Borovo je pre rata zapošljavalo više od 22.000, a danas samo osamstotinjak radnika.

Krajem februara na Hrvatskom zavodu za zapošljavanje evidentirano je 23.780 nezaposlenih osoba s područja Vukovarsko-sremske županije. Od ukupnog broja nezaposlenih, u Područnoj službi Vinkovci evidentirana je 17.071 nezaposlena osoba, što je za 2,2 odsto više u odnosu na prethodni mesec, a 4,4 odsto više nego u februaru 2013. godine. U Područnoj službi Vukovar zabeleženo je 6.709 nezaposlenih osoba, odnosno 1,4 odsto više u odnosu na prethodni mesec i čak 6,8 odsto više nego u istom mesecu lani. U Gradu Vukovaru krajem februara evidentirana je 3.281 nezaposlena osoba, što je 13,8 odsto nezaposlenih na nivou županije. Vukovarsko-sremska županija četvrta je u Hrvatskoj po broju nezaposlenih.

– Preveliko je učešće trgovine na veliko i malo, to je delatnost koja, nažalost, ne doprinosi značajno razvoju i ne otvara radna mesta. Ukoliko strukturu delatnosti ne budemo menjali i ukoliko ne pronađemo odgovore kako to učiniti, u dogledno vreme situacija neće biti bolja – kaže Zdenko Podolar, pročelnik za privredu Vukovarsko-sremske županije.

U toj županiji posluju 1.523 preduzetnika i 2.580 obrtnika. – Teško privredno stanje i nelikvidnosti doveli su do toga da je od tih 1.523 preduzetnika čak 508 ili trećina blokiranih. Vrednost tih blokada je oko 510 miliona kuna, što znači da svaka od tih firmi nosi sa sobom negde oko milion kuna blokade. Od 2.580 obrta, 1.471 ili negde oko 57 odsto je na dan 30. juna 2012. bilo blokirano, a vrednost tih blokada je bila oko 402,5 miliona kuna – priča Podolar.

I prosečna neto plata na istoku Hrvatske u tom periodu bila je ispod hrvatskog proseka, 3.628 kuna, u odnosu na 4.769 kuna prosečne neto plate na državnom nivou. To za posledicu ima drastično siromašenje građana i privrednika, slabu kupovnu moć stanovništva, što se posebno negativno održava na uslužne delatnosti. Nemogućnost novog zapošljavanja dovela je do odlaska mladih, koji su u potrazi za poslom i boljim životom napustili ovo područje.

– Najdrastičnije posledice ove krize i stanja u privredi jesu depopulacija i odliv mozgova. Do sada je odliv išao u pravcu Zagreba i velikih centara, a u poslednje vreme mladi i obrazovani ljudi, koji bi trebali biti nosioci razvoja, odlaze u inostranstvo, čime praktički gubimo intelektualni potencijal. Ako nemamo dovoljno vlastitog znanja i pameti, bojim se da to nije pravo okruženje za investitore – kaže Podolar. Kao mere koje bi mogle podstaći razvoj privrede Podolar navodi nove investicije i projekte, kako one manje, na lokalnom nivou, tako i velike projekte, podsticane od strane države. Po njegovoj oceni, glavni razlog nedolaska investitora na ovo područje je globalna kriza, koja je zaustavila investicije, ali i zbog pravne nesigurnosti i činjenice da se nije dovoljno radilo na stvaranju pozitivne preduzetničke klime. Jedan od važnijih ciljeva na kojima se radi je reindustrijalizacija, odnosno obnova prerađivačke industrije, u kojoj je zbog rata i privatizacije veliki broj ljudi ostao bez posla. – Postoji potencijal da se ti ciklusi zanove i da industrija ponovo zaživi u ovim krajevima. Bez industrije nema razvoja, a bez razvoja nema radnih mesta – kaže Podolar.
Što se tiče predloga Industrijske strategije Republike Hrvatske za period od 2014. do 2020. godine, koji je u javnoj raspravi, pročelnik za privredu VSŽ-a taj predlog smatra neprihvatljivim. Osnovu razvoja, po toj strategiji, čine elektroindustrija i metalska industrija, proizvodnja softvera i druge delatnosti za koje, nažalost, prema mišljenju Podolara, ova županija i regija nemaju odgovarajuće resurse. Prerađivačka i prehrambena industrija, šumarstvo i drvna industrija, koji čine osnovu ovdašnje privrede, u toj strategiji su zastupljene kao tzv. čuvarice radnih mesta, ali to nisu grane koje bi podstakle rast i razvoj.

– To znači da bi prioriteti bili negde drugde, a da bi naše delatnosti i dalje bile zapostavljene u smislu potpora i poticaja od strane države, što bi dovelo do novog zaostajanja i županije i regije. Zbog toga taj predlog za Vukovarsko-sremsku županiju nije prihvatljiv. Nadamo se da neće proći javnu raspravu i da takva strategija neće biti prihvaćena – kaže županijski pročelnik za privredu. – Država je čak ulazila u vlasničku infrastrukturu, i Borova i nekih drugih privrednih subjekata u našoj županiji, međutim ona se u tim firmama nikada nije ponašala kao pravi vlasnik, niti je investirala. Ona je te subjekte samo održavala na životu, toliko da ljudi dobiju plate. To nisu bili razvojni programi, već više kupovanje socijalnog mira. Nismo zadovoljni postojećim stanjem, ali ne vredi ni plakati nad sudbinom, moramo pokušati ponovo pokrenuti taj točak i privući investitore koji će te pogone oživeti – dodaje Podolar.

Po njegovom mišljenju, jedan od bitnih faktora koji bi mogao promeniti postojeće stanje je decentralizacija javne uprave, odnosno decentralizacija upravljanja prirodnim resursima, šumama, vodama i poljoprivrednim zemljištem, o čemu se i dalje odlučuje na nivou države i Vlade. – Sve dok se ne provede decentralizacija upravljanja tim dobrima, mi nećemo biti kreatori svoje sudbine, odnosno nećemo biti ti koji ćemo kreirati vlastiti razvoj – zaključuje Podolar.

Uprkos crnim brojkama i uistinu katastrofalnom stanju privrede na istoku Hrvatske, još ima onih koji pozitivno posluju. Jedan od njih je i Nedeljko Šubašić, vlasnik i direktor preduzeća Šubašić d.o.o. sa sedištem u Vukovaru. Ova firma ima dugu tradiciju, a ponikla je iz staklarske radnje koju je Nedeljkov otac Zdravko osnovao davne 1964. godine. Danas se bave proizvodnjom i ugradnjom PVC i aluminijumske stolarije, venecijanera, trakastih zavesa, prozorskih klupica, komarnika, ustakljivanjem i uramljivanjem.

– Zapošljavam četiri radnika, povremeno i više, u skladu sa potrebama posla. Uslovi poslovanja su teški, kriza je uzela svoje. Posebno kod nas na istoku, gde su plate male, ako ljudi uopšte rade. Nismo zadovoljni, ukoliko ne smatramo zadovoljstvom to što uopšte poslujemo. Prošlu godinu završili smo negde na pozitivnoj nuli. Nismo bili u minusu, ali nismo nešto puno ni zaradili. Mnogo se radi, a efekat rada je slab. Cene su visoke, a ljudi se danas odriču mnogo čega – priča Šubašić, koji ipak nije potpuni pesimista. – Da se ne nadam, ne bih ni radio, ali nisam ni neki veliki optimista, jer mislim da će biti još gore – rezigniran je ovaj privrednik. Smatra da bi država mogla više da učini u stvaranju boljih uslova za preduzetništvo. – Znamo da državi treba novac, ali ne treba ići đonom. Inspekcije su svakodnevne, kao da se samo traži da se naplati kazna, a ne da se upozori na eventualne nepravilnosti, kao što se to radi svugde u svetu – dodaje Nedeljko.

Ogorčen je i na Ministarstvo finansija, kako kaže, zbog pogodovanja pojedincima. Svako malo nekom se otpisuju dugovi, što nije podsticajno za one privrednike koji sve svoje obaveze prema državi uredno izmiruju. Umesto da budu nagrađeni, pogodovanjem pojedincima dovedeni su u neravnopravan položaj. Naplata je i dalje najveći problem. – Gotovo da smo prestali raditi za firme, jer je teško naplatiti posao. Radimo za nekoliko manjih koje redovito plaćaju, a sve ostalo za privatna lica, pa koliko bude posla – žali se.

Iako je u uslovima krize privrednicima teško govoriti o budućnosti, ambicija i planova za proširenje posla u ovoj firmi se ne odriču. Smatraju da treba pričekati neka bolja, sigurnija vremena, kada će uslovi kreditiranja biti povoljniji i kada će biti sigurniji da će uloženi novac moći da vrate. – Nadamo se da će država, odnosno Vlada uvideti da treba pomoći privrednicima, da treba stvoriti povoljne poslovne uslove, a ne čestim menjanjem zakona stvarati pravnu nesigurnost i neizvesnost. To je razlog zašto je nemoguće planirati i zašto ne dolaze investitori, koji ne znaju šta će biti sutra, a kamoli za deset godina, koliko je potrebno da se isplati investicija i počne zarađivati – zaključuje Šubašić.

