Vukovar, stari barokni i multikulturalni grad, koji je u bivšoj Jugoslaviji bio privredno čudo na Dunavu, u novijoj hrvatskoj istoriji postao je simbolom ratnih stradanja. Tragičan i duboko podeljen grad u kojem se Hrvati i Srbi, iako je od rata prošlo više od dve decenije, i dalje dele po nacionalnoj i verskoj osnovi. I žive neke paralelne živote, jedni pored drugih, a ne zajedno. Za razliku od crno-bele slike podeljenog grada i priče o podelama, na kojoj insistiraju neodgovorni političari i mediji radi samopromocije, mladi i obrazovani Vukovarci s kojima smo razgovarali ne priznaju podele, sem na one koji žive u prošlosti i na one koji gledaju u budućnost. Istina, jedni će reći da postoji suživot, drugi da ga nema, a treći ne vole tu reč jer ih asocira na nešto što i nije život, već imitacija života. Među onima kojima reč suživot para uši je i 26-godišnja magistra politologije Biljana Gaća, SDP-ova gradska većnica i predsednica Foruma mladih SDP-a Vukovarsko-sremske županije.

– Ne volim reč suživot, jer smatram da on kao takav uopšte nije potreban. Vukovaru je potreban život dostojan čoveka, koje god bio nacionalnosti, verske pripadnosti ili nekog drugog identiteta ili opredeljenja. Mladima u Vukovaru je dosta nametnutih podela – ističe ona.

Dodaje da je većini mladih dosta razgovora o ratu, jer ih brinu isti problemi kao i njihove vršnjake u bilo kojem hrvatskom gradu. Koji studij upisati? Gde naći posao? Kako se osamostaliti? Šta raditi u slobodno vreme?

Vukovar nije jedna, već mnoštvo različitih životnih priča. Ima i onih koji zaziru od različitosti, kao od kuge savremenog doba, a za druge je ona začin života. Jedno je sigurno: uprkos svim stvarnim ili izmišljenim podelama, Vukovarke i Vukovarci vole svoj grad. Biljana se posle završenog fakulteta u Zagrebu odmah vratila u Vukovar, gde već duže vreme traži posao.

– Nadam se da ću ga uskoro naći i da neću morati otići iz svog rodnog grada koji toliko volim. To su ključni problemi mladih u Vukovaru, teško privredno stanje koje podjednako pogađa Hrvate, Srbe, Mađare, Rusine, Ukrajince i druge narode koji žive u ovom gradu – priča ova Vukovarka.

Ističe da medijska slika Vukovara ne odražava stvarni život, jer većina medija Vukovar još uvek gleda isključivo kroz prizmu stradavanja, patnika, grada-spomenika i slično. Protivi se i postojećem modelu obrazovanja za decu, pripadnike nacionalnih manjina.

– Najveća podela, za mene potpuno nerazumljiva i neprihvatljiva, segregacija je u vrtićima i školama. Smatram da odvajati decu u vrtićima po etničkom ključu nije ništa drugo nego oblik segregacije. Nama je potreban interkulturalni obrazovni model, gde će većina učiti o manjinama i obratno, a deca i mladi živeti i učiti u interakciji, biti obogaćeni različitošću drugog, a još više svojim dečjim i mladalačkim sličnostima – kaže Biljana Gaća.

Mišljenja je da Vukovarci i Vukovarke, bez obzira na nacionalnost, imaju puno više sličnosti nego različitosti. Da bi ono po čemu se razlikujemo, a to je pripadnost drugoj naciji, veri i kulturi, trebalo da nas obogaćuje i razvija. Da bismo na različitost trebali gledati kao na začin života. Mlade u Vukovaru, dodaje, spaja mnogo toga: ista država, grad, ulice, parkovi, reke Dunav i Vuka, mladalački snovi, želje i problemi. Biljana je i dugogodišnja volonterka u različitim organizacijama civilnog društva. Dobitnica je nagrade Volonterskog centra Vukovar za najvolonterku u 2015. godini u kategoriji mladih. Za svoj grad stvara i želi mu bolju budućnost.

– Želim da prvi idući spomenik u gradu Vukovaru bude nova tvornica u punom pogonu, s većim brojem radnika i radnica, koji će od svog rada moći pristojno živeti. Stradanje Vukovara nikad se neće moći i ne sme zaboraviti. Vukovar će se uvek sećati svih svojih žrtava, ali nije samo to Vukovar. Vukovar je živeo i pre 1991. godine, živeo je i nakon nje i živi sada, a verujem da će živeti i u budućnosti. Ako dozvolimo da ne bude srećan i razvijen grad, onda moramo pristati da u miru bude poražen, a to bi bilo jako loše. Vukovar to ne zaslužuje. Samo zajedničkim snagama možemo ga učiniti onakvim kakvim verujem da većina želi, srećnim, kreativnim i razvijenim gradom – smatra ova SDP-ovka i gradska većnica.

Vukovarski novinar Nikola Milojević kaže da je Vukovar grad kojem se često daju ljudske i nadljudske osobine.

– Ne znam nijedan drugi grad koji je dobio tolike stilske figure, personifikacije i epitete, a u stvarnom životu se održava kao veliki spomen-centar u kojem ništa ljudsko nije bitno. Tako i ja sa gradom imam jedan šizofren odnos. S jedne strane mi je dobro i mislim da nikad neću otići iz njega, a s druge strane prečesto se osećam kao zatvorenik njegove preuveličane težine, kao breme koje nosim kuda god da odem – priča ovaj 29-godišnjak.

O ovoj temi nerado govori, jer smatra da svaka priča o međunacionalnim odnosima u Vukovaru neizbežno vodi u generalizaciju. Činjenica je, kaže, da ljudi različitih nacionalnosti žive zajedno u Vukovaru.

– Žive kuća do kuće, stan do stana, a u nacionalno mešovitim porodicama čak i u istoj kući ili stanu. Ne postoji nijedan oblik segregacije jedne zajednice u odnosu na onu drugu. Izuzetak su samo obeležavanja datuma iz nedavne ratne prošlosti, iako i tu postoji mogućnost upadanja u generalizaciju, jer politički predstavnici ne odražavaju nužno međuljudske odnose – dodaje Milojević.

Prijatelje ne bira po nacionalnosti, ali se u poslednje vreme manje druži, jer mu je društvo otišlo u Nemačku, Irsku ili na more u potrazi za poslom. Primećuje da se ovo malo preostalih pripadnika svih nacionalnosti druži međusobno. Izlazi se na ista mesta, ljudi sve više stvaraju prijateljstva i dublje odnose.

– Po tom pitanju situacija je puno bolja nego prethodnih godina, barem kad su mladi u pitanju. Ko hoće, taj se druži, a onome ko ne želi, ne treba puno ni zamerati, s obzirom na to da je vukovarska zajednica doživela veliku podelu, koja je rezultirala strašnim zločinima. Treba još dosta vremena i truda da se kod pojedinaca izgradi poverenje, pogotovo ako znamo da se to nepoverenje konstantno podgrejava – smatra vukovarski novinar.

Uveren je da kad bi suočili i najnetolerantnijeg Hrvata i Srbina, da bi i oni vrlo brzo izgovorili onu poznatu frazu da nije bitno šta si, već kakav si čovek.

– Mlade Vukovarce, Hrvate i Srbe, spajaju dobri ljudi, a razdvajaju loši, zaostali, izmanipulisani i ljudi koji od te razdvojenosti imaju neku ličnu korist – ističe Milojević.

Zabrinut je za budućnost svog grada u kojem, kako kaže, nema posla bez jake političke veze, što mlade odbija i oni iz njega odlaze. Mišljenja je da katastrofalna ekonomska situacija samo produbljuje tenzije. Za nju je, kaže, uvek zgodno okriviti onog drugog ili prebaciti fokus na nacionalne teme. Smatra da bolja ekonomska situacija ne bi odmah popravila međunacionalne odnose, ali bi, sasvim sigurno, stvorila relaksiraniju atmosferu.

– Priču o međunacionalnim odnosima u Vukovaru treba spustiti na lokalni nivo, prepustiti zajednici da sama unutar sebe otvori neka pitanja. Kad god je Vukovar bio u fokusu države ili regiona, to je samo štetilo stanovnicima ovog grada. Nažalost, postavlja se pitanje ko će o tome raspravljati u samoj zajednici. Poznato je da političari na ovakvim temama bildaju nacionalne mišiće, u korist trenutnih izbora, dok su mladi prezasićeni ratnim pričama i za ova pitanja prilično nezainteresovani – priča Nikola Milojević.

Jelena Janković je stručna prvostupnica javne uprave iz Vukovara. Kad je reč o međunacionalnim odnosima u Vukovaru, kao osoba koja je sav svoj dosadašnji život provela u tom gradu smatra da ima pozitivnih pomaka.

– Opterećenje ratnim nasleđem postoji, ali mladi odrastaju, sazrevaju i premošćuju jaz. Shvaćaju da nije od presudnog značaja ko si i odakle si, već kakav si čovek. Iz ličnog iskustva mogu reći da se družimo, izlazimo na ista mesta i da se ne zamaramo time ko je od nas koje nacionalnosti, jer imamo važnije i zabavnije teme za razgovor – kaže ova 26-godišnjakinja.

Svoj grad doživljava kao mesto koje ima potencijal za rast i razvoj.

– Smatram da Vukovar još uvek nije grad po meri mladih. Za to je potrebno mnogo ulaganja, ali s obzirom na tendenciju iseljavanja iz Hrvatske, zbog potrage za poslom i boljim životom, pitanje je hoće li se i kad osetiti napredak u Vukovaru, u bilo kojem smislu – dodaje.

Ističe da Vukovarce spaja težnja ka normalnom životu, boljoj i svetlijoj budućnosti i gradu koji je okrenut napretku, stvaranju novih radnih mesta.

– Predrasude su te koje nas vuku dolje i onemogućuju napredak. Na budućnost međunacionalnih odnosa u Vukovaru gledam kao na nešto na čemu bi se trebalo poraditi, kako se više ne bi stvarala negativna slika Vukovara, jer Vukovar ima mlade ljude koji su željni promena. Mlade ljude koji žele živeti, a ne koegzistirati. Ovo naglašavam jer mi je reč suživot uvek parala uši i asocirala na nešto tipa: OK, hajmo se truditi živeti na istom mestu, ali po mogućnosti bez doticaja – priča Jelena.

I Sandra Kovačević, profesorica hrvatskog jezika i književnosti, smatra da je suživot reč koja za mlade u Vukovaru poprima negativnu konotaciju.

– Pretpostavlja se da živimo jedni pored drugih i da jedva uspevamo u tome, što, naravno, nije istina – kaže ova 27-godišnjakinja.

Podseća da svugde, u Hrvatskoj, Evropi i svetu, postoje rizične grupe koje ne tolerišu različitosti i ne gledaju u budućnost te dopuštaju, i sebi i drugima, reči i postupke koji narušavaju osnovna ljudska prava i mir u zajednici. Ni Vukovar nije izuzetak.

– Biti Hrvat ili Srbin postalo je poput Hamletove životne dileme “biti ili ne biti”. Koliko će još tekstova, televizijskih priloga, životnih priča i pozorišnih predstava biti potrebno da se mi pokažemo vanjskom svetu, kako živimo s jednakim problemima, životnim situacijama, navikama i različitostima. Namerno sam izostavila reč mogućnosti jer to je ono što nas odvaja od ostatka Hrvatske. Mogućnosti zaposlenja, obrazovanja i skidanja etikete ratnog nasleđa i “pomozimo Vukovaru”. Toliki novac je doniran i uložen u obnovu vukovarskog Vodotornja jer, ako niste znali, kad on bude obnovljen, to će doneti nova radna mesta i nove mogućnosti obrazovanja. Gradski autobus će voziti posle 21 čas, u kafićima će svirati nešto novo i drugačije, mladi se neće rasipati po Evropi u potrazi za poslom, svi će biti srećni i zadovoljni. Za one koji nisu shvatili, prethodna rečenica je čista ironija. Umesto da se ulaže u obrazovanje, zapošljavanje, kulturu, turizam i mobilnost mladih, mi obnavljamo Vodotoranj i opet imamo etiketu “rat” i “pomoć” – ističe mlada profesorica.

Rodom je iz Slavonskog Broda. Sa 18 godina otišla je na studij u Pulu, a u 21. preselila se u Vukovar. Nakon šest godina života u Vukovaru ima potpuno drugo viđenje ovog grada. Priče u kući, škola, okruženje, a naročito mediji stvarali su negativnu sliku o njemu kao podeljenom gradu, gradu netrpeljivosti, gradu politike i, naravno, suživota Hrvata i Srba. Danas je okružena ljudima koji volontiraju, imaju otvorena razmišljanja, dodatno se obrazuju, pohađaju razne neformalne radionice i predavanja, idu na pozorišne predstave, čitaju, nemaju predrasuda i poštuju druge i drugačije.

– Da, to je podeljen grad, ali ne između Hrvata i Srba, nego između onih koji žive u prošlosti i onih koji gledaju u budućnost. Mi na različitost gledamo kao na kulturno i lično bogatstvo. To je ono što nas spaja, a za ono što nas razdvaja ionako svi drugi misle da znaju, pa tako i pričaju – kaže ova Slavonka.