Kakva je bila sudbina srpskih pisaca iz Hrvatske, kao i drugih koji su u turbulentnim događajima devedesetih morali napuštati svoje domove i zavičaj iz kojeg su potekli? Kako su se snašli u novom zavičaju, od čega su živjeli, o čemu su pisali i kako su bili prihvaćeni u postojećim literarnim krugovima? O ovim kompleksnim pitanjima razgovaramo sa Zoranom Đerićem, književnim teoretičarem iz Novog Sada.

Rat i raspad Jugoslavije razbacali su srpske pisce iz Hrvatske na razne strane, u Srbiju, po Evropi i svijetu. Kako biste opisali to iskustvo i sudbinu bezdomnosti u vezi konkretnih ljudi koji su do tada imali svoju stalnu adresu, umjetničku biografiju i renome?

Drago mi je da ste upotrebili izraz bezdomnost, a ne neki drugi, koji je bio uobičajen kad se govorilo o emigraciji i onima koji su ostajali bez doma, iz bilo kojih razloga, političkih, ekonomskih ili onih izazvanih ratnim sukobima. Ako mogu bar malo da obrazložim taj izraz koji sam, verovali ili ne, ja uveo u srpski jezik i književnost, pre 21 godinu, kad sam prijavio naslov za svoju doktorsku disertaciju. Taj termin sam sačinio prema ruskom i poljskom istoimenom izrazu, umesto preovlađujućeg izraza beskućništvo, jer emigrantski pesnici, pisci i umetnici, kojima sam se bavio, doživljavali su gubitak doma i domovine, i ontološki, pa i poetički. Sretao sam se sa srpskim pesnicima iz bivših jugoslovenskih republika još od 1980-ih godina, na različitim pesničkim festivalima, družili smo se, razmenjivali knjige, pisali jedni o drugima, tako da mi je sudbina većine njih dobro poznata. Neki od njih žive u Novom Sadu – Stevan Tontić, Anđelko Anušić, Đorđo Sladoje, Nikola Strajnić, Branislav Zubović i drugi, ili su živeli, poput Nebojše Devetaka i Duška Trifunovića.

Lament nad zavičajem

Što se dogodilo s tim piscima u novoj sredini?

Pored svih nevolja koje su imali, ti ljudi su se susretali sa novim mukama – da ih u matičnoj književnosti prihvataju kao strance (u Vojvodini je omiljen naziv “dođoši”), da ih sporo ili nikako ne prihvataju u važnim književnim centrima, kad je u pitanju recepcija, objavljivanje i vrednovanje, književni status i slično. O tome su i sami pisali (a i ja sam pisao), kao o problemu druge domovine. Grubo zvuči “rezervne” domovine, ali je ponekad tako. To je velik problem koji, nažalost, još uvek nije ozbiljnije razmatran u srpskoj nauci o književnosti. A imali bi ovde posla i sociolozi, psiholozi, filozofi… Iz doma – koji je bio centar sveta, koji je predstavljao sigurnost, toplinu, bliskost, veru i ljubav – ti ljudi su preseljeni u drugu krajnost: u bezdomnost koja označava odsustvo svih navedenih atributa. Nema više ne samo simbola, nego ni konkretnih vidova zaštite, intimnosti, razumevanja. Njihov život je zamenilo puko preživljavanje.

Često se koketira s pojmom “identiteta” kod pisaca, smatrajući ih slobodnomislećim ljudima, duhovnim apatridima, pobunjenicima i slično. Što se dogodilo sa stvarnim identitetom ovih pisaca, koji su ratnih 1990-ih iščupani iz svojih sredina?

Ne postoji jedan identitet, već, najmanje, dva: prvi je stvarni, nacionalni identitet, a drugi je književni, koji ima univerzalnije, istovremeno i apstraktnije značenje. Do raspada Jugoslavije postojao je i jedan zajednički identitet, državni, koji su neki pokušali da poistovete sa nacionalnim, a pojedini i sa književnim identitetom. Postoji, naravno, i lični identitet, ali je za ovu našu raspravu on manje bitan od opšteg koji nameće neko drugi: društvo i okolnosti u kojima se pojedinac zatiče. Uz nečije ime i prezime, kao neka vrsta važne identifikacije, stoji da je srpski pisac iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine, iz Crne Gore, iz Vojvodine… Kao da govorimo o zavičajnoj književnosti. Posebno je to pitanje. Nije dovoljno da se kaže samo “srpski pisac”, bez obzira na to koliko dugo već egzistira i stvara u drugom prostoru (kao u drugoj književnosti, a šta je onda “prva”). Upravo zbog toga što ga novi prostor, stvarni ili metafizički, još uvek ne prepoznaje kao svog, jer ga ni sam pisac tako ne doživljava, on je neprestano u lamentiranju za izgubljenim domom i zavičajem. Neki od pisaca su izuzetak, oduvek su bili svesni kom prostoru (jezičkom, kulturnom) pripadaju, pa im gubitak doma nije pokolebao identitet, ni nacionalni, ni svaki drugi. Oni su oduvek bili i ostali srpski pisci i težili matici – srpskoj književnosti u celini.

O tim bezdomnim piscima pisano je u stručnim krugovima, ali oni su u kulturnoj javnosti ovih prostora nestali i praktički su zaboravljeni. Zašto?

Ti pisci sa kraja 20. veka kao da u srpsku književnost još nisu ni ušli. Institucije sporo otvaraju svoja vrata za nova imena i dela, a to se onda odražava i na obične čitaoce. Ono što dolazi sa strane, dugo ostaje na sporednim policama, van domašaja ruku i očiju čitalaca, pa i književne kritike. A tu su i žiriji uglednih književnih priznanja. Najpre se “namiruju” lokalne veličine. Vrednosne lestvice su ili previsoko ili su se srozale, pa ih niko više ni ne vidi, niti poštuje. A zaborav brzo prekriva i one koji su za života bili poznati i cenjeni, a kamoli one koji nisu uspeli ni da postanu ravnopravni sudionici u književnom životu, recimo jednog Beograda, ili Novog Sada, Niša, da i ne pominjem druge književne centre ili periferije. Ivo Andrić je jednom napisao: “Možda ne znamo šta imamo, dok to ne izgubimo.” Oduvek je tako.

Tko je nakon ratova više izgubio: pisci koji su morali da se pozicioniraju, i u starim i novim sredinama, ili ti krajevi koji nisu znali što će s njima?

Svi smo izgubili, neko više a neko manje. Neko je izgubio život, a neko zavičaj, drugi su izgubili kontekst, bez koga nema mogućnosti za poređenje i adekvatno vrednovanje. Uz prostor, izgubilo se i vreme. Mnogo je toga što se ne može više nadoknaditi. Ipak, književnost ne sme da kalkuliše, ona mora da svedoči, pored ostalog i o smislu ratova i o žrtvama… Pisci su u stalnom konfliktu sa okolinom, u nastojanju da je izmene, a kad ne uspeju u tome, udaljavaju se (ili ih drugi izopšte, svejedno) iz nje u svet. Iz doma (domovine) u bezdomnost. S većom ili manjom verom u Boga, kao i sa stalnim sumnjama. S mitovima, ali i nastojanjima da ih demistifikuju. Poput Andrića, naklonjenog Kirkegardu i njegovoj veri u pojedinca, u njegov spas, “jer svijet može postojati bez njega, ali pojedinac ne može postojati bez pravog odnosa prema sebi i apsolutu” ili privučeni Šopenhauerovim geslom “svet je moja predstava”…

Mnogi bezdomni pisci iz 1990-ih bježali su u skrovište nacionalnog neizjašnjavanja ili u neku vrstu neidentiteta.

Kad je književnost u pitanju, ne isključuje se ni jedna mogućnost, pa ni igra na sreću i skrivanje identiteta. Ali ja sam skeptičan prema takvim piscima.

Što mislite, unutar kriterija dobre i vrijedne literature, o pojmu stvarnosne književnosti, koji se u raznim oblicima pojavio u mnogim sredinama bivše države?

U Srbiji je taj termin potrošila tzv. stvarnosna proza. Zato bih ja koristio drugi termin, “književno svedočanstvo”. Na prostorima bivše Jugoslavije, poslednjih četrdesetak godina, takvo svedočanstvo je dobilo svoje mesto, pre svega zahvaljujući logorima za zarobljenike, koje su imali zavađeni Srbi, Hrvati, Muslimani (Bošnjaci), kosovski Albanci. Naravno, ne samo o logorima, nego i o drugim primerima nesporazuma, mržnje, pa i zločina jednih prema drugima, svedoče pisci sa sukobljenih strana. Srbi, uz to, imaju i dodatne razloge: svetska izolacija, potom NATO bombardovanje, izbeglice itd. Imaju, znači, o čemu da svedoče, samo je pitanje kako to čine.

“Zajednica svedoka”

Ipak, stiče se utisak da balkanski “Rat i mir” još nije napisan. Što mislite o tome?

Nadovezujući se na odgovor u prethodnom pitanju, mogu samo da konstatujem da i pored velikog broja knjiga koje su napisane i objavljene o događajima iz 1990-ih godina, možda još uvek nije napisana ni jedna zaista velika, autentična priča o balkanskom ratu i miru. Izuzetak, donekle, čine Selenićev roman “Ubistvo sa predumišljajem” (1993), koji se, kao jedan od prvih kod nas, bavi ratom u Hrvatskoj, odnosno u Bosni i Hercegovini; neki romani Mome Kapora, Danojlićeva proza i eseji, romani Vidosava Stevanovića – sve iz 1990-ih; prvi roman sarajevskog pesnika Stevana Tontića, “Tvoje srce, zeko” (1998), roman zrenjaninskog pesnika, Zorana Slavića, “Ujed vremena” (1998), kao i knjiga banjalučkog pesnika i pripovedača Ranka Risojevića, “O duši” (1998). Na različitim mestima raspadnute domovine, ti su pisci, “zatečeni ratom” i više ili manje uvučeni u njega, najčešće kao žrtve. Indikativan je Tontićev primer: jedva preživevši rušenje Sarajeva, izolaciju, izgladnjivanje i ponižavanje, emigrirao je, najpre u Beograd, a potom u Berlin, na kraju se skrasio u Novom Sadu. Ponekad su ti pisci bili saučesnici, u najboljem slučaju svedoci stradanja ljudi i gradova, i ne samo onog opipljivog, materijalnog, nego i onog suptilnijeg, što se naziva dušom. Vrlo često ostrašćena, njihova proza se, baš kao i sam život, ispunjavala sve manje ljubavlju a sve više mržnjom, nagonom da se preživi, i da bi se, pored ostalog, svedočilo. Tontićev “raskomadani roman”, koji svedoči o njegovom raskomadanom životu u razorenom gradu, jedno je od najpotresnijih svedočanstava o poslednjoj deceniji, najbolja potvrda “skeptičnog ja” koje ne postavlja imperativ preživeti, jer to može predstavljati izdajstvo onih koji to nisu uspeli, nego neprestano dovodi u pitanje umetnost, kao veštinu preživljavanja, postojanje smisla, vere u Boga, u čudo, podvlačeći etičnost i odgovornost za druge.

Kakav je konačni saldo bezdomnosti srpskih pisaca iz 1990-ih i kasnije?

Događaji koji su usledili 1990-ih, po raspadu Jugoslavije, stavili su, kao što rekoh, srpske (naravno, ne samo srpske) pisce iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, sa Kosova i Metohije, pa i iz Srbije, u vid bezdomnosti, nalik na onaj koji je usledio po svršetku Prvog i Drugog svetskog rata, onaj koji obično ide sa ratovima i revolucijama. Nakon razaranja doma, preživeli su bili prinuđeni da se sele, da napuštaju svoje uništene domove, u potrazi za novim utočištem. Proterani sa svojih ognjišta, oni su, istovremeno, proterani iz dojučerašnje domovine. Iako postoji druga domovina, što jeste Srbija svim Srbima, i onima koji su nekad živeli ili i dalje žive u drugim, nekadašnjim republikama, a sada državama, a s njom i izvesna uteha, da će ih primiti u svoje okrilje – osećaj bezdomnosti ostaje. Taj osećaj ostaje, bez obzira na potonja realna udomljenja u određenom domu. Osećaj bezdomnosti takođe postaje mentalan, u istom, maternjem jeziku, literaturi, kulturi, tradiciji, naravno i metaforičan, u onom što nastavljaju da pišu, ne gubeći u vidu sve ono što im se desilo, ili se još uvek dešava.

Bezdomnost je sve više postala i činjenica globalnog svijeta…

Bezdomnost je od jedne apstraktne imenice i prideva koji je označavao u početku isključivo svetske avanturiste, postala sve više naša svakodnevica. Došlo je, nesumnjivo, do radikalnih promena recepcije, s njom i značenja ovog pojma. To je problem koji je davno prevazišao malobrojne pojave na ulicama velikih svetskih gradova, uvukao se duboko u sve strukture ljudskog društva, u sve evropske sredine, zahvatajući sve veći deo stanovništva. Rumunski filozof i emigrant u Parizu Emil Sioran tvrdio je da smo “svi mi na dnu pakla” i da je svako biće “uništena himna”, nastojeći da pobedi svoj strah od egzistencijalne praznine.

Što se tiče bezdomnosti srpskih pisaca, oni su neka vrsta “zajednice svedoka” i zato smatram da postoji ogroman ljudski i umetnički potencijal u njihovoj bezdomnoj sudbini. O poetskom svedočanstvu, kao jedinom autentičnom, piše Česlav Miloš u svojim predavanjima o bolnim tačkama 20. veka. Ta sudbina srpskih bezdomnih pisaca ima svoje realne potpore, ali i različite vidove fikcionalnosti i metaforičnosti, kojima se uzdiže iznad uobičajenih primera, do univerzalnih, etičkih, ali i poetičkih identiteta.