Da li raspaljeni roštilji širom izletišta, parkova i poljana za Prvi maj znače da su radnici zadovoljni svojim statusom i pravima koja “uživaju”? Da li je nastavak i negovanje tradicije izletovanja odraz blagostanja ili nečeg drugog? Kako je jedan od čitalaca P-portala vrlo precizno postavio dijagnozu nedavno, na pitanje šta nam danas znači Prvi maj, odgovor je prosto – trošak. Jer, osim ponekog mamurluka, to je ono što ostavlja najjači i najduži utisak i posledice u životu običnog građanina, radnika, seljaka.
Prvi maj je odavno izgubio karakter međunarodnog praznika rada, makar u Srbiji. Prvomajski protesti izgubili su masovnost, a možda i smisao još kad je pre nekoliko godina u protestnoj šetnji, osim članova sindikata, učestvovao i sam ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U vreme kad je zabrinjavajuće veliki procenat stanovništva u riziku od siromaštva, kad je stopa nezaposlenosti ogromna, radnička prava na minimumu, kad su se kriterijumi toliko srozali da je siguran i pristojan posao postao utopija i kad je “bilo kakav posao”, makar na određeno, makar na crno, makar sezonski – postao uspeh, takvo vreme nije vreme za slavlje. A o plati za taj isti bilo kakav posao, najčešće nedovoljnoj za dostojanstven život, da i ne govorimo. Izvesno je da u skorije vreme povoda za slavlje neće ni biti, pogotovo s obzirom na ratno stanje u Ukrajini koje odjekuje mnogo šire i čije posledice tek očekujemo, niko se ni ne nada da će uskoro dočekati sretnije dane. Obeležavanja Međunarodnog praznika rada, uostalom, ima smisla samo ako se borba za radnička i socijalna prava vodi svakog dana. Ali vreme za izlet u prirodi, za druženje sa prijateljima, roštilj i zabavu – uvek je pravo vreme, bez obzira na sve. I tu tradiciju treba negovati, uranak i povratak u prirodu i zelenilo u prvim prolećnim danima, beg sa betona i sa ekrana. Naravno, vodeći računa o prirodi i spomenicima koji se često nalaze na uređenim površinama u blizini izletišta.
Na mnogim lokalitetima širom Srbije za Prvi maj su zatečeni prizori bahatog ponašanja. Muzej žrtava genocida reagovao je ove godine povodom “anticivilizacijskog i destruktivnog” ponašanja izletnika i štete koju su napravili kod monumentalnog spomenika , “Sloboda” na Iriškom vencu u Nacionalnom parku Fruška gora. Spomenik je delo Sretena Stojanovića, podignut je 1951. godine kao simbol Narodnooslobodilačke borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Nekima je, međutim, bilo bitnije gde mogu zapaliti vatru i postaviti prase i ražanj nego što im je bilo bitno gde se nalaze. Zato su iz Muzeja apelovali na građane da na odgovoran, primeren i dostojanstven način brinu o kulturnoj baštini koja svedoči o junaštvu i stradalništvu zajedničkih predaka u Drugom svetskom ratu i da se ovakvi incidenti ne ponavljaju.
Nisu ovakve slike retkost ni na drugim mestima širom Srbije. Ali nisu ni pravilo, naravno. Na njih treba skrenuti pažnju i istaknuti ih kao upozorenje. Ali mogu se uzeti i kao simbolični prikaz neznanja i nedostatka solidarnosti. Istog neznanja i iste neosetljivosti iz kojih je upravo ovaj datum zanemaren u kolektivnoj memoriji kao datum velikog stradanja. Baš 1. maja 1995. godine hrvatske vojno-policijske snage započele su operaciju usled koje je iz zapadne Slavonije za svega 36 sati prognano oko 15.000 Srba. Prema podacima Veritasa, najmanje 283 civila su nestala ili ubijena, dok se iz egzodusa vratio samo mali broj ljudi. U Beogradu ne postoji spomenik žrtvama ovog egzodusa. Kod crkve svetog Marka na Tašmajdanu nalazi se spomenik posvećen svim srpskim žrtvama u ratovima 1991-2000. Svakog prvog maja ovde se okupi nekolicina potomaka stradalih i nestalih i predstavnici udruženja izbeglih i raseljenih iz Hrvatske i skoro pa u anonimnosti, bez brojnih novinarskih ekipa i pažnje šire javnosti, odaju počast stradalima i polože vence.
Za to vreme su širom Srbije izletnici “uranili” na razne lokacije da se opuste i zabave. I u tome nema ničeg za osudu, to ne mora da bude u kontradikciji sa pijetetom prema žrtvama. Ali kao što prema prirodi treba da budemo pažljivi i uviđavni, da bismo je sačuvali i za nove generacije, tako i prema istoriji i sećanjima na prethodne generacije treba imati bar osnovnog poštovanja. Jer ako ne negujemo kulturu sećanja, solidarnosti, ostaćemo svedeni na animalne instinkte, koje slika izletnika s ražnjem najbolje ilustruje.
