Otkako je pre 14 godina na referendumsko pitanje “Želite li da Republika Crna Gora bude nezavisna država sa punim međunarodno-pravnim subjektivitetom?” većina glasača u Crnoj Gori zaokružila potvrdan odgovor, zaređali su se brojni koraci, ne više samo u ostvarivanju nezavisnosti od tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, već u sve većem udaljavanju i od zvanične zajednice i od bilo kakvog zajedništva. Vlada Crne Gore je dve godine nakon odlaska “treće Jugoslavije” u istoriju priznala nezavisnost Kosova. Reakcije, premda burne, kako su planule, tako su se i stišale. Usledilo je formalno pristupanje Crne Gore NATO savezu, a onda je kulminirao i sukob politike i lingvistike pa se od potiskivanja ćirilice u javnoj upotrebi i obrazovnom sistemu došlo konačno i do preimenovanja samog jezika, uvođenja “novih/starih slova” i nasilnog brisanja srpskog jezika iz školskih programa, Ustava i svesti ljudi u Crnoj Gori. Podelili su se i tu i lingvisti i političari, ali i običan svet. No i to prođe. Uz negodovanje, tzv. seču profesora, odnosno otkaze profesorima srpskog jezika i njihovim pristalicama, podsmeh zbog “prevođenja” Njegoša na novoustanovljeni crnogorski jezik, brzo se i to zaboravilo. Međutim, jedna kap je prelila čašu, neki koraci su ipak prešli granicu, a to pokazuju još uvek žive reke ljudi koje neumorno naviru već skoro tri meseca širom gradova Crne Gore.

Nakon što je izglasan Zakon o slobodi veroispovesti i nagovešteno otimanje imovine Srpske pravoslavne crkve, pod parolom “Ne damo svetinje” održavaju se najmasovnija okupljanja u Crnoj Gori, pa i šire. Više od dva meseca na desetine hiljada vernika učestvuje u molebanima i litijama iz nezadovoljstva zbog novog zakona. Pravoslavni sveštenici, vernici, verski lideri, ali i većina poglavara sestrinskih crkava pokazuje solidarnu brigu i osuđuje novoizglasani zakon. U međuvremenu, SPC nastavlja sa organizovanjem protestnih litija četvrtkom i nedeljom, zahtevajući od vlasti ukidanje odredbi zakona koje se odnose na potencijalno prenošenje vlasništva nad crkvenim objektima i imovinom sa SPC-a na državu Crnu Goru.

Čini se da je iz Srbije ipak izostala adekvatna podrška sunarodnicima u Crnoj Gori, pravoslavnim vernicima i svima koji drže do slobode i civilizovane i argumentovane borbe za nju. Osim pojedinačnih javnih istupa i malobrojnih okupljanja, izgleda da su upozorenja iz vrha države da je sporni zakon unutrašnji problem susedne države i da se tu ne treba mešati nadglasala solidarnost.

Kao i kod svih “osetljivih” tema, većina onih koji su javno i glasno izneli svoj stav zastupa dva izrazito suprotna i nepomirljiva gledišta. Dok se u jednoj krajnosti čuju oni koji prete da će se u vekovima starim pravoslavnim hramovima otvarati kockarnice ako pređu u vlasništvo države, drugi opet i u ovoj situaciji vide velikosrpske pretenzije… A u sredini – narod. Hiljade, desetine hiljada duša koje uporno, predano, strpljivo i mirno hodaju. Građani koji izlaze na ulice i trgove, prelaze kilometre i kilometre u molitvenim šetnjama.

Dok ih neki nazivaju ludacima, a njihovo okupljanje ludačkim pokretom, krstaškim ratom motivisanim srednjovekovnim pitanjima, dok ih zastrašuju, pritišću, javno prozivaju i potpisuju nekakve apele kako bi ih predstavili kao retrogradne, zaostale i primitivne, povlače nepostojeće paralele sa različitim “događanjima naroda”, kolone u savršenom miru i skladu traju i bivaju sve duže. Bez incidenata, bez ružnih reči, dostojanstveno i istrajno.

