Ima naučnika koji su ostali upamćeni ne samo zbog svog dela nego i zato što su, istražujući, putovali po selima i gradovima, upoznavalili svaki kamen, srodili se s narodom. Među njima, posebno je ime Josifa Pančića. On je i zlatna nit koja spaja Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo i Srpsku kralјevsku akademiju (preteča SANU), čiji je bio prvi predsednik.
Ove ustanove ohrabrile su obnovu Srbije „ustuk svakoje zlosti“ i usudu seoba, osnažile njen uspon u vreme proleća evropskih naroda. Bilo je to vreme velikih razlika u obrazovanju, ali i utoliko većeg uvažavanja, doba skromnosti, rodoljublja i zasluženih uloga. Postojao je staleški ponos – uzdržan, dostojan i dostojanstven. Prota Mateja Nenadović na kraju „Memoara“ pisao je o varljivosti sreće i o svojoj samouverenosti pred višima, a poniznosti pred običnim lјudima. Vek kasnije, Delfa Ivanić, koja je uz Nadeždu Petrović i Savku Subotić osnovala Kolo srpskih sestara, na Ženskom kongresu u Pragu govorila je o povolјnom položaju srpske žene, jer socijalne razlike u Kraljevini Srbiji uopšte nisu izražene, pa ni one između polova.
Dr Pančić bio je jedan od lekara koje je vlada Srbije pozvala u tek oslobođenu Kneževinu. Nјegov dolazak kao da je naslutio arhimandrit manastira Vraćevšnica Gavril Popović, kada je 1846. predložio upućivanje jednog lica u Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Hercegovinu, da zabeleži imena trava, šumskog drveća, životinja.
Josif Pančić (Ugrini kod Bribira Vinodolskog, 17. april 1814. – Beograd, 8. mart 1888) školovao se u Gospiću, Rijeci, Zagrebu i Pešti, gde je završio studije medicine. Dve godine provedene u Banatu iskoristio je da upozna floru ravnice, Deliblatske peščare i Karpata, kao i stene i minerale tih krajeva. U februaru 1847. Pančić je postavlјen za fizikusa Jagodinskog okruga, a slobodno vreme je koristio da istraži okolinu: Levač, prirodu oko manastira moravske škole, Sokobanju.
Tih dana upoznao je Ljudmilu Kordon, s kojom se početkom 1849. godine venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. U međuvremenu je premešten u Kragujevac, gde je još strasnije prionuo na proučavanje bilјnog sveta Šumadije. Početkom proleća 1853. Pančić je obišao zapadnu Srbiju, a na leto se uputio na istok. Već 1854. osvanula je „Flora Srbska ili samorastije“.
Pančićevo lice je govorilo o njegovoj dobroti. Bio je vedar i vredan čovek. Nјegova biografija i trajanjem i tragom obeležila je XIX vek. Kada je 1850. primljen u Društvo srpske slovesnosti, zahvalio je uz obećanje da će svojim bavlјenjem bilјnim carstvom doprinositi cilјevima Društva. Diplomu je primio s radošću i, kako je rekao, ona ga je obodrila da svoje radove iz „jestastvene“ struke sabere i nastavi.
Naredne godine Pančićevog rada bile su veoma plodne. Nastavio je pohod po vrletima Srbije, pronašao mineralnu vodu kod Beograda, napisao „Živi pesak u Srbiji i bilјke što na njemu rastu“, otkrio preko sto i opisao oko dve i po hilјade bilјnih vrsta. Uporedo je predavao na Liceju i u Velikoj školi, pratio i podsticao stvaralaštvo drugih istraživača od Boke kotorske do Budimpešte, od Istre do Negotinske krajine, a svojim studentima nadahnuto govorio o vrednosti znanja.
Zasluga Josifa Pančića za buđenje prirodnih nauka u Srbiji je neuporediva. U maju 1865. njegovo delo „Šafran“ doživelo je velike pohvale. Na sličan prijem naišla su i dela: „Ptice u Srbiji“, „Šume“, „Soko Banja, prvi meteorit u Srbiji“, „Prvenac Balkanskog poluostrova“, predgovor za „Botaničku baštu“. Iznad svih dela, stoji otkriće četinara na Tari, koji je po njemu dobio naziv Pančićeva omorika (1875–77). Po slavnom botaničaru zove se i Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik.
Pored domaćih društava bio je član i počasni član Naravoslovnog društva u Zagrebu i Društva prirodnih nauka u Francuskoj, dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Botaničkog društva Regensburg, Bečkog geološkog inštituta, Jestastveničkog društva u Šerburu i Zoološkog botaničkog društva u Beču. Od odličja, dobio je Orden Sv. Save I stepena, Takovski krst, Krst Društva Crvenog krsta. Njegov spomenik nalazi se, pored Dositejevog, u Studentskom parku u Beogradu. Svečanu, vitražnu salu Palate SANU, kao i Botaničku baštu „Jevremovac“, na njenom ulazu, na uglu Takovske i Dalmatinske ulice u Beogradu, s razlogom krase biste Josifa Pančića.
Iznad svih počasti stoji izbor za prvog predsednika Srpske kraljevske akademije, po ukazu kralja Milana Obrenovića. Početkom te 1886. Vladimir Jovanović, ekonomista, profesor i liberal, rekao je da je sazrelo vreme da Srpsko učeno društvo, čiji je i sam bio član, preraste u аkademiju. Našalio se da će, u protivnom, izgledati kao da odraslog čoveka oblače u dečiju odeću. Trebalo je da se brojni i izuzetni srpski stvaraoci stave pod moćno okrilјe jedne akademije naukа i umetnosti, pa da tako ujedinjeni počnu da rade punom snagom. Jovanović je ovaj predlog završio rečima: „Srpski narod zaslužuje da njegova elita razmisli o toj ideji i da gleda da je što pre ovaploti.“ Kada se to uskoro i obistinilo, svi pozvani imali su na umu istog čoveka koga vide na čelu Akademije – Josifa Pančića. Tako je bilo zbog Pančićevih dela, ali i zato što je bio jedini oko koga su se i neistomišljenici slagali da je sav sačinjen od vrlina.