Iako je pravo na rad i dostojan život od rada osnovno ljudsko pravo, nezaposlenih je svakim danom sve više. Posao na istoku Hrvatske gotovo je privilegija. Tu privilegiju i sreću da rade dele supružnici Milan i Branka Poznanović iz Borova. Milan je u vukovarskom Vupiku zaposlen već 21 godinu. Firma u vlasništvu koncerna Agrokor danas zapošljava oko 520 radnika. Milan radi kao pomoćnik rukovodioca na farmi Lovas. – Plata je redovna, svakog 15. u mesecu. To je ono najvrednije što radnik dobije za svoj rad. Ako si u zaostatku s platom, odmah si u velikom problemu – priča Milan. Zadovoljan je i uslovima rada.

– Poštuje se Zakon o radu. Imamo kolektivni ugovor i jak sindikat, a kroz sindikalne podružnice ostvarujemo svoja prava i zaštitu – dodaje ovaj Borovac, koji je i jedan od sindikalnih poverenika u toj firmi.

– Imam plaćene putne troškove i topli obrok. Ljudi su zadovoljni. Supruga mi je takođe zaposlena. Školujemo dva studenta, dajemo maksimum od sebe i zadovoljni smo da možemo otići na posao i imati radom ispunjen dan, a nakon toga druženja i društveni angažman i sve se stigne – kaže Milan.
Milanova supruga Branka u obućari fabrike Borovo radi već 24 godine. To je dosta težak fizički posao.

– Obućara je obnovljena, a uslovi za rad su dobri. Plata je još uvek na vreme. Izašli smo iz predstečajne nagodbe i nadamo se da ćemo se izvući. Nekada je Borovo zapošljavalo 22 hiljade radnika, a sada se svelo na nekih osamstotinjak. U obućari nas trenutno radi oko 230. Najsrećniji smo kada radimo za vojsku i policiju jer je to siguran novac. Plata nije velika (minimalac), ali je bitno da znamo da će doći na vreme, kako bismo mogli platiti režije i živeti u skladu s mogućnostima – priča Branka. Iako je zaposlena na neodređeno vreme, to u ovim uslovima nije garant da će zadržati posao. – Ako nema posla, nema plate! Uzdanica nam je država koja još uvek stoji iza nas. Kada zaškripi, uskače s kreditima i pozajmicama. Izvukli smo se iz predstečajne nagodbe, mnogi nisu, i nadamo se da ćemo i dalje raditi – zaključuje.

Među onima koji se bore za bolji život je i Vukovarac Milenko Živković, diplomirani ekonomista, koji je na berzi već dve godine. Pre nego što je ostao bez posla, zastupao je jednu stranu firmu koja se bavila proizvodnjom i prodajom opreme za grejanje. Taj posao je obavljao osam godina, ali je s recesijom znatno pala prodaja i vlasnici su odlučili da redukuju broj zaposlenih.

– Kod nas ne postoji privreda. Ono što je privreda, svodi se na napore privatnih preduzetnika, obrtnika i poljoprivrednika. Sigurno je da je barem jedan deo naših privrednih subjekata, koji su u skoroj prošlosti delovali na ovom području, mogao da nastavi svoje poslovanje, ali je generalno problem Evrope i Hrvatske taj što investitori, u želji za profitom, ne poznaju granice, tradiciju i običaje i odlaze tamo gde im je bolje. Kada imate skupu državu, a Hrvatska je jedna od skupljih za investitore i kada nemate podršku te iste države privredi, onda imate to što imate, a to je odlazak investitora – žali se Milenko.

Siguran je da bi jedno vuteksovo ćebe po kvalitetu i danas moglo pronaći svoje tržište, ako ne u Evropi, onda u okruženju, iako je Vuteks svojevremeno izvozio svoje proizvode širom sveta. – Znamo koji su problemi bili nakon ovog rata. Govorilo se da je državna politika da se ne ulaže u ova područja kako bi Srbi otišli. I Srbi i Hrvati imaju isti problem: gde da zaposle svoju decu. Više takve politike ne bi trebalo da bude, jer ode nam mladost, obrazovani mladi ljudi i porodice, a ako oni odu, onda ni za nas neće biti života – dodaje Živković.

Iako je na Zavodu za zapošljavanje, posao traži sam jer se, kako kaže, zapošljava po političkom ili nekom drugom ključu, a Zavod je tu samo zbog statistike. Sa suprugom, koja je zaposlena u vukovarskoj bolnici, školuje dva studenta, ali sada se pojavio novi problem: gde će da rade njihova deca kada završe fakultete, jer ni u Srbiji, gde se školuju, situacija nije ništa bolja.