Takozvani ekonomski patriotizam, kada se podstiče kupovina domaćih proizvoda kako bi se osnažila domaća privreda, neguje se u regionu manje ili više uspešno, u naletima. U Srbiji je to najčešće pod sloganom “Kupujmo domaće”. Hrvatska tu, očekivano, koristi nacionalni predznak. Dok se u Srbiji pod domaćim proizvodima podrazumeva da tu spadaju i proizvodi koje su proizvele neke od 26 nacionalnih manjina i još štošta drugo, Hrvatska voli biti, recimo to tako, “preciznija”. Tako se kampanja u Hrvatskoj realizuje pod sloganom “Kupujmo hrvatsko”. Ovih dana je malo južnije ta gradacija u afirmaciji i privrženosti svome dovedena do krajnjih granica. Od primera poput “kupujmo domaće”, pa preko sužavanja tog “domaćeg” samo na hrvatsko, došlo se i do negativne selekcije – “ne kupujte srpsko”!

Naime, na prostoru Kosova i Metohije sredinom marta na nekim televizijama počeo je da se prikazuje video spot u kojem se apeluje na gledaoce da ne kupuju srpske proizvode. U njemu se devojčica obraća ocu dok kupuju u supermarketu i doslovce mu kaže: “Zar nam nije baka kazala da ne kupujemo srpske proizvode? Hoćeš da nas potruješ? Zar nisu Abetari pobili celu porodicu i sada je ostala sama?” Reči devojčice slušaju i žene u prolazu koje su takođe napunile potrošačke korpe srpskim proizvodima, a zatim svi bacaju “kontaminirane” korpe suznih očiju. Autor spota je izvesni Burim Piraj sa grupom Besa besa, a spot se prikazuje po televizijama i drugim medijima. Na kraju spota se vidi logo autora spota, uz poruku na albanskom “Ne kupujmo srpske proizvode”.

Bilo je na Kosmetu i ranije pozivanja na bojkot srpskih proizvoda, i to u više navrata kroz razne kampanje. Bilo je i prevrtanja kamiona sa robom iz Srbije 2016. godine. Naravno da nema istu težinu ako su kampanje organizovane u “privatnoj” režiji i ako su institucionalizovane, osmišljene i realizovane u režiji države, ali nema mnogo razlike kada one dospeju u javnost. Kad se u eteru razlije otrov mržnje, malo ko se zapita ko je taj koji je otrov pustio.

Ove ružne poruke kojima svrha sigurno nije ekonomski bojkot, već nešto mnogo opasnije, pojavile su se u medijima i na društvenim mrežama baš u doba godine kad se obeležavaju tužne godišnjice pogroma nad Srbima sa Kosova i Metohije, kao i početka bombardovanja SR Jugoslavije. Stoga je uznemiravajući efekat još veći, kad se setimo uloge medija u tim teškim vremenima. Štampa, radio i televizija mogu značajno doprineti procesima traganja za istinom i pomirenju, ali je u ovim slučajevima bilo potpuno obrnut slučaj.

Dovoljno je setiti se 24. marta 1999. godine i početka NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije. Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i pravni stručnjaci nazvali ilegalnom agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu, vođenih u Rambujeu i Parizu februara i marta 1999. godine. U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni privredni objekti, skladišta energenata, zdravstvene ustanove, mostovi, pruge, ostala infrastruktura, medijske kuće i vojni objekti. Tokom dva i po meseca, bombardovani su i civilni objekti. Bombardovanje je okončano 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, poginulo je 754 ljudi, 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Drugi izvori pominju višestruko više cifre. Međutim, možda je najilustrativnije setiti se prvih dana i nedelja NATO intervencije. Stotine civilnih žrtava, desetine stradalih vojnika, pogođenih objekata i naselja, obustava rada škola i fakulteta, gužve u skloništima, nestašica hleba… bile su uobičajene slike već od prve nedelje bombardovanja. U isto to vreme u nemačkim medijima moglo se sa najviših državnih instanci čuti: “Alijansa namerava da spreči dalje teške i sistematske povrede ljudskih prava i zaustavi humanitarnu katastrofu na Kosovu.” “Mi ne vodimo rat, samo smo pozvani da vojnim sredstvima postignemo miroljubivo rešenje za Kosovo.” “Sve ćemo učiniti da izbegnemo civilne žrtve.” “Branimo naše temeljne kolektivne vrednosti slobode, demokratije i ljudskih prava.”

Tokom četvrte nedelje NATO bombardovanja, 17. aprila, poginula je trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice. Ona je postala simbol stradanja nedužnih građana Srbije u NATO bombardovanju. Tokom bombardovanja ubijeno je još 78 dece. Tu činjenicu ne menja to da li ćemo je zvati odbranom slobode i demokratije ili agresijom.

Pet godina kasnije, mediji su odigrali jednu od glavnih uloga kad je ponovni niz tragičnih događaja u pitanju. U tim teškim vremenima kad su se događaji smenjivali kao na traci, otmice, ubistva, mučenja, blokade puteva, napadi na sela… mediji, počevši od lokalnih, pa sve do CNN-a, objavili su laž da su Srbi odgovorni za utapanje trojice albanskih dečaka iz sela Čabra u opštini Zubin Potok u reci Ibar. To je bio okidač za višednevno nasilje ka srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji od 17. marta.

Zato je devojčica iz antireklame koja se još uvek emituje, i sama žrtva zloupotrebe dece, samo podsetnik na neodgovorno istupanje u javnom medijskom prostoru, koje je na ovim prostorima ne tako davno imalo tragične posledice. Ružne posledice, mnogo skuplje od čitave ekonomije jedne države. Ili kvazidržave, svejedno.