Svake godine čujemo ili pročitamo dosta priča i trovanju pečurkama. Mnogi od nas su se i sami našli u situaciji da nismo sigurni da li je prečurka pred nama jestiva ili nije. Kako bismo dali doprinos u sprečavanju trovanjem, edukaciji i srušili brojne predrasude, potražili smo reč stručnjaka pa u nastavku možete saznati koja su to narodna verovanja o otrovnim ili jestivim pečurkama koja se graniče sa praznoverjem i zabludama.

Postoji verovanje da su sve prolećne pečurke jestive. Ali u proleće se može naći smrtonosna pečurka prolećna bela pupavka (Amanita verna) kao i sumporovača (Nematoloma fasciculare). Ista zabluda ili verovanje važi i za pečurke kasne jeseni. Izdvajamo smrtonosnu zelenu pupavku (Amanita phaloides) i otrovnu muharu (Amanita muscaria).

U narodu je ustaljeno mišljenje da su jestive pečurke koje rastu na drveću: maslinova gljiva, zavodnica (Omphyllotus olearius), jako rasprostranjena na hrastovima, a zabeleženo je više trovanja u okolini Leskovca.

maslinova gljiva
Maslinova gljiva

Suprotno ovome, smatra se da otrovne pečurke rastu na oborenim stablima, na panjevima i đubrištu, ali jedna veoma kvalitetna vrsta raste na ovim mestima poznata kao gnojištara, mastiljara (Coprinus comatus), jako česta u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu.

U opsežnom istraživanju, vrsni poznavalac gljiva Vidak Jovanović primećuje :

– Jestivim pečurkama možemo se trovati ukoliko ih ne uberemo na vreme ili kada se ne transportuju pravilno ili kada prestare, kao kada pokvareno teleće meso izazove digestivne smetnje, ali nikada ne možemo reći da je teleće meso otrovno meso.

Interesantno je verovanje u vezi sa ljubičastom bojom. Smatra se da su pečurke ove boje otrovne.  Brojne ljubičasto obojene pečurke su, naprotiv, jestive: ljubičasta lakovka (Laccaria  amethystina,) rotkvičava Mycene pura, ljubicasta koprenka Cortinarius violaceus.

Isto tako se smatra da su otrovne pečurke koje ispuštaju “mlečni” sok. Međutim, među brojnim pečurkama iz roda mlečnica Lactarius ima dosta jestivih vrsta, a izvrsnog su kvaliteta one mlečnice koje  koje ispuštaju obojeni mlečni sok, kao što je to npr. kod rujnice (lactarius deliciosus).

Jedna od najpopularnijih pečuraka u jablaničkom okrugu je poznata ljutača (Lactarius piperatus) vrlo ljutog ukusa, ali pečenjem se gubi ljutina i vrlo je ukusna.

Da otrovne pečurke prokuvane u čistoj, slanoj ili sirćetnoj vodi prestaju biti otrovne takođe je opasna zabluda. Otrovne pupavke možemo kuvati u bilo kojoj vodi, one ostaju otrovne. Isto važi i za one sušene na suncu. Ovo se odnosi samo na hrčke (Gyromitra esculenta, sing.)

Nepouzdano je ni osloniti se na verovanje da ukoliko pas i mačka jedu neke pečurke, može ih jesti i čovek. Ove domaće životinje imaju posebne mehanizme za razliku od čoveka.

– U narodu je uvreženo mišljenje da su otrovne sve one pečurke koje menjaju boju mesa šešira “kada se preseku ili polome. Međutim, poznato je da neke vrste pečurki koje menjaju boju kada se preseku ili polome jesu jestive gljive, npr. vrganj Boletus cyanescens. Ako tome dodamo podatak da smrtonosna pupavka Amanita -vrsta) ne menja boju ni kada se polomi ili preseče, onda pouzdano možemo reći da je ovaj indikator o promeni boje vrlo nepouzdan.

Postoji još dosta narodnih verovanja o pečurkama koja su najčešće besmislena i graniče se sa praznoverjem, jer su ne samo varljive već i pogrešne sa nepredvidivim posledicama po zdravlje čoveka. Nadam se da navedeni primeri pokazuju da kod konzumiranja pečuraka iz prirode moramo biti jako obazrivi – zaključuje Jovanović.

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email