Na mnoga pitanja iz istorije jugoslovenske rock muzike još nismo odgovorili. Među njima je jedno od najvažnijih: kada se zapravo jugoslovenski rock toliko proširio umetnički i geografski da je postao scena za sebe? Da više nije morao da deli bine, medije i top-liste sa pevačima zabavne muzike?

Možda bi to mogla da bude 1978. godina? Na iznenađenje, jer – još 1977. činilo se da u Jugoslaviji postoje u stvari samo dva ozbiljna benda – Bijelo dugme i Smak. I Yu grupa, koja je uvek bila „tu negde“, ali nekako „u padu“. Plus još eventualno Time, donekle, jer Time nikad nije bio ozbiljan bend nego je Dado Topić skupljao postavu od svirke do svirke.

A onda, sasvim neočekivano, dogodilo se čudo.

Najpre, rock se – činilo se, preko noći – raširio po celoj zemlji. Da bi se formirala čvrsta scena, uz osnovni četvorougao Zagreb – Ljubljana – Sarajevo – Beograd, uznemiren do tada jedino iz Kragujevca, morali su da se uključe i drugi republički, ali i regionalni centri. I upravo se to dogodilo: dobili smo jednu gustu mrežu, odjednom: na mapu rock kulture upisalo se Skoplje, pa za njim Pula, Bihać, Novi Sad, Split. Bilo je od presudnog značaja da muzičari iz regionalnih centara shvate da se od rocka može živeti. To je bio jedan od preduslova: bez brze profesionalizacije rock ne bi mogao da sastavi čvrstu i trajnu scenu. Rock je tražio celog čoveka.

Kao što je bilo važno da se raširi geografski, bilo je neophodno da se rock raširi i stilski. Pa se i to dogodilo. Leb i sol su svojim jazz-rock-fusionom u kombinaciji s makedonskom narodnom muzikom jasno osvežili scenu. Uz to, publika željna gitarskih heroja dobila je Vlatka Stefanovskog, koji je čak pretio da bi mogao da postane veći od svojih prethodnika.

Do tada je bilo teško uopšte snimiti album, a onda su 1978. čak dva benda objavila po dva albuma: uz Leb i sol, to je učinilo i Atomsko sklonište. Bend iz Pule (tada još nismo znali da je Pula rock grad) ponudio je pročišćeni hard rock sa antifašističkim-ekološkim-hippie konceptom, kroz koji je Boško Obradović prvi put unutar rock kulture pokušao da kaže nešto smisleno. U to vreme uglavnom ismevana od strane kritike jer je govorio, činilo se, arhaičnim rečnikom komunističke propagande, njegova poezija pokazaće se u perspektivi gotovo pa proročanskom.

Te godine dobili smo jednu važnu programsku pesmu („Doktor za rock and roll“) i jedan čvrst hard rock trio – Vatreni poljubac. Nešto mekši, patetični (ali neuporedivo bolje odsviran) hard rock donela je iz Bihaća grupa Divlje jagode. Riblja čorba se predstavljala kao predstavnik ljutog rocka, mada se iz njihove „Lutke sa naslovne strane“ nije sasvim razumelo šta će od njih biti – jer je „Lutka“ bila negde na sredini onoga što je Bora do tada radio sa Suncokretom i onoga što je obećavao sa Čorbom. Ali, „Lutka“ je postala ogroman hit, isto kao „Jedina moja“ i „Krivo je more“ Divljih jagoda. Rock kulturi su uvek bili neophodni hitovi. Mada kod njih nije bilo sasvim jasno šta se događa, od singla „Šijavica“ grupe Metak ispao je takođe hit, pa smo odahnuli što Split nije samo Oliver Dragojević.

U Novom Sadu su se pojavila braća Vranešević: njihov debi „Ljubite bez razlike supruge i svastike“ najavio je originalan koncept Laboratorije zvuka. U istom gradu desilo se i kantautorsko čudo zvano Đorđe Balašević, sa nekoliko neobično svežih pesama i rečnikom koji je doneo nove domete u popularnoj muzici. U Beogradu, Oliver Mandić je krenuo u funky-pop-disco avanturu, za koju se činilo da je u našim uslovima nemoguća. Oliver je dokazivao drugačije.

Ipak, najvažnije stvari za rock postigao je Zdravko Čolić. Klasičan pop pevač ali po rock scenariju, on je istovremeno pomerao granice i pop i rock kulture. Bilo je važno da neko ode dalje i proda više od Bijelog dugmeta. Čola je prodao triput više. To je dovelo do porasta apetita, ali i porasta kriterijuma. S njim smo dobili i prvi stadionski koncert, 15. septembra 1978. na stadionu Crvene zvezde u Beogradu. Ozvučenje je bilo užasno (kao i uvek do tada), ali bili su laseri, Lokice i druga čuda tog vremena prvi put te večeri viđena kod nas. Do 1975. godine rock muzici su bile nedostupne čak i sportske hale od tri do šest hiljada mesta. Već 1978, moglo se, dakle, svirati i na stadionima. Takav pristup doveo je do ubrzane propasti „klasične“ festivalske zabavne muzike – koja nije imala drugog izbora nego da se transformiše u pop.

Isto kao i dobre pesme, tako su novoj sceni bile potrebne i samo njene afere. Sarajevska „narkomanska afera“ ispletena oko bubnjara Bijelog dugmeta Ipeta Ivandića, ostala je srećom jedina takve vrste, ali – dala je rocku veliki prostor u medijima. Sukob oko prava na ime unutar Drugog načina pokazao je pak da rock polako postaje respektabilan biznis. A onda je, neposredno pred Novu 1979. godinu, objavljen singl Pankrta i sve se zauvek promenilo.

Na kraju, jedna era se završila: te godine poslednji put je – u Novom Sadu – održan Boom festival, smotra jugoslovenskih bendova datog trenutka. Godinama je Boom festival (od 1971) služio da održava privid da scena postoji. Posle 1978. godine, za tim više nije bilo potrebe.