Jedna takva, možda ne previše masovna, ali najduža litija na čitavoj teritoriji Srbije, duga čak 70 kilometara, krenula je sredinom februara od Crkve svetog Marka u Beogradu do Orašca, mesta podizanja Prvog srpskog ustanka. Ispratili smo je od Tašmajdana do samog odredišta u želji da posvedočimo šta je bila motivacija ovim mladim ljudima da se po ne baš prijatnom vremenu, nakon predavanja ili učenja za ispite, u petak uveče, kad njihovi vršnjaci izlaze u provod, zapute ovom stazom i da ih upitamo šta je na kraju nje, odnosno gde je i koji je cilj. Jer ova litija je upravo po tome posebna – organizovali su je mladi ljudi, studenti sa beogradskih fakulteta.

Ka samom Orašcu u petak, 14. februara uveče zaputilo se nešto više od 50 omladinaca, među kojima je bila i nekolicina srednjoškolaca, dok je stotinak građana ispratilo hodočasnike do Voždovačke crkve, nakon čega je litija nastavila putem Kumodraške crkve, Ripnja, Ralje, manastira Tresije, Orašca. Svesni da su učesnici velikog istorijskog događaja i odlučni da ne budu samo posmatrači, studenti su uz pesmu i molitve prolazili beogradskim ulicama dok su ih pratili iznenađeni ili razgaljeni pogledi prolaznika. Sa njima je u ovoj litiji bio i Beograd, Niš, Bačka Palanka, Novi Sad, Belo Polje, Prijepolje, Zemun, Nova Varoš, Topola, Vranje, Šabac… i mnogi drugi krajevi širom Srbije iz kojih su po znanje, diplomu i neku bolju budućnost došli u prestonicu. I bez obzira na različite fakultete i buduće profesije, na različita interesovanja, životne navike ili planove, u ovoj šetnji svi su bili iz istih motiva.

– Niko ovde nema lični interes da pešači 70 kilometara, već samo veru u nešto i poruku koju želi da pošalje. Poruku da se ne mirimo sa otimanjem svetinja u Crnoj Gori i da ne želimo da budemo samo posmatrači ideja i inicijativa stvaranja nekih novih crkava u 21. veku, čudnih situacija gde državni zvaničnici govore o formiranju novih crkava, i to nauštrb jedine autokefalne crkvene zajednice koja deluje u Crnoj Gori – govori nam glavni organizator i predsednik Kluba studenata Pravnog fakulteta Nemanja Vučković.

Studentska organizaciji čiji je Nemanja i osnivač i predsednik trenutno spada u aktivnija studentska udruženja u Beogradu, a svakako i među ona glasnija i hrabrija kad je podrška vernicima u Crnoj Gori u pitanju. Imaju preko 150 članova i do sada su organizovali brojne promocije knjiga, različite seminare s pravnom tematikom, tematikom društvenog aktivizma, sarađuju i s drugim fakultetima, prvenstveno pravnim, ali i sa različitim drugim institucijama. Otvoreni su, kaže, i za nove članove i saradnike, a ovu litiju organizovali su zajedno sa još nekoliko studentskih udruženja.

– U društvu gde je egoizam imperativ i gde se većina ljudi aktivira samo radi ličnog interesa, gde je s druge strane i velika ekonomska kriza, uzeli smo na sebe težak zadatak da u trenutku kad su odnosi između dve zemlje jako čudni i nepredvidivi, neke namere možda i skrivene, budemo zagovornici položaja srpskog naroda i crkve u Crnoj Gori – kaže Nemanja koji je trenutno apsolvent prava sa prosekom ocena iznad devet.

Litija kojom su, kako kaže, studenti želeli da iskažu podršku i da poruče Srbima u Crnoj Gori da nisu sami, imala je i neke konkretne zahteve upućene vlastima u Srbiji. Kako je ispred Kluba studenata Pravnog fakulteta i svih učesnika litije rekao, studenti zahtevaju da se raskine ugovor sa Crnom Gorom iz 2014. godine po kojem se u više od 40 ambasada Srbije po svetu nalaze i crnogorske diplomate.

– Ja sam ovde zbog svojih uverenja, jer sam pravoslavne veroispovesti i zagovaram srpske nacionalne interese, ali ne šovinističke, ne sebično nacionalističke, već mislim da treba negovati duhovne spone sa svojim narodom kao jednom celinom, neodvojivom i povezanom pre svega istorijskim nasleđem – govori nam jedan student, dok njegov kolega dodaje:

– To je poenta cele ove priče, nebitna su imena, nebitno ko dolazi s kog fakulteta. Došao sam ovde zato što mi je motiv kao i većini, pošto su svetinje ugrožene i najstrašnije su udarili na njih. Na nama je da probamo da učinimo nešto po tom pitanju.

Litija je organizovana uz blagoslov patrijarha Irineja, a pismo podrške studentima Univerziteta u Beogradu poslao je na adresu Studentskog kluba Pravnog fakulteta i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

“U ovim danima kada se Crkva u Crnoj Gori nalazi na još jednom Raspeću, kada je narod vođen Duhom Svetim sa molitvom u srcu ustao u odbranu Svetinja, veoma nas je obradovala podrška studenata Univerziteta u Beogradu. Podrškom svojoj braći, pravoslavnim vjernicima u Crnoj Gori, studenti Beogradskog univerziteta, među kojima je ne mali broj državljana Crne Gore, dokazali su i pokazali da je glavni hram Božiji svako ljudsko biće koje slavi Boga, te da niti Crkva ima budućnost bez omladine, niti omladina može u budućnost bez Boga”, poručio je mitropolit Amfilohije studentima, uz želje da sa uspehom nastave svoje obrazovanje.

Da studenti ne dižu svoj glas samo kad je implementacija Bolonje u pitanju, kad se povećavaju školarine ili im se oduzimaju ili narušavaju neka prava, dokaz je i mladi brucoš s Pravnog fakulteta Đorđe Gojković iz Topole.

– Istorija je pokazala da su studenti najveća društvena sila i pokretač što se promena tiče, svaka revolucija je pokrenuta uz pomoć studenata. Nisam podržavalac revolucije, ali hoću da kažem da ako su studenti toliko moćni da pokrenu jednu revoluciju, da promene ceo državni poredak, onda su moćni da se aktiviraju za bilo koje društveno pitanje, studenti svih fakulteta, bilo da su društvene ili prirodne nauke u pitanju, bez izuzetka, mi smo budućnost zemlje – govori Đorđe.

– Naravno da nije svaki masovni pokret ispravan, često su se ljudi dizali i za nekakve nakaradne ideologije, a mi se dižemo radi živog Boga – zaključuje.

Litija je okončana molebanom u Orašcu u kasnim subotnjim satima, kao i govorima učesnika litije u Marićevića jaruzi.

– Svi smo pošli sa istim ciljem – da pružimo podršku našem narodu u ovom izuzetno zahtevnom periodu, kad treba da pokažemo jedinstvo i snagu naroda. Ljudi koji su spremni da u februaru po asfaltnom putu prepešače više od 70 kilometara jesu i sadašnjost i budućnost našeg naroda. Ponosan sam što sam imao tu čast da provedem 30 sati sa ličnostima najrazličitijih usmerenja, zanimanja, koje imaju ogromno srce i hrabrost – kaže Jovan Mihajlović sa Fakulteta dramskih umetnosti ne skrivajući oduševljenje mnogobrojnim prirodnim lepotama kraj kojih je povorka prošla, ali i ljudima koji su je srdačno pozdravljali dok je prolazila i domaćinima koji su je najtoplije dočekivali. To je bio i vetar u leđa koji je pobedio i hladnoću i neispavanost i umor, ali i žuljeve po nogama koji su usporavali kolonu.

– Na ovom putu smo svi upoznali neke nove ljude kojima ćemo se pri budućim susretima radovati kao najmilijima. Da bismo bili spremni da branimo interese našeg naroda, bitno je da osetimo delić onoga što je naše pretke vodilo ka uspesima – poručuje Jovan koji je vredno beležio sve etape putovanja objektivom svog fotoaparata.

 

Fotografije: Jovan Mihajlović