fbpx

Žal za propuštenim

Žal za propuštenim

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
Ovaj osećaj javlja se kad osobe, nezadovoljne svojim izborom i propuštenom prilikom, shvate da je kasno da urade nešto drugačije, mada je obično reč o idealizovanoj fantaziji o mnogo boljem životu

Većina ljudi, kada se osvrnu unazad i pogledaju na svoj život, na odluke koje su donosili u određenim trenucima, mogu naći nešto zbog čega im je sada krivo što su to uradili ili što nisu uradili nešto drugo.

Život se često predstavlja kao put, a na tom putu se, s vremena na vreme, pojavljuju „raskrsnice” kada čovek treba da donese odluku na koju će stranu krenuti. Kada posle izvesnog vremena neko shvati da je nezadovoljan svojim izborom, tada može žaliti što nije drukčije odlučio – što je propustio priliku. Nekada je moguće promeniti odluku i krenuti drugim, željenim putem, ali najčešće to iz raznoraznih razloga nije moguće ili je „kasno”. Tada u osobi ostaje manji ili veći žal za propuštenim.

Mogli su, ali nisu

Za čim ljudi žale? Neki žale što su odabrali profesiju koja je omogućivala brže zaposlenje i bolju platu, a ne onu profesiju prema kojoj su osećali strast. Neki žale što su se venčali s „pogrešnim” partnerom. Neki žale što se nisu odlučili za uzbudljivo zaposlenje u inostranstvu, već su ostali u zoni poznatog i sigurnog. Ljudi su različiti pa su samim tim različite njihove žali.

U teoriji se razlikuju dve vrste žaljenja: u odnosu na ono što je neko uradio i u odnosu na ono što neko nije uradio. Istraživanja pokazuju da mnogo više ljudi žale za onim što nisu uradili, a mogli su. To je žal za propuštenom prilikom.

Kada neko žali za propuštenom prilikom, on izjavljuje: Da sam izabrao ono drugo, moj život bi izgledao mnogo drukčije. Pri tome pretpostavljaju da bi takav život bio bolji, kvalitetniji, smisleniji, zadovoljniji. Život bi svakako bio drukčiji, ali nema dokaza da bi zaista bio bolji. Ljudi nisu vidoviti i zato jednostavno ne mogu znati kako bi se njihov život zaista odvijao da su krenuli nekim drugim putem. Zato je njihov žal za propuštenim zasnovan na idealizovanoj fantaziji o mnogo boljem životu od onog života koji žive, a kojim su nezadovoljni.

U dubini osećanja žala za propuštenim nalazi se neka vrsta ljutnje na sebe ili na druge zato što je osoba donela „pogrešnu” odluku nekog trenutka u prošlosti. Ljutnja je zahtev za promenom, a osoba koja se ljuti na sebe i svoj postupak u prošlosti želi da se prošlost promeni, što je nemoguće. Pored toga, žal za propuštenim pasivizira osobu. Ako je nezadovoljna svojim sadašnjim životom, ona treba da učini nešto, bilo da ga promeni i usmeri u zadovoljavajućem pravcu, bilo da ga prihvati kao takvog i da prestane da žali.

U sasvim su drugoj situaciji ljudi koji su na kraju života, koji umiru od neke neizlečive bolesti i koji zato pred sobom nemaju vremena da nešto menjaju. Ono što je zanimljivo jeste da prema izveštajima ovi ljudi žale ne toliko za nekim konkretnim odlukama, nego žale što nisu drukčije živeli – što nisu imali drukčiji način života.

Pažnju svetske javnosti na ovaj problem privukla je knjiga australijske negovateljice terminalnih bolesnika Broni Ver o pet glavnih razloga zbog kojih žale ljudi na samrtnoj postelji. Glavna žal je za tim što nisu autentičnije živeli svoj život, radeći ono što zaista žele, a ne ono što su morali ili što su drugi očekivali od njih. Ljudima je žao što su u svom životu previše radili, a premalo se zabavljali i družili s prijateljima i rođacima, i bili srećniji. Takođe im je žao što nisu bili hrabriji u izražavanju svojih osećanja. Kasnije su se pojavile liste koje su uključivale i dodatne izjave: što nisam bolje brinuo o sebi; što nisam više živeo u sadašnjosti, a manje brinuo o budućnosti; što sam život shvatao kao nešto što se podrazumeva itd.

Sve bih isto ponovio

Sve ove poruke sa samrtne postelje mogu biti korisna opomena onima koji ne razmišljaju da je život ograničen i da svako ima odgovornost prema sebi kako će ga živeti i proživeti. Za sve one koji žele da promene nezdrave psihičke mehanizme po kojima žive, a koji se svode na sistem „zapovesti” (da se stalno radi, ugađa drugima itd.) ili „zabrana” (da se ne izražavaju svoja osećanja, da se ne ulazi u konflikt s drugima, da vlastite želje nisu važne itd.) savremena psihoterapija ima brojne tehnike koje dovode do oslobođenja od ovih mehanizama.

Cilj nije „srećan” život, već život ispunjen smislom. Takvi ljudi znaju da obrazlože svoje životne odluke, a na pitanje: Šta biste promenili da imate vremeplov, odgovaraju sa: Ništa, sve bih isto ponovio.

 

Izvor: Politika, autor: Zoran Milivojević

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: