Srpski patrijarh je vodio dve liturgije u Beču i jednu u novootvorenoj kapelici na srpskom vojničkom groblju u Lincu; posetio je austrijski državni parlament u političkom svojstvu; proveo je dan u Katedrali Svetog Stefana i u Bečkoj nadbiskupiji, gde je održao konferenciju za austrijske novinare; na kombinovanoj javno-privatno-verskoj svečanosti u Belvederu uručio je Orden Svetog Save prvog ranga bečkom nadbiskupu i vatikanskom kardinalu Kristofu Šenbornu.

U četiri dana je Porfirije na smenu bio gost i domaćin, patrijarh i političar, javna i privatna osoba, mirotvorac i tvrdi kanonista, predani ekumenista i čuvar doktrinarnog pravoslavlja. Ako nešto od toga izgleda nespojivo, to je zato jer se posmatra u momentu. No kako Hrišćanska crkva i hrišćanske crkve mere vreme drugačije i nisu vezane za dnevnu urgentnost, njegovu posetu treba videti u kontinuitetu.

A proces koji se odvija pred očima savremenika je, ni više ni manje nego ujedinjavanje hrišćanskih crkava, pre svega Katoličke i Pravoslavne. Taj trend ne treba meriti ni srednjevekovnim, ni kasno antičkim kriterijumima punog institucionalnog jedinstva, a posebno ne razumeti stvar tako da to žele sve pravoslavne crkve, ili svi unutar Srpske pravoslavne crkve.

Pravo institucionalno ujedinjenje bi, da do njega zaista dođe, bilo zastrašujuće, jer se ne bi samo crkve vratile u Srednji vek, već bi to bio tektonski udarac takvih razmera, da bi se i čitava društva našla u prilikama sličnim srednjevekovlju. Reakcije javnosti na epidemiju korone, sada potpuno arhaični rat na istoku Evrope, dobro pokazuju koliko lako moderna društva regresiraju na starije principe.

Za početak, dovoljna je iskrena ekumena, onako kako je punog srca žive srpski patrijarh i bečki nadbiskup. Jer, za neke vernike i niže crkvene hijerarhije je i to već dovoljan šok, otkriće da oni nisu u prvoj liniji ni pravoslavni, ni katolici, već hrišćani!

Porfirije o ratu i miru

Austrijske medije je pre svega zanimalo šta srpski patrijarh misli o ratu u Ukrajini. U nastupu u Bečkoj nadbiskupiji, Porfirije je svako pitanje o ratu država vraćao na kanonsko pitanje crkava. Konkretno, odbijao je da o tom konfliktu govori kroz argumente međunarodnog prava, već samo i isključivo sa pozicije crkvenog prava.

Za Katoličku novinsku agenciju Kathpress to je bilo legitimno, premda je dosta prostora posvećeno upravo tome da se objasni, sažeto rečeno, legalnost legitimnog, i obrnuto, legitimnost legalnog.

Ponekad je dovoljno jedno slovo, jedno malo „i“ da bi se razumelo kako bi više bilo draže, ali da se i ono zaista dato visoko ceni. Na primer u često ponavljanoj rečenici u izveštajima Kathpressa (9. juna) da je „rat u Ukrajini je takođe otvorio i „duboku ranu na telu Pravoslavne crkve““.

Porfirijev citat o „ranjenoj Crkvi“ izbalansiran je, sa austrijske strane, upotrebom jednog sićušnog malog „i“. Njime se inkluzivno proširuje, ali i ne menja vladajući stav austrijskih medija, kako je rat otvorio duboku ranu na telu međunarodnog prava, demokratskih vrednosti i ukrajinskog društva kao jedne jedine žrtve.

Shodno tome, pomirljivo prenosi Kathpress, patrijarh Porfirije ne smatra da SPC ima bilo kakav politički ugovor da se politički angažuje oko rešavanja rusko-ukrajinskog konflikta, iako se „koliko god je to u njenoj moći trudi da pomiri, ujedini i okonča rat“.

Kod priloga austrijskog ORF-a vidljiva je želja, odnosno pritisak, da se u većoj meri uvaže domaći politički i medijski prioriteti. U ekumenski snažan, politički neutralan izveštaj kolege Zorana Dobrića sa ORF-a, uredništvo je ubacilo rečenicu o „patrijarhu Kirilu, koji podržava rusku invaziju i pri tome svesno provocira novu šizmu među crkvama“. A Porfirije ni reč o tome!

Rečenica brzo protrči i njen smisao se otvara tek na ponovljeno slušanje. Nema sumnje da Kiril podržava rusku intervenciju u Ukrajini. Ali do ukrajinske šizme je došlo u decembru 2018, kad je ekumenski patrijarh Vartolomej (Fanar) dodelio autokefalnst Kijevskom patrijarhatu. Onaj deo koji je prvobitno ostao uz Moskvu, to bi bila Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata sa mitropolitom Onufrijem, već se službeno odvojio od Kirila i Moskve još u maju 2022, upravo u protestu zbog ruske invazije. Ali za Kijev kao da nisu, jer ukrajinske vlasti svejedno kriminalizuju, stigmatizuju i konfiskuju imovinu Onofrijeve crkve.

I dalje samo tri pravoslavne crkve priznaju Vartolomejev akt, koji ostaje nekanonski. Iako, i to je takođe deo „rane na telu Pravoslavlja“ koju je spominjao Porfirije, detaljno propisani kanonski put za dodelu autokefalnosti zapravo i ne postoji, samo niz smernica i presedenata. Kad se taj istorijski paket nedorečenog crkvenog prava silom preuzme od strane države, uz to još u praksi prozivanja, diktiranja i etiketiranja, kao što se upravo događa u evropskim medijima, onda se dobija čudovišni moderni trend brisanja granica između države i crkve.

Bez želje da se brani Kiril – ali šta on to reskira što drugi već nisu napravili pre njega?

Mimo te rečenice ORF respektuje stav srpskog patrijarha da su „Crkveni odnosi u Ukrajini nešto posebno. To nisu samo stvari o kojima mi ljudi odlučujemo. To su teme Svetog duha i Boga.“

Jesu li srpski vernici najpre hrišćani, pa tek onda Srbi?

Sa Porfirijevom direktnošću u javnoj komunikaciji nisu se sreli samo austrijski mediji.

I srpski vernici u dijaspori su dobili jasnu poruku o tome na kojim pastirskim pozicijama danas stoji SPC. Po tome, nije istina da je srpsko pravoslavlje ostalo zamrznuto na pozicijama iz 14, 15, ili „zlog“ 19. veka u kom je administrativno zapečaćeno odvajanje katolika od pravoslavnih.

Reklo bi se da je prevaziđen i onaj bihevioralni model SPC-a iz doba Turaka, nastavljen posle pod komunistima, u kome je crkva reagovala na nepovoljno okruženje tako što se refleksno zatvarala za njega i od njega. Postajala ekskluzivna, pre nego što je ikad u modernosti bila inkluzivna. Nalagala Srbima okretanje od sveta, i to ne u smislu u kome je hrišćanstvo i inače eshatološki okrenuto od sveta/svetovnosti, već ih doktrinarno stigmatizovala za veze sa drugim kulturama na ovom svetu, pre svega „zapadnim“.

Sedamdesetih i osamdesetih je za najjači doktrinarni greh važio „kosmopolitizam“, u šta je spadalo sve moguće, od toga da ti se u familiju priženi katolik, ili da se vlastiti odrodi dive umetnosti italijanske renesanse. Danas je na sreću greh eksplicitnog „kosmopolitizma“, tako primitivno i bigotski kako je nekad sankcionisan u SPC, nestao sa njene liste transgresija. Naravno, misli se na crkvu pod Porfirijem, ne da bi se s tim složio svaki njegov episkop i sveštenik. Ali i kad se ne slaže, ne sme tek tako da ide okolo i preti večnim prokletstvom dušama onih koji vole katolike!

Porfirije, u obraćanju vernicima na liturgiji ispred Crkve Bogorodice Akatiste u Beču prošle nedelje (11. juna): „Crkva se ne poistovećuje ni sa jednim delom. Ona je celina. Ona je iznad svih podela, iznad svake partije, jer je Crkva jedno u Hristu. Zato moramo razumeti da crkva nije tek jedna od institucija, makar bila i najvažnija. Nije to institucija kroz koju mi čuvamo deo svog folklora, odlike i obrise, vrednosti našeg nacionalnog bića. (…) U crkvi zapravo i ono što je narodno i ono što je lično dobija svoj večni pečat.“

Patrijarh vidi srpstvo u tri hijerarhijska sloja: najpre nacionalni identitet, onda pravoslavlje iznad nacionalnog identiteta, onda zajednički hrišćanski Bog iznad pravoslavlja. Skoro pa Hegel sa svojom dijalektičkom teorijom, da nikad ništa ne prolazi potpuno, nego ostaje i poništeno i sačuvano („aufgehoben“) u višem principu.

Vernici Eparhije austrijsko švajcarske poštuju crkvene autoritete, pre svega instituciju patrijarha, pa tu neće biti problema. Sa njima je Porfiriju lako. Ali kako vernicima u Srbiji preneti da SPC nije politička stranka, da Porfirije nije ratni patrijarh, kako ih uveriti da pravoslavlje u duplom aufgehoben-aktu i poništava i čuva njihov nacionalni identitet, da su i kao pravoslavni najpre hrišćani pa sve drugo, to je već komplikovanije.

Mir kući ovoj (Luka, 10:5)

Rituali su, sažeto rečeno, mnemotehnička pomagala za istorijsko sećanje.

Sigurno da je ritualno i ceremonijalno preovlađivalo u bečkim susretima patrijarha i kardinala. Način na koji su se pozdravljali. Ko je koga čekao, ko dolazio i gde, da li u Nadbiskupiju, ili pred Hram Akatiste. Način na koji je kardinal u svim prilikama, čak i kod sebe, pazio da ide pola koraka iza patrijarha, jer je Porfirije „papa“ jedne crkve, a kardinal samo mitropolit druge.

Ali pažnja, razumevanje i prijateljstvo sa kojim su proteklih dana govorili jedan s drugim, i javno jedan o drugom, od razoružavajuće su iskrenost. Kad se to napiše, nekako uvek deluje patetično, što je nepravedno. Ako s jedne strane besni rat nošen na dobroj porciji manipulativne herojske patetike, zašto bi malo patosa u ime mira bilo svedočanstvo lošeg ukusa?

Dodela Ordena Svetog Save je „najmanje što SPC može vratiti kardinalu Šenbornu za sve što je učinio za nas“, rekao je Porfirije, misleći na dve bivše katoličke crkve, između ostalog i sam Hram Akatiste, koje je Nadbiskupija ustupila Eparhiji.

„Porfirije je sav usmeren na pomirenje, on je blagoslov za dalji razvoj u jugoistočnoj Evropi, možemo samo biti zahvalni da postoji“, rekao je kardinal. I nije to rekao samo pred srpskim vernicima ili odabranim gostima u četiri zida, već i u spomenutom prilogu ORF-a.

Bio je to susret dvojice velikih ekumenista. Dosta toga sigurno zavisi direktno od njih lično, i čovek se pita da li je to dovoljno da bi se osigurao kontinuitet dobrih odnosa između dve hrišćanske crkve, odnosno jedne crkve i jedne važne ispostave druge crkve. U koju god kuću ulazi, Porfirije kao da izgovara mir kući ovoj. Šenborn, s druge strane, poseduje takvo ovostrano poštovanje prema životu, prema svemu živom, travčici, bubici i čoveku, kakvo je retko u hrišćanskoj eshatologiji.

Zajedništvo koje posmatrač detektuje kod te dvojice, a da im pri tome ne mora biti sklon, dovoljno da od njih ne očekuje direktnu političku akciju, pleni srca.

A ipak, oni dolaze sa dve strane povezane istim bogom, razdvojene dugom istorijom nerazumevanja, do otvorenog neprijateljstva.

U krajnjoj liniji nije bitno šta oni misle, o tome će se brinuti istorija, već da li uspevaju da tu iskru prenesu na vernike. Kardinalu je lakše, on ima zemaljskog šefa, njegova odgovornost je institucionalno izmeštena. Patrijarh Porfirije je taj koji ima teži posao da delove srpske hijerarhije i verujućeg naroda, onaj deo koji se u starom refleksu zaključava u Svetosavlje kao u samicu, uveri u ekumenu. Za početak u potrebu ekumene, racionalno gledano.

Da bi preneo takvu poruku, patrijarh je u liturgiji (11. juna) analoški koristio citate iz Novog zaveta, ponovo u hegelijanskom smislu. Najpre prvi stepen, „poništavanje“: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan“ (Matija, 10:37). Iza toga odmah sledi podizanje na viši stepen, čuvanje: “…nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju mene radi… a da neće primiti sto puta onoliko kuća i braće i sestara i otaca i matera i djece i zemlje u progonjenju, a na onome svijetu život vječni“ (Marko 10: 29-31).

Patrijarh u Beču, izveštaj na TV Hram, 11. juna 2023.

Kome se taj sensus moralis nije otvorio na ekumenu, za njih je patrijarh koristio jedan direktniji citat o zajedništvu iz Pavlove Poslanice Rimljanima, „…nema razlike među Jevrejinom i Grkom, jer je on Bog sviju i bogat za sve koji ga prizivlju.“

„Bogat“ bog, ima ga za sve dovoljno. Dostaje za sve.

Napad milosti na neverujuće?

Ljudi su retko zadovoljni. U intervjuu sa vladikom bečkim Andrejom 2014, kada je stupio na tu dužnost, pokušavala sam da saznam šta misli o ateistima, agnosticima i svima ostalima (kao ja, na primer) koji duboko veruju u poslanje crkve na zemlji, ali ne veruju u boga. Da li ih takođe prihvata kao svoje, da li se u aktu predstavničke milosti brine za njihov spas kad već sami neće? Da li moli za nas, da li smo „njegovi“?

Stvar je komplikovana. Ne postoje tek tako „ateisti“, jer i u tom statusu oni ostaju pravoslavni, katolički ili protestantski ateisti. Ili muslimanski ateisti, da na kratko izađemo iz hrišćanskih granica. Razlog su moralni principi u dubokim slojevima evropskih identiteta, koji imaju religiozne korene, čak i kad se oni ne osećaju direktno.

Vladika je tada izbegao odgovor na ponovljeno pitanje. I nije mi bilo pravo.

Sad je partrijarh Porfirije direktno odgovorio i bez pitanje. Da, i mi smo njihovi. „Gospode pomozi našim nevjernima“, rekao je na liturgiji u nedelju. I „pomozi onome koji ne vjeruje, koji je pogrešan, koji je daleko od Boga“. I opet mi nije bilo pravo.

Uglavnom zbog predstave o „pogrešnima“, i ljudima s „greškom“. Ili zbog toga da je nešto za nečije dobro, kao što je prevođenje Jevreja na hrišćanstvo bilo za njihovo dobro. Najviše zbog toga što se suočavanje sa vlastitom smrtnošću ne odvija na nivou logike.

Mimo toga, Biblija se ne sme razumevati direktno, kroz arhaizme, bez kontekstualizacije. Porfirijeva izjava „da nema Grka ni Jevreja“ nije poziv na istrebljenje, već citiranje jednog sasvim određenog momenta u istoriji religije, kad je apostol Pavle stojao pred strateškom dilemom: Da li da i dalje čeka da svi Jevreji pođu za jevrejskim prorokom i reformatorom Isusom, ili da se okrene robovima („Grcima“ kao metafora za sve paganske narode), gde su izgledi sa omasovljenje nove vere izgledali bolji. I pokazali se boljim.

Kao što je vera od doba Prosvetiteljstva postajala opcija, evropska društva sada stoje pred obrnutim procesom, da sekularizam postaje samo jedna opcija među mnogima. Računica kardinala Šenborna, izgovorena više puta proteklih dana je, katolika je sve manje, pravoslavnih sve više, važno je da su hrišćani na broju.

Vera se vraća, iako nikada nikuda nije ni otišla. Poslednje što treba očekivati od patrijarha jedne crkve je da će mu biti žao zbog toga. On pomaže onim što mu je dato – obećanjem milosti božje.

Srpski pravoslavni ekskluzivisti se ipak ne moraju bojati da će ih novi patrijarh institucionalno izručiti katolicima, ili utopiti u ekumenu. Svako ostaje na svome, brišu se samo iscrpljujuće međusobne optužbe.

Na SMS upućen eparhijskom „oficiru za vezu“, đakonu Aleksandru Dmitroviću, koja biblijska mesta je patrijarh koristio, i drugo da li je Credo koji je srpski crkveni hor molio pred srpskim vernicima i kardinalom bio sa Filioque, stigao je odgovor: „Za prvo pitanje nisam siguran. Za ovo drugo sam siguran da je bilo bez Filioque.“

I onda se kaže kako pravoslavnim popovima fali smisao za suptilan humor!

 

Izvor: RTS Oko, autor: Vesna Knežević