U utorak 5. decembra umro je Vladimir Vlado Pravdić, neobični sarajevski i jugoslovenski muzičar, klavijaturista Indeksa i Bijelog dugmeta, što je samo po sebi dovoljno za rezervaciju mesta u aleji jugoslovenskih muzičkih velikana. Njegov značaj nije u tome kako je i koliko svirao – jer će većina muzičara reći da je svirao prosečno – nego, u stvari, po tome što je revolucionisao pop-kulturu u Jugoslaviji. Pre njega, pop-kultura u Jugoslaviji postojala je samo u tragovima. A onda je po zidovima stanova u bivšoj državi polepljeno bezbroj postera, s kojih je gledao „lep kao devojčica“ (citat Đorđa Matića) – upravo on, okružen još četvoricom, koje pak kao da je neko naručio za slikanje: još jedan „lep kao devojčica“, jedan zamišljeni čudak i dvojica satira. Prve situacije u kojima je policija u svakom jugoslovenskom gradu bila u najvišem stepenu pripravnosti događale su se upravo kad bi dolazio on, Vlado Pravdić, klavijaturista Bijelog dugmeta. To je zanimljivo: devojčice su najpre otkrile njega, pa tek onda Bregovića i ostale.
Uostalom, na početku je izgledalo kao da je upravo on šef budućeg najvećeg svetskog rok benda koji nije pevao na engleskom jeziku: jedini je imao telefon, jedini je govorio engleski (mada mu, doduše, za igranke u Zenici nije bio neopohodan) i jedini je imao vozačku dozvolu, pa je, razumljivo, i jedini automobil u bendu bio njegov. Pošto u početku nisu imali ozbiljnog menadžera, napisali su njegov telefonski broj na plakatima, da bi organizatori koncerata imali gde da ga zovu. Nisu, naravno, očekivali da će se ovaj potez pretvoriti u dnevnu i noćnu moru za njegovu majku, a da organizatori neće doći na red od devojčica koje su neprekidno zvale, od zore do iza ponoći – ako već nisu zvonile na vrata. Često bi njegova majka, kad bi došla s posla, zaticala u hodniku vreću sa hiljadu pisama, koju bi ostavljao izbezumljeni poštar ispred vrata. U Džuboksu, klinačkoj bibliji tog vremena, postojalo je „Ćoše Vlade Pravdića“, gde su se devojčice prepirale čiji je on, zapravo.
I, stvarno, izgledalo je da je „naš Vladica“, kako su ga zvali u bendu, najbolja prilika za svaku udavaču: nije pio, nije pušio, nije se drogirao, nije se kockao, bio je dobar student, svirao je u najpopularnijem bendu, nije čak ni psovao, bio je – da ponovo citiram Đorđa Matića – „lep kao devojčica“. Bio je sušta suprotnost stereotipu o rok muzičarima – a svirao je u najvećem rok bendu. Sve tašte sanjaju o takvom zetu. O čemu je pak on sanjao, to niko nije znao. Čuvao je svoj tajni život samo za sebe.
On je, uostalom, imao sve što je bilo moguće imati u stabilnoj srednjoj klasi socijalističke Jugoslavije. Rođen u kratkom braku profesorice klavira, Ruskinje iz Ukrajine, i avanturiste iz Rijeke, neutvrđenog zanimanja, Vlado je odrastao bez oca, ali ne i u nemaštini. Na volšeban način stvorio bi se novac i za putovanja, i za vozački ispit, i za auto, i za hamond orgulje, koje su, na kraju krajeva, bile skuplje od svakog prosečnog auta koji se tada mogao nabaviti.
Te orgulje donele su mu angažman u Indeksima. Taj transfer je takođe ispao neobičan: govorilo se da su ga Indeksi uzeli samo zato jer je jedini u Sarajevu imao hamonda. A opet, nije baš da bi ga Fadil i Bodo trpeli tek tako, njih dvojica nisu mogli da sviraju sa svakim. Doduše, čim su ugrabili priliku, svirali su sa Đorđem Novkovićem. Kad je Novkoviću žena zabranila da ide na turneje posle jedne po Bugarskoj, oni su se opet setili Vlade.
Ispratio ih je u vojsku, a onda se pridružio Jutru, koje će mesec ili dva kasnije postati Bijelo dugme. Uz to da je bio telefonista, vozač, prevodilac i klavijaturista, njegov značaj širi se još na funkciju zapisivača nota. U tom prvom periodu Bregoviću je bio potreban neko da zapiše to što bi mu padalo na pamet, jer novca za magnetofon nisu imali. Vlado je našao da je ta dužnost koju je obavljao bila vrlo važna i da je – usled Bregovićeve „nepismenosti“ – bio prinuđen da „raspisuje teške harmonske prelaze“. A bio je poznat po tome da se jako ljutio kad bi Bregović izmešao dur i mol – što je bila jedna od glavnih karakteristika Bregovićevog rukopisa. Bio je nepravedan kad je govorio o čoveku koji mu je zaradio milione.
Dalje je sve išlo svojim tokom. Međutim, devojčice su brzo otkrile Bregovića i Bebeka, nije više bilo „Ćošeta Vlade Pravdića“. Izgledalo je da on sve prihvata mirno. Kad je morao u vojsku, Bregović je doveo Lazu Ristovskog s idejom da više ne vraćaju Vladu. Onda je Laza otišao i oni su se – šta će – ponovo setili Vlade. I to je mirno primio, isto kao i ono u Indeksima. Šta se pak kuvalo u njegovoj glavi, to je samo on znao.
Posle je, u osamdesetim, pričao da je „pokrenuo neke svoje biznise“. Ti „biznisi“ udaljili su ga od benda: dolazio je na probe i snimanja sasvim nespreman, pa je jasno da je u jednom trenutku morao da ode, više nije imalo smisla. Međutim, njegova karma vukla se po Bijelom dugmetu do samog kraja: bile su, naime, samo dve neuspešne turneje Bijelog dugmeta, i to su jedine dve turneje na kojima nije svirao Pravdić.
Kao i svaka druga rabota za koju se pouzdano ne zna je li božja ili đavolja, tako je i Bijelo dugme u isto vreme i nagrada i kletva. Ipetu Ivandiću je uništilo život, ali Vladi je spaslo život. Kad su neki naoružani ljudi upali u autobus kojim je tokom rata bežao u Split, njegov život našao se u rukama lika koji je morao da se izjasni da li voli Bijelo dugme ili ne. Srećom, voleo ga je.
Trideset godina posle tog dana, u tom autobusu, Vlado je umro baš tamo gde je tad pošao, u Splitu, dan uoči sedamdeset četvrtog rođendana, i opet neobičnom smrću: bio je maneken zdravog života, a umro je od raka, baš kao da je pio, pušio i drogirao se. Činilo mu se da je obavio sve što je trebalo obaviti, samo je imao još jednu želju: da izađe još jednom na binu s Bijelim dugmetom bez trubača. I, gle, umro je dok su u jeku ozbiljni pregovori oko tog „još jednog koncerta“. Neko je pak negde odlučio da je bilo dosta. Zauzvrat, umro je u snu, kraljevski, kao pravednik. Valjda to znači da mu je sve oprošteno.
