Baš desetog aprila ove godine, nimalo slučajno tog datuma, Muzej žrtava genocida iz Beograda objavio je da uskoro počinje s programom stručnog usavršavanja nastavnika istorije u osnovnim i srednjim školama pod nazivom „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“. I kao što to biva kad se vest izvuče iz konteksta, i ova je najpre izazvala veliku pažnju zbog pogrešnih pretpostavki i spekulacija. Vrlo brzo su iz Muzeja žrtava genocida, matične ustanove Republike Srbije u oblasti negovanja kulture sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima, Jevrejima i Romima na području Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, razjasnili većinu nedoumica i odgovorili na mnoga otvorena pitanja. Ali mnoga pitanja postavljena u pojedinim medijima sasvim lepo su ilustrovala jedan vrlo uobičajen stav i pogled na ovu temu, zbog kojeg i dalje spada u izuzetno delikatne i izbegavane, pa posledično i vrlo iskrivljene i često zloupotrebljavane.
Najpre, ne uvodi se ništa novo u nastavni plan i program i neće učenici „konačno“ učiti o stradanju Srba tokom Drugog svetskog rata. Neće ni nastavnici učiti nešto što je već odavno u nastavnom planu, već im se samo pruža dodatna podrška da se tom temom bave. Radi se o jednodnevnom seminaru, poput mnogih drugih koje preporučuje Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i koji su prošli sve neophodne procedure kod Zavoda i kod Ministarstva prosvete, s tim što je ovo prvi takav seminar koji će voditi stručnjaci Muzeja žrtava genocida. Seminar nije obavezan, već se nastavnici u skladu sa temom i ličnim afinitetima odlučuju koje seminare će pohađati i da li će ih uopšte pohađati.
Program je, kako su naveli iz Muzeja žrtava genocida, namenjen prvenstveno nastavnicima istorije u osnovnim i srednjim školama i omogućava nastavnicima da unaprede svoje kompetencije za planiranje i realizaciju nastavne jedinice – podučavanje u vezi sa genocidom izvršenim nad Srbima na prostoru Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata. Jedan od očekivanih ishoda programa je da nastavnici bolje razumeju „identitetsku i društvenu relevantnost ove teme, kao i značaj delikatnog i temeljnog prenošenja znanja učenicima o njoj“. „Nastavnici istorije su svoja znanja o ovoj temi pretežno stekli tokom inicijalnog fakultetskog obrazovanja i često nisu upoznati sa novijim rezultatima istoriografskih istraživanja. Pored toga, reč je o temi o kojoj u javnosti povremeno kruže neproverene informacije koje izazivaju zabunu i kod samih nastavnika”, navodi se u saopštenju Muzeja žrtava genocida u kojem su opisani ciljevi i očekivani ishodi obrazovnog programa.
Nastavnici istorije se neretko ustručavaju da sa učenicima detaljnije obrađuju ovu temu na časovima jer nisu sigurni da su sa njom dovoljno upoznati, odnosno da su osposobljeni da je na pravi način podučavaju, podsećaju iz Muzeja žrtava genocida. „Podučavanje o genocidu nad Srbima u NDH, kao i o drugim ratnim stradanjima pripadnika srpskog naroda, često je fokusirano na predstavljanje istorijskih podataka, dok je nedovoljno usmereno na unapređivanje kritičkog mišljenja kod učenika i razvijanje njihove empatije prema žrtvama“, dodaje se u saopštenju.
S obzirom na to da je tema seminara o kojem se toliko govorilo ovog meseca i inače vrlo „tražena“ u javnosti, ali da se najčešće njome bave nekompetentni pojedinci, trebalo bi da je ovakav doprinos u pristupu toj temi, makar na nivou fakultativnog jednodnevnog seminara za nastavnike, dragocen. Međutim, ispostavlja se da je dragocen iz još jednog razloga. Zbog otpora koji evidentno postoji kad ovakve teme dođu na dnevni red i zbog nezrelosti i nesposobnosti u velikom delu javnosti da se o njima neostrašćeno razgovara. Jedan ostrašćeni pol u pristupu toj temi je vrlo glasan i odavno prokazan. Drugi je diskretan, ali istrajan i opasan, jer pokušava da kompromituje svaki pokušaj da se ovoj temi da legitimitet. Taj pol svojim pitanjima o spomenutom seminaru pokazuje i čitav svoj odnos prema ovoj istorijskoj temi. On postavlja pitanje – hoće li se kod učenika na ovaj način razviti netrpeljivost prema susedima.
Da nije maliciozno i tendenciozno, možda bi ovo pitanje mogli biti i opravdano. Ali u moru iskrivljenih i površnih tumačenja ove nezaobilazno važne, a bolne teme, institucije i obrazovni sistem imaju obavezu da se odgovorno i temeljno ovom temom bave. Da je ne zaobilaze, da je ne prećutkuju i izbegavaju zbog „delikatnosti“. U suprotnom će biti sve delikatnija. I jedino će se prema njoj razvijati i povećavati netrpeljivost. Možda pojedini mediji imaju pravo da se suzdržavaju od ove teme u strahu da joj neće dobro pristupiti, u strahu da će izazvati kontraefekat (mada bi se najpre suzdržali od ovakvih pitanja, da im je ta vrsta suzdržanosti bila motivacija), ali nadležne institucije to pravo nemaju. Naprotiv.
