koji ih vide “u pravom svetlu”. Oni će možda želeti baš te nedostižne, jer u njima vide izazov i mogućnost da i sami budu “bolji”. Ako me ta osoba prihvati, razmišlja dete, tada to znači da vredim više jer se družim sa njom.

A šta bi se desilo kada bismo dete koje je odbačeno od strane vršnjaka, umesto da mu dajemo savete kako da se omili toj grupi dece, ohrabrivali da pogleda oko sebe da li ima još dece koja nisu u toj popularnoj grupici, da li u odeljenju postoji neko dete koje bi mu moglo biti zanimljivo, a koje je takođe samo?

Šta bi se dogodilo kada bismo decu ohrabrivali da obrate više pažnje na onu decu koja žele da se druže sa njima, umesto da trče za onima koji ih neće?

Kao odrasli ljudi, kad prihvatimo i volimo sebe, mi spontano tražimo društvo upravo ljudi sa kojima se osećamo sigurni i prihvaćeni. Ljudi koji žele da budu sa nama su izabrali baš nas, takve kakvi jesmo. Oni vide naše jedinstvene kvalitete i oni će upravo te kvalitete ojačati kod nas ako ih pustimo u svoj svet.

Kada se trudimo da se dopadnemo ljudima koji se nama ne dopadaju i koje ne volimo, mi se udaljavamo od sebe i svog autentičnog bića i time naše samopouzdanje značajno opada. Ako sa nekim moramo da krijemo neke svoje osobine, neka svoja interesovanja ili neki drugi aspekt naše ličnosti iz straha da ne budemo odbačeni ili ismejani, ako sve ono što nas zanima, što volimo da radimo, gledamo, pravimo, čitamo, verovatno nije ono što zanima ljude pred kojima pokušavamo da se pokažemo da smo vredni njihove naklonosti, ostajući u tim odnosima mi povređujemo sebe. Takođe, sve one osobine koje volimo kod drugih ljudi – vernost, poštovanje, bezuslovna ljubav i prihvatanje, opraštanje, iskrena podrška, toplina, pohvala, verovatno nije ono što ćemo dobiti od ovih ljudi. Zato je važno učiti decu da vole one koji njih vole i da ne trče za decom koja ne žele da se igraju sa njima. Da bismo mogli da rastemo i razvijamo se tokom života, potrebni su nam oni koji će nas voleti zbog nas samih, baš takve kakvi jesmo.

Deci je od socijalnih veština i veština komunikacije mnogo potrebnije da nauče kako da veruju i vrednuju svoju sopstvenu procenu ljudi, kako da razvijaju prijateljstva i budu ponosni na svoje prijatelje bez obzira na to šta o toj deci misle drugi. Samo će na taj način moći zaista uživati u svemu onome što pravo prijateljstvo donosi, kada budu dovoljno hrabri da se druže sa onim ljudima koji se njima dopadaju. A kada takvih prijatelja nema, da nauče da budu sami dok ih ne pronađu. Da nauče da se ne dodvoravaju ljudima koji nisu toga vredni, da nauče da sačekaju. Postoje periodi u životu kada su prijateljstva u pitanju (a osnovna škola je često jedan od takvih perioda) kada sve što treba da uradiš je da stisneš zube i sačekaš da prođe. Svoj čopor pronalazimo postepeno, jednog po jednog člana, tokom čitavog života. Bliskost među ljudima se stvara vremenom, događajima kojima smo prisustvovali zajedno, doživljajima koje smo doživeli zajedno. Umesto da biramo ljude koji su na prvi pogled interesantni, a unutra prazni, mnogo je bolje istraživati ljude koji su nam bliski i koje volimo, otkriti ono što oni zaista jesu. Jedan ceo život nije dovoljan da neku osobu potpuno upoznamo.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email