Hrvatski istoričar Ivo Goldštajn pozabavio se problemom srpskog i hrvatskog jezika, tačnije onim rečima koje su „prognane“ iz hrvatskog jezika „zbog nakazne logike“ samozvanih jezičkih čistunaca.

Ivo Goldštajn je u autorskom tekstu „Jesmo li u strahu od srbizama zaboravili na hrvatski“, objavljenom u hrvatskom Globusu, naveo da po „nakaznoj logici samozvanih jezičnih čistača“, reči „datum“, „glasati“, „dobrovoljac“, „štampa“… „zaslužuju progon“ iz hrvatskog jezika.

„Da li jezik opet postaje političko oružje?“, pita se Goldštajn.

Navodi da su Hrvati istorijski i tradicionalno posebno osetljivi na jezik, i to s razlogom, budući da u 19. veku nisu imali državu, poput Srba, a jezik je bio jedan od najvažnijih elemenata nacionalnog identiteta.

Prema njegovim rečima, od tridesetih godina 19. veka najvažnija je bila borba za hrvatski jezik, a tek 1847. hrvatski je postao službeni jezik.

U 20. veku hrvatski je obogaćen delima brojnih hrvatskih autora, a, kako kaže Goldštajn, bujao je i govorni jezik, prilagođavao se i menjao, proširivao riznicu frazeologije i reči.

„Međutim, u državama kojima je u 20. veku pripadala Hrvatska nanizali su se uz dva svetska rata brojni oblici totalitarnih i autoritarnih ideologija i njihovih sprovođenja – strani hegemonizam, monarhistički apsolutizam, ustaštvo, socijalizam/komunizam. U prirodi tih poredaka je da podvrgavaju i prisvajaju javni život pojedinca i čitavih naroda. Vrše nasilje i nad jezikom, pretvarajući ga u svoje političko oruđe (i oružje)“, napisao je Goldštajn.

Dodaje da je i hrvatski tako bio izvrgnut raznim „ideološkim pritiscima i nasilju“.

„Kroz jezik su se vodile ideološke borbe, pravi mali ratovi, s taloženjem inhibicija, animoziteta i predrasuda, koje su zamagljivale jasan pogled na probleme samog jezika“, piše Goldštajn i dodaje da se očekivalo da se uspostavljanjem demokratske Hrvatske jezik oslobodi.

Međutim, to se nije dogodilo i sve je, kako Goldštajn kaže, „otišlo ukrivo“, a nije trebalo.

„Iako to tako niko nije rekao, za mnoge pozvane i nepozvane učesnike u toj raspravi hrvatski jezik se počeo definisati ne kao ‘hrvatski jezik’ nego kao ‘jezik koji je različit od srpskoga’. Kompleks koji se kod dela (uglavnom ‘žestokih’) Hrvata javlja širi je od jezičkog problema, on proizlazi iz fenomena koji se u psihologiji naziva ‘narcizmom malih razlika’ u odnosu na Srbe“, rekao je Goldštajn.

Ovaj hrvatski istoričar navodi i da se na taj način krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka u hrvatsku svakodnevicu na velika vrata vratila koncepcija 19. veka, po kojoj je jezik i dalje bitni, zapravo ključni element nacionalnog identiteta i samobitnosti, pri čemu je leksiku trebalo napraviti što drugačijom od srpskog, a trebalo je izmeniti i pravopis.

„Hrvati više ne znaju da govore i pišu maternji jezik“

Dodaje da u realnosti radikalnim promoterima te koncepcije nije baš sve bilo jasno, a kao primer navodi bivšeg hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, za koga kažu da je govorio „hrvatskim jezikom“, ali je u svojoj knjizi „Rat protiv rata“ koristio reči januar, decembar, postepen, hiljada, ostrvo i slično.

„Dobar deo lingvista na hrvatsko-srpskom jezičkom području (ne i u Hrvatskoj!) u doba Jugoslavije tvrdio je kako su turcizmi u principu deo standardnoga zajedničkog hrvatskosrpskog jezika, a germanizmi da nisu, što je bilo pogrešno – nije se uzimala u obzir slojevita hrvatska istorija. Sada smo otišli u drugu krajnost – odbacili smo sve turcizme!“, napisao je Goldštajn.

„Glagol ‘desiti se’ prognan je iz hrvatskog javnog diskursa, neko nepoznat proglasio ga je ‘srbizmom’. Uvek se setim svog prijatelja, rodom iz Splita, koji mi kaže da će do smrti govoriti ‘hiljada’: ‘Moja baba sa Šolte ne bi razumela da joj kažem ’tisuća’. Neko je proglasio ‘spisak’ srpskom rečju, pa sad nisam siguran smem li reći ‘j… mu sve po spisku’, ili valja govoriti ‘j… mu sve po popisu’!“, piše hrvatski istoričar.

Goldštajn dodaje i da je prognana i reč „porodica“ i sistemski se menja rečju „obitelj“, iako to nije isto jer je „obitelj“ temeljna društvena jedinica zasnovana na zajedničkom životu užeg kruga srodnika, oba roditelja i njihove dece.

Nepodobne reči postale su i „neophodnost“, „čas“, „trenutak“, „radnik“, „dobrovoljac“, „glasati“, „foto-kopija“, „štampa“, „upotrebiti“ i mnoge druge.

„Treba li tumačiti da nema nikakvih razloga za izbacivanje tih reči, da ‘pažnja’ nije isto što i ‘pozornost’, da ‘potrebit’ nije isto što i ‘potreban’, da je ‘štampa’ kao reč ušla u hrvatski barem 300 godina pre ’tiska’?“, ocenjuje Goldštajn.

Zaključio je i da Hrvati više ne znaju, nakon 25 godina života u sopstvenoj državi, da govore i pišu maternji jezik, a sve zbog „rigidnog jezičkog purizma“, pri čemu izmiče iz vidokruga činjenica da su mlađe generacije sve manje pismene.

 

Naslovna fotografija: Globus

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email