Zgranutost i zgražavanje kojim se u EU reaguje na rusku intervenciju u Ukrajini brišu svaku mogućnost hladne procene situacije. EU i Zapad neće ući u direktan obračun s Rusijom, ali su spremni da na svaki način, uključujući i naoružanjem, podržavaju Ukrajinu i produžavaju rat. Produženi rat donosi visoki broj civilnih žrtava. Visoki broj civilnih žrtava podiže spremnost evropskih javnosti za direktan vojni sudar s Rusijom. Neko mora izgubiti ovaj rat, i to vrlo brzo. Pobednika ionako nema.

Ne treba gajiti nikakve iluzije o pouzdanom logičkom stajalištu evropskih vlada. One su naravno svesne da su se našle u opasnom klinču sa jednom nuklearnom silom duž svog istočnog boka, no u rat s njom nemaju nameru da uđu. Radije bi s Moskvom ratovale preko ukrajinskih leđa i ukrajinske krvi.

Proxy/posredni karakter rata olakšava i pristanak Ukrajine na takvu ulogu. Službeni Kijev nema problema s tim da ratuje s Rusijom za zapadni račun, dokle god gaji nadu da bi jednog trenutka Zapad ušao u rat s Rusijom za ukrajinski račun. Zapad to ne bi, racionalno gledano, što ne teši previše, jer su ratovi notorno nestabilni konstrukti.

To se vidi čak i bez odlaska u daleku prošlost, samo na osnovu iskustva poslednje tri i po decenije. Koja je najistaknuta mustra iz ratova na tlu Evrope? Odgovor olakšava to da se sve ratne epizode iz tog perioda odnose na područje bivše Jugoslavije.

Civilne žrtve, naravno. EU i Zapad nemaju toliko problema sa civilnim žrtvama u Avganistanu, Iraku, Jemenu, Etiopiji, Nigeriji, Maliju, kao i bilo gde gde ureduju, ili bi – kad bi to nešto donosilo. Tamo su civilne žrtve peh, greška, kolaterala, nesrećni splet okolnosti, žalosno, a neizbežno. U Evropi naprotiv, civilne žrtve, ili samo procena budućih civilnih žrtava direktno proporcionalno podiže spremnost za intervenciju i obrnuto proporcionalno ruši sve moralne i kognitivne blokade protiv nje.

Sirija nije slučajno ispala iz gore spomenutog niza vanevropskih zemalja, gde o tipu obrazloženja za angažman Zapada ne odlučuju civilne žrtve, već geopolitika. Sirija je drugo, od samog početka. Civilne žrtve su čak bile glavni kriterijum za izveštavanje evropskih medija o građanskom ratu u Siriji, što bi govorilo u prilog tome da je proradio istorijski atavizam, da su se Evropljani setili kako je sirijska teritorija bio nekad srce Evrope… Ko je mislio da je tu proradila nostalgija – a ja priznajem da jesam – greši. Činjenica da su javnosti EU i Zapada bile tako senzibilizovane na civilne žrtve u Siriji ima najviše veze s tim da je Rusija bila i ostala jedna od strana u tom ratu, štaviše odlučujuća.

Ko ubija stvarno, ko digitalno?

Žao mi je ako ovo zvuči hladno i neosetljivo, ali u onome što sledi ne misli se na stvarne ljude, već na apstraktni princip i njegove realne posledice. Nažalost, u EU i Zapadu uopšte ustalila se mustra, ili pattern, što je preciznije od srpske „mustre”, da su civilne žrtve presudne za odluku o vojnom angažmanu samo ako su počinjene od Srba ili Rusa.

Situacija u Ukrajini se menja iz sata u sat i prognoze su teške. Osim jedne, jednostavne koliko i zastrašujuće: ako ukrajinsko vođstvo ostane pri pozivu civilima od prošlog petka, da se Molotvljevim koktelima, ili bilo kakvim drugim priručnim, podeljenim i sklepanim oružjem brane protiv ruskih trupa, ukrajinske civilne žrtve će progresivno rasti.

Ruski vojnik koji na ulicama Kijeva rafalom ubija anonimnog ukrajinskog heroja, nekog nepriučenog gerilca s dve leve civilne ruke – ta slika još ne postoji, ali sa svakim satom i danom njena verovatnoća raste. Jedna takva slika u evropskim medijima i – gotovo je s razumom. U posledici, evropske javnosti bi podigle pritisak na svoje nacionalne i zajedničke EU vlasti zahtevajući rat sa Rusijom. Tražiće rat bez ikakve svesti da traže rat. Guraće svoje vlade u rat bez svesti o onome što sledi, nošeni jedino gorućom željom da se već jednom preseče taj gordijski čvor s Rusijom.

Sad se sprema to isto. Sa jednom razlikom, da Rusi nisu Srbi. Srbi su propali u ratu koji se 78 dana vodio u čaši vode. Ta distanca sada fali. Rusi bi bili spremni da unište čitavu Evropu pre nego što i sami propadnu.

Ako se konsekvence ovog rata dovedu do logičnog kraja na osnovu mustre evropskih ratova iz devedesetih, Evropa će, zajedno s Rusijom, postati politička i ekonomska ruina na milost i nemilost Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Upravo tuda ide rat, ako ga Ukrajinci brzo ne izgube. Ono što bi trebalo da im olakša situaciju jeste da su taj rat već unapred izgubili svi, uključujući i same Ruse. Pitanje je samo ko će prvi priznati bezizlaznost situacije i vratiti se za pregovarački sto.

Ali gledano sa strane nacionalizma, ideologije koja je svuda u frapantnom porastu, maskirana kao identitetska politika, to je blasfemija. „Šta bi ti?”, pita naoružani boljševik doktora Živaga u istoimenom filmu po romanu Borisa Paasternika i u režiji Dejvida Lina. Just live, naprosto živeti, odgovara Omar Šarif/Živago.

„Just live” se danas u evropskim medijima oseća kao defetizam, kukavičluk i izdaja humanizma. Just live, da ne bi! Just die, to je evropski moto ovog trenutka.

„Šta Putin u stvari hoće?”  

Najdepresivniji momenat ovog trenutka, posle ljudskih žrtava, jeste tvrdoglavi kontinuitet kojim se unutar EU u prvi plan gura pitanje „šta Putin u stvari hoće”. U nemačkim i austrijskim medijima se ruski predsednik isključivo opisuje u kategorijama iracionalnog. Hiperaktivni autokrata, hobi-istoričar, lopov, razbojnik, ubica, lažov, fantasta revizionizma, patološki brutalo. Svi ti termini se bez velikog truda pronađu u bilo kom tekstu, čuju u bilo kojoj televizijskoj emisiji, na primer u komentaru Kristijana Ulča u austrijskom dnevniku Di Prese (25. februara.), ili u tok-šouu Markusa Lanca na ZDF-u prošlog utorka.

To pitanje nije novo. Ono što jeste, to je nova snaga koju ono dobija u evropskim medijima. U nekoliko dana je naraslo do prave kulture zgražavanja koja kao oluja briše iz javnosti svako, čak ne ni drugačije, dovoljno je već samo iznijansiranije mišljenje. Čitave emisije, reakcije, razgovori i tekstovi sastoje se samo od klupka zgražavanja, gde argumenti služe jedino da se pojača osnovna emocija, inače nisu argumenti. Svaka informativna jedinica – tekst, emisija, podkast – mora završiti tako da doprinese kulturi zgražavanja, zgranjavanja i čuđenja, inače su autori Putinovi ljudi. Analitičari, a ima ih još, koji izjavljuju da je Putin prekršio međunarodno pravo, nema dileme da jeste, ali da to nije učinio u iracionalnom besu, već nakon decenije i po jasno artikulisanih zahteva da se širenje NATO saveza zaustavi, uvek nestanu u besnom antičkom horu zgražavanja.

Ovde se više ne razgovara, već zgražava. Zgražavanje je nova specijalnost evropskih političkih posmatrača.

Svako ko se u Nemačkoj ne zgražava dovoljno, završava kao neprijatelj naroda. Svako ko ne ponavlja da je ruska intervencija „civilizacijski slom” nagrađuje se prezirom. Svako ko na moralku o do sada apsolutno neviđenom kršenju međunarodnog prava podseti na bombardovanje Srbije 1999. kao nedavno kršenje međunarodnog prava ili, ne daj bože „civilizacijski slom”, taj može računati s pasivnom agresijom i podsmehom.

Postoji jedan termin koji sve te simptome s lakoćom ujedinjuje: Rat. Rat stvara crno-bele slike, baca svetlo bez senki, ubija nijanse, uništava sluh kod ljudi koji su do tog trenutka sasvim dobro čuli, zamagljuje um i kažnjava kolebljive.

Ko mi se pozove na austrijsku neutralnost, taj je Putinov čovek, rekla je šefica austrijskih NEOS-a Beate Majnl Rajzinger u prvoj reakciji na početak ruske invazije. Ko nešto zucne, taj je proruski! Kao politički posmatrač bez specijalizacije u zgražavanju, rekla bih: to je pretnja. Njen cilj je da se iz javnosti odstrane glasovi koji misle da je austrijska neutralnost propisana Ustavom i Državnim ugovorom iz 1955. na bilo koji način relevantna u datoj situaciji.

Na groblju slomljenih silogizama    

U spomenutoj emisiji ZDF-a nastupila je i Gabrijela Krone-Šmalc, dopisnica ARD-a iz Moskve 1987-91. Ona se već dugo sreće sa animozitetom u javnosti koji joj sleduje kao jednoj iz kluba „Razumevača Putina” (Putinversteher). Da li je razumevanje ruske politike pravi proruskom? Samo to pitanje već cilja na ponižavanje.

Krone-Šmalc jasno kaže da je to što je Rusija napravila prekršaj međunarodnog prava. Ali, njeno je pitanje, šta ćemo sada s tim? Hoćemo li se, ona misli na Nemačku i Nemce, i dalje zgražavati, ili se opredeliti za konstruktivniji pristup? „Mi možemo da menjamo politiku, ali ne možemo promeniti našu geografiju. Jer ako se sad samo ukrutimo na tome da je rusko ponašanje nedopustivo, da je povređeno međunarodno pravo, da su pogažene norme, to nije konstruktivni doprinos.”

Nemačka je federacija, Austrija je federacija. U obe te zemlje su „Länder”, federalne jedinice, koje dnevno igraju igru moći s centralnim vlastima. Pri svemu tome su obe zemlje nacionalno relativno homogene, jer germanski deo preteže. Zašto je Ukrajina u ovih sedam godina ostala tvrdoglavo unitarna, iako ima šest, a ako se uračuna i Krim koji se ne računa, osam miliona etničkih Rusa? Zašto niko sa strane nije vršio ozbiljan pritisak na Kijev da sprovede odredbe dogovora iz Minska?

Na šta je Kijev čekao? Da možda neće morati da decentralizuje zemlju, jer će EU, Amerika, NATO i Boris Džonson ući u rat s Rusijom kako bi Ukrajini omogućili da ostane unitarna država?

„NATO nije ni u snu ozbiljno mislio”

Potpuni sumrak logike umotan u moralni sfumato izbija iz spomenutog uvodnika Kristijana Ulča.

Na jednom mestu stoji: „Putin je samo fingirao da od NATO saveza traži garancije da neće uzeti Ukrajinu u članstvo, jer je znao da je to obećanje nemoguće.” Na drugom mestu: „NATO nije ni u snu ozbiljno mislio da u članstvo uzme zemlju pod građanskim ratom.”

Na drugom mestu kod Ulča: Ukrajinci su poslednjih godina osetili slobodu „i neće odustati od života u slobodi.” Na sledećem: „U Kijevu ne vladaju nacionalisti, nego demokrate”.

Svakodnevicu u Ukrajinu, u kojoj su oligarsi privatizovali nacionalno bogatstvo, u kome su manjine izbrisane iz političke računice, u kojoj istorijska desnica diktira ton, u kojoj se od razmera siromaštva i beznađa običnog sveta gubi dah, proglasiti „slobodnom”…?

Economist Intelligence Unit je u najnovijem izveštaju o stanju demokratije u svetu stavio Ukrajinu u grupu hibridnih demokratija, između Meksika i Senegala. I to pre Putinovog napada. Na lestvici od nula do deset, Ukrajina je od tog britanskog analitičkog institua dobila 2,36 iz funkcionalnosti vlade i 5,59 iz oblasti političkih sloboda.

Ne, u Kijevu ne sede u demokrate. U Moskvi takođe ne.

U EU da, ali su evropske demokrate toliko zauzete zgražavanjem, da im promiče pretnja velikog rata u koji će ušetati dok spavaju i sanjaju univerzalni svet liberalne demokratije.

Autor: Vesna Knežević, izvor: RTS