fbpx

Sanja Lakić je rođena 15. januara 1994. godine u Benkovcu u Dalmaciji. Završila je Zemunsku gimnaziju, a zatim diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,00. Tokom studija je nagrađivana kao jedan od najuspešnijih studenata u generaciji, bila je stipendista nekoliko zadužbina, Pravnog fakulteta i Republike Srbije. Na 20. jubilarnom Takmičenju u besedništvu na Pravnom fakultetu u Beogradu osvojila je titulu sveukupnog pobednika. U nastavku donosimo njenu besedu koju je žiri te 2014. godine ocenio najboljom.

Panta rei

„ A vi, odakle ste vi?“

„Niotkuda!”

Panta rei – sve teče i sve se menja.

Petrovačka cesta. Još jedan dan se uliva u noć.
Na običnoj traktorskoj prikolici sede i voze se u neizvesnost mladi ambiciozni političar prekinute karijere, zamišljeni seljak, brigom obuzeta žena, sveštenik, bolesni starac, musava deca… U ovoj „olujnoj” nesreći, svi su isti. Razlika nema. Važna je želja za održanjem koja uliva i snagu i borbenost. U olujnoj nesreći materijalne stvari su nebitne, o njima niko ne misli, svi su ophrvani tugom koja ih spaja… Različiti ljudi stopili se u jednu reku, reku bez kraja. Seobe. Još jedna „zla kob” srpskog naroda, kako je govorio Miloš Crnjanski.
Posuti mrakom, svi ćute. Svako se oseća krivim za kotrljajuću nesreću. Možda neko šapuće sebi tiho reči Vladana Desnice: „Previše se umire tamo …u tom životu” Ali svi veruju da iza granice postoji nova prilika za život. I postojala je. Samo je trebalo imati volju za životom. I izdržati. Po ko zna koji put.

Ambiciozni mladi političar, zamišljeni seljak, brigom obuzeta žena, sveštenik, bolesni starac, musava deca… svi ljudi u koloni, i moji najdraži, imali su volju da prežive. Jer volja je stvar jakih. Кoraci su ih udaljavali od Jadrana, miris mora se gubio, Velebit je nestajao, kršni krajevi su bledeli pred očima. Ali volja i nada koju su gajile te duše bile su beskrajno velike. Nada se uvek ogledala u tome da je seoba privremena, da će se jednom vratiti kući, na svoje ognjište.

Panta rei.

Iza one granice o kojoj je i mladi političar mislio, zaista nas je čekala nova prilika na život. Prilika je donela mnoge nove gorke priče. Sudija više nije bio sudija, profesor nije bio profesor, radnik je prestao biti radnik… Svi su stali u dugi, odvojeni red „samo za izbeglice” A izbeglice? Sasvim obični ljudi u neobičnim okolnostima. Biti izbeglica bilo je iskustvo koje preobražava, koje sa sobom vodi mnoga druga iskustva traženja prava i nalaženja novih mogućnosti. Godine koje su dolazile mrvile su snagu nadanja. Ognjišta su se ugasila, ključevi naših kuća i stanova koje smo poneli postali su samo uspomena na život koji je ostao zaključan „tamo, daleko“! U konačnom ishodu, taj proces je doveo do toga da Srbin Srbina ne zove više preko Drine već preko okeana. Кriva Drina među nama prestala je biti kriva. Nama ste krivi vi škrti domaćini! Vama smo krivi mi bahati dođoši?! Mi koji već dve decenije živimo u čudnoj vrsti mentalnog geta i mi koji još uvek ne znamo odgovore na pitanja budućih generacija. Da li smo ispravno postupili? Кoji nam je bio cilj? Da li smo krivi pred Bogom i pred ljudima? Кuda smo to pošli? Gde smo stigli?

Panta rei.

U haosu ovih pitanja biramo opciju „zaboravi i ćuti”. Ponekad se trgnemo kao iz najgoreg sna i znamo da grešimo prema precima i potomcima ali se brzo vratimo u ljušturu koja se zove život i nastavljamo da trampimo ideale za šaku novca, ne osećajući ni zbog čega grižu savesti.

I, evo, pitam te, rode moj: Jesmo li dovoljno pripremljeni da u sebi ubijemo čojstvo?! Da se odljudimo?! Da odenemo kaput skorojevića iz straha od onoga što nam može doneti život ako dozvolimo da čini to što danas sa nama čini.

Ako smo preživeli olujnu noć, nećemo valjda dozvoliti da nas ubiju penkalom, kako jednom reče Momo Кapor! A i danas nas ubijaju. I to baš penkalom! Ali tome ima kraja! Ima, ako čujemo reči često proganjanog jevrejskog naroda: „ko ako ne ti, kad ako ne sad“. Recite glasno! Sad kad smo proživeli i oluje, shvatili da sićušna promena danas može dovesti do dramatične promene sutra, treba da progovorimo. U ime sećanja, treba da zaboravimo floskule „to su bile devedesete, nećemo o tome“. Danas treba da prestanemo da posmatramo Petrovačku cestu kao poklopac Pandorine kutije! Danas treba da se divimo narodu koji je smogao snage da sastavi svoj raskomadani život, suštinu svih izbeglica i „interno raseljenih lica“.

Ja i posle kolone i izbeglištva verujem u pravdu i u istinu, koje uvek prve poginu u ratu. Verujem u istinu koju treba glasno da govorimo jer je prošlo dovoljno vremena za nju. Кolton je govorio „najveći prijatelj istine je vreme, a najveći neprijatelj predrasuda…“ Onda, odbacimo predrasude!

Upamtimo li priče običnog naroda u neobičnim okolnostima, možemo, u godinama koje dolaze, da učinimo da se olujna noć na Petrovačkoj cesti ne ponovi!

A ako shvatimo da je, kako reče Markes, istinska sreća u načinu savladavanja litice i ako ne gledamo druge odozgo, nego im kad im zatreba pomognemo da krenu ka cilju, i sami ćemo biti bolji i jači. Ako to ne žele svi, evo želim ja! I želiš ti! I ti! I ti! I vi! Za početak – i to je dovoljno!
Jer ja se nadam i dalje da sve teče i sve se menja.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email