Za pola sata novim vozom od Beograda do Novog Sada i obrnuto. Manje nego što je potrebno od većine beogradskih opština do centra grada u jutarnjim ili popodnevnim satima. Manje nego što je potrebno da se pročitaju dnevne novine ili pogleda jedna epizoda TV serije. Ili da se pročita poglavlje knjige… Dugo najavljivana obnovljena pruga na ovoj relaciji konačno je puštena u pogon sredinom marta, a najmoderniji vozovi mogu da se kreću i brzinom do 200 kilometara na sat. Zbog velikog interesovanja uvode se i nove linije, koje mnogi u prestonici koriste i jednostavno da odu na izlet do grada pod Petrovaradinom. Mnogima koji svakodnevno putuju na posao na ovoj relaciji značajno će biti olakšan život. Udobna, redovna i brza linija mnogima će biti bolji izbor i od vožnje sopstvenim automobilom. Na ovaj način su jedan drugom približena dva najveća grada u Srbiji, ali i brojne mogućnosti i izbori približeni su građanima oba ova grada i okoline. Pruga koja je puštena u rad deo je velikog projetka pruge Beograd – Budimpešta i železničkog koridora koji će ići kroz Srbiju i povezivati je sa drugim zemljama. Naravno, može se polemisati o tome koliko ovaj brzi voz, simbolično nazvan Soko, zapravo kasni svojim dolaskom u Srbiju. I koliko godina ili decenija iznosi to zakašnjenje. Može se i postaviti pitanje kada će dugo najavljivana brza pruga do Niša biti izgrađena. Pre skoro jednog ipo veka, davne 1884. godine, železnica u Srbiji je počela da saobraća, i to baš na relaciji Beograd – Niš. Danas se taj put železnicom prelazi samo malo brže nego onda. Stara i loša infrastruktura, kašnjenja, nepouzdanost… učinili su svoje da na ove vozove skoro niko i ne čeka, već bira drugi način putovanja. Može se postaviti i pitanje kako uopšte “sesti na voz” kad do famoznog Prokopa, odnosno stanice Beograd centar, koja je nova glavna železnička stanica u prestonici Srbije, niko ne zna kako da dođe. Može se analizirati stanje železnica u Srbiji, ali je mnogo važnije da je taj čemeran posao konačno preuzeo neko od onih koji to stanje mogu i promeniti, a ne samo analizirati i lamentirati.

Ima nešto čarobno u putovanju vozom. Možda je udobnost putovanja vozom u odnosu na druga prevozna sredstva ta koja dopušta da čarolija bude moguća. A možda čuvena mesta u istoriji književnosti i filma, pa i brojni stihovi i melodije, bude nesvesne asocijacije koje nas prenose u nestvarne svetove i zavaravaju da smo i sami kadri da budemo glavni junaci. Nije lako definisati tu čaroliju, ali je mnogi osećaju. Ako imaju prilike putovati vozom. Jer ima i onih koji je nemaju.

Zato će valjda najveća magija biti ako konačno posle višegodišnje pauze ponovo krene voz od Beograda preko Šida, Vinkovaca, Zagreba do Ljubljane. Početkom godine su nadležni obećali da će to biti do kraja prvog kvartala ove godine. Došlo je i proleće, a niko ništa više ne spominje. Od nekoliko svakodnevnih linija koje su vozile, uključujući i noćnu, pre nekoliko godina ukinute su sve do jedne. Dekan Saobraćajnog fakulteta u Beogradu najavio je reaktiviranje linije ove godine, uz pojačan broj polazaka one naredne. Neophodna železnička infrastruktura već postoji, kao i interesovanje putnika, samo je potrebno poboljšati tehničko stanje određenog dela pruge. Međutim, na taj voz se još uvek čeka. Donedavno je saobraćajna povezanost na ovoj relaciji predstavljala ozbiljan problem. U vreme korona krize prekinute su sve javne linije, pa su putnici bili primorani da se snalaze pomoću platformi za deljenje privatnog prevoza ili preko taksista “na divlje” koji su u ovom periodu razvili svakodnevno poslovanje, pa i cene u skladu s monopolom koji su u to vreme držali. Sposobnost uspešnog premošćivanja neke relacije na ovom području, pa ako još i skreće sa auto-puta ili magistralne mreže, bila je prava umetnost za građane sa prosečnom debljinom živaca i dubinom novčanika. Nije bila retkost i da putovanje traje znatno kraće od planiranog, pa da “komforan i brz prevoz putnika vozilima novije generacije”, kako su novonastali prevoznici reklamirali svoje usluge, dođe samo do granice, odakle ga saobraćajna inspekcija pošalje nazad. I dalje na ovim relacijama voze samo malobrojni privatni prevoznici, pa bi ponovno uspostavljanje ukinute železničke linije zaista poboljšalo kvalitet života mnogima. Iako pesma kaže drugačije, vozovi ne razdvajaju ljude. Osim kad su u pitanju rasprave dokad će ti vozovi biti u garaži, ali nadajmo se da će joj uskoro doći kraj.