Udruženje dramskih umjetnika Srbije nedavno je proslavilo stotinu godina svoga postojanja izložbom fotografija pod nazivom “Pozorište u vremenu svakom”. Njegov današnji predsjednik je Voja Brajović, jedan od najznačajnijih glumaca ovih prostora, nagrađivan za svoje kazališne uloge, vrlo cijenjen na filmu i još u mladosti općenarodno poznat po TV seriji “Otpisani”. Na proslavi stogodišnjice Udruženja dramskih umjetnika Brajović je rekao da je izložba posvećena sudbini glumca i obrani jedne od najznačajnijih umjetnosti, koja kroz čitavu svoju historiju služi civilizacijskom napretku i koje su se kroz izgovorenu riječ na pozornici, od Sokrata preko Shakespearea i Molierea sve do danas, uvijek najviše plašili moćnici ovoga svijeta. S Vojom Brajovićem razgovaramo o njegovih pola vijeka bavljenja glumom, kao i o ljepoti, delikatnosti i težini ovog plemenitog posla.

I u kazalištu i na filmu odigrali ste sijaset značajnih uloga. Kako danas gledate na svoju dugu i plodnu karijeru?

Na početku je sve to kod mene, kao i kod svakog mladog čoveka, bilo ispunjeno željom za uspehom i dokazivanjem, kao i strahovima i sumnjama u sebe. Na samim počecima igrao sam jednu malu ulogu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pored kojeg sam sa strahopoštovanjem prolazio i sa uzdahom razmišljao da li ću ikada biti na tim plakatima prvaka na ulazu u pozorište. Bila je to “Sokratova obrana i smrt”, a naslovnu ulogu igrao je veliki bard jugoslovenskog glumišta Ljuba Tadić. On je tada ima 39 godina, a ja devetnaest. Ljuba je imao svest da treba da podrži mlade glumce i on me je podržao. Par godina kasnije, u JDP-u sam imao malu ulogu nekog policajca na Golom otoku u predstavi “Kad su cvetale tikve” – igrao sam je sa sramom jer je moj otac zaglavio na Golom otoku, što je obeležilo čitