Zastava

Piše: Olivera Radović

Sve rasprave na ovu temu mogu se svesti na jednostavno pitanje: Da li je poštovanje zastave i nacionalnih obeležja jednako nacionalizmu? U bilo kojoj balkanskoj državi i u bilo kom univerzumu
Zastave
Naslovna fotografija: Milan Maričić/ATAImages/PIXSELL

Prosečnom stanovniku Srbije danas je poznatiji precizan spisak državnih praznika i neradnih dana nego što mu je poznat tekst nacionalne himne ili razlike između državne i narodne zastave. I nije tajna da s većom radošću iščekuje one neradne dane nego državne praznike koji se obeležavaju radno. Besparica i moderno ropstvo u kompanijama iza bilborda sa nasmejanim licima ostavljaju posledice u navikama i svakodnevnom životu ljudi. To ipak ne znači da zastava i himna nisu prepoznati kao državni simboli s kojima se većina stanovnika Srbije poistovećuje i pred kojima oseća poštovanje, pa i ponos. U narodnim svadbarskim običajima i dalje se s pažnjom biraju barjaktari. Čast nošenja trobojke na čelu kolone svatova uvek pripada nekom od bliskih rođaka ili prijatelja. Zastave se vijore na brojnim događajima i manifestacijama. Doček sportista i proslava osvojenih medalja ne može da se zamisli bez zastave. Zastave se ističu na državnim ustanovama, školama i fakultetima, muzejima… Ipak, u Srbiji je isticanje državnih simbola, pa tako i zastave, poslednjih decenija bilo diskretno. Iako je to relativan pojam, prostim poređenjem sa okolnim novonastalim zemljama bez velike muke u računici može se primetiti da Srbija nije ni blizu recimo Hrvatskoj po isticanju državne zastave. Dok se u Hrvatskoj na svakom koraku mogu videti šahovnice, pa čak i one iz nekih prošlih državnih uređenja koji su nekim građanima očigledno i dalje mili.

Prema Zakonu o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne, u Srbiji je jasno definisano kako, kada i na kojim mestima zastava sme da se koristi. Prema Zakonu o državnim znamenjima, definisano je da se na privatnoj kući ne mogu naći državni simboli. Prilikom proslava, svečanosti i drugih kulturnih, sportskih i sličnih manifestacija propisano je da se koristi narodna zastava (bez grba), dok državnu upotrebljavaju samo državni zvaničnici i sportski nacionalni timovi. Građani ipak, mimo zakona, većinom koriste onu državnu sa grbom. Do sada nije bilo kažnjavanja, jer se malo radilo i na edukaciji, pa je malo ljudi i upućeno u ova pravila. Sve u svemu, zastava je više nešto što se podrazumeva i što se u retkim i posebnim prilikama ističe, nešto čime se ne maše svakodnevno. U skladu s jednom od legendarnih izjava koja se pripisuju Zoranu Kostiću Canetu iz Partibrejkersa, kada je na koncertu neko razvio trobojku i uzviknuo “Srbija”, a Cane mu podrugljivo odgovorio: “Znamo gde smo.”

Predmet polemika i javnih rasprava postala je, međutim, uvođenjem Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, zajedničkog praznika koji 15. septembra slave Srbija i Republika Srpska. Ovaj praznik je ustanovljen u znak sećanja na 1918., finalnu godinu Prvog svetskog rata, kad je probijen Solunski front. Te 1918. godine predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson naložio je da se 28. jula na Beloj kući, na zgradama javnih ustanova i na crkvama svih veroispovesti u SAD-u istakne srpska zastava. “U nedelju, 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemenito je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovnika i vojnoj moći… Iako je njihova zemlja opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost”, naveo je Vilson u poruci koju je objavila američka štampa.

Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave trebalo bi da se prvi put obeležava i u osnovnim i srednjim školama, koje su se već ranije našle na meti kritika zbog intoniranja državne himne na početku školske godine. U skupštinama Srbije i Republike Srpske najavljeno je i usvajanje Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, kojim je definisano donošenje dodatnih mera, čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti, i šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu. Sve u svemu, niz aktivnosti i novoustanovljenih zakona koji su uzburkali javnost.

Gotovo jednoglasno državama bivše Jugoslavije, ili kako se voli reći regiona, zasmetalo je ovo neuobičajeno i zahuktano isticanje državnih simbola Srbije, a još više pozivanje svih Srba, ma gde živeli, da se pridruže u obeležavanju praznika. Iako ovakvi praznici nisu retkost u brojnim zemljama širom sveta i iako ni u jednom trenutku zvaničnici nisu pozivali na kršenje zakona (bilo onih u Srbiji, bilo u okruženju), sve ovo shvaćeno je kao provokacija, ponižavanje nesrba, šovinistički istup, uvođenje nacionalističkih tenzija i zategnutih odnosa sa susedima. Kao da je nedajbože reč o paljenju tuđih zastava, a ne o skidanju prašine i iznošenju iz podruma zaborava svoje sopstvene, po svakom redu i zakonu primerene trobojke.

Sve rasprave na ovu temu mogu se svesti na jednostavno pitanje: Da li je poštovanje zastave i nacionalnih obeležja jednako nacionalizmu? U bilo kojoj balkanskoj državi i u bilo kom univerzumu. Bez “ali”.


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: