Smešteno tik uz Benkovac, šarmantno selo Buković dom je svojevrsne radionice radosti u kojoj vredne ruke Veronike Vrcelj svakodnevno izrađuju slatke delicije koje su nezaobilazni deo najsrećnijih životnih trenutaka mnoštva Benkovčana. Njihovi rođendani, krštenja, venčanja i ostale vesele zgode bili bi nezamislivi bez maštovitih i preukusnih domaćih torti koje pravi Veronika. Ona je svoju ljubav prema izradi slastica pretvorila u uspešan biznis, uprkos prilično „gorkom“ početku.

U jeku ratnih dešavanja devedesetih Veronika je bila prinuđena da iz rodnog Metkovića sa svojom porodicom izbegne u Bar u Crnoj Gori. Iako nije verovala da će se ikada više vratiti u Hrvatsku, nakon što je upoznala supruga Gorana, sa samo 19 godina odlučila je da sa njim krene put Dalmacije i u njegovom rodnom selu sagradi život i osnuje porodicu. „Kada smo ovde došli uslovi koje smo zatekli bili su zaista teški. Sve je bilo srušeno, bili smo bez struje, bez posla, u selu je živela jedna baka i mi. Trebalo je nekih desetak godina da zaista ‘stanemo na noge’. Prihvatali smo svaki posao koji nam se nudio, suprug je išao da radi u Švajcarsku, Finsku, Ameriku… Ipak, uvek smo se trudili da ne budemo dugo razdvojeni. Na to smo gledali kao na neku odskočnu dasku koja nam je bila potrebna za početak. Vreme je prolazilo, deca su se rađala i mi smo polako napredovali. Počela sam da razmišljam čime bih ja mogla da se bavim, da više doprinesem porodici. Posao sa standardnim radnim vremenom nije dolazio u obzir, jer su deca bila mala, a naši su i dalje bili u Baru. Došla sam na ideju da probam da pečem kolače. Suprug je na početku bio skeptičan. Ja nisam imala iskustva u tome, sa malom decom trebalo je sve to stići, ali sam ipak odlučila da pokušam. Krenula sam polako i prve dve godine prodala sam po dve, tri torte, a kasnije se taj broj popeo na 300, 400, više ne znam ni sama tačno koliko“, priča nam uz osmeh Veronika koja je ove godine samo za katolički Božić isporučila više od 20 torti.

Zanimljivo je da je ovaj zanat, kako kaže, „ispekla“ sama, te da je pri tom doslovno krenula od osnova. „Kako sam se udala mlada, prilično sam se slabo snalazila u kuhinji, ali meni se to dopalo i želela sam napravim nešto svoje i da pokažem da se i ovde može lepo živeti, samo se treba malo više potruditi“, odlučna je Veronika. Ističe da joj život na selu prija, iako je odrasla u gradu, te da je uvek bila otvorena za nova iskustva i nije joj teško da se bavi i poljoprivredom i životinjama, pre svega kako bi njena deca imala domaću hranu i rasla zdravo.

Na svome imanju Vrcelji su posadili i smilje, koje prerađuju u eterična ulja, a nedavno su odlučili da se okušaju i u seoskom turizmu, pa su počeli da grade kuću za goste i bazen, a Goran, koji se inače bavi kamenom, u dvorištu je napravio autentičnu dalmatinsku konobu koja je gotovo u potpunosti njegovih ruku delo. U planu im je da turistima ponude pravo domaćinsko iskustvo i jednu porodičnu priču uz koju će svako ko ih poseti moći da uživa u mirnom i idiličnom anmbijentu, hrani i vinu koje oni sami proizvode i naravno – domaćim kolačima.

„Došla sam iz izuzetno pobožne porodice i za mene je Božić oduvek bio nešto posebno. Ti dani oko Božića imali su zaista neku svoju draž. Čekali bismo oca da unese badnjak i pri tom ga posipali pšenicom. Po podovima bismo prostrli slamu, kuća se tada nije mela sedam dana. Badnjak smo ložili na balkonu, na četvrtom spratu. Na stolu bi od Badnjeg dana stajao tzv. kolač, odnosno česnica, koju bi majka zamesila pre svitanja, dok muški idu po badnjak. Kuću smo kitili bršljanom, jabukama, bombonama, nas je bilo četvoro dece i svi smo stvarno uživali u tome. Zbog toga mi je bilo malo čudno kada sam ovde došla, jer nije bilo skoro nikakvih božićnih običaja. Želela sam da svojoj deci prenesem taj osećaj Božića i tako sam polako počela da uvodim običaje koje sam i ja kao dete doživela. Njima je sad stvarno drago zbog toga, to je sada cela ceremonija i naša porodična tradicija. Na Badnje jutro se rano dižemo, priprema se rakija, ide se u seču badnjaka, uveče idemo u crkvu, spremamo ribu, fritule… Na dan Božića smo svi kod kuće zajedno, sin pali sveću uz molitvu ‘Oče naš’ i ona gori do naveče, kada se gasi kruhom i vinom“, objašnjava Veronika i navodi da joj je vera jako bitna, te da bez nje ništa ne bi postigla i da je upravo ona ono najvažnije što želi da prenese svojoj deci.

Uz sve obaveze oko posla, poljoprivrede, troje dece i njihovih treninga, harmonike, klavira, radna sedmica u porodici Vrcelj prilično je dinamična, ali im je zato nedelja neizostavno dan za odmor i porodično druženje. „Nedeljom nikad ne kuvam, tada pojedemo nešto u gradu. Moji su uvek tu nedelju ostavljali za odmor i meni je ostala ta navika. Na taj dan nam je najvažnije da kvalitetno provedemo vreme svi zajedno“, priča naša sagovornica i dodaje da je sve moguće uz pozitivno razmišljanje i dobru organizaciju. „Godine ti isto prođu, bilo da radiš ili da sediš, a kada čovek radi sam, on svaki dan sebi dokazuje da može, raste mu samopouzdanje i oseća se bolje. Onda i deca vide kako se boriš i kakve to rezultate daje i požele i oni da se uključe u to i tako uče na pozitivnom primeru. Mogu reči da ovaj stil života kojim mi živimo skoro da je bez stresa i retki ljudi to mogu. Imam 40 godina i nikad nisam ujutru ustala i žurila na posao, upravljam sama svojim vremenom i stignem da se posvetim deci, što mi je zaista važno. Još dok sam bila jako mlada, uvek mi je bila želja da imam kuću u cveću i puno dece. Mogu da kažem da sam tu želju i ostvarila“, zadovoljno zaključuje ova neumorna žena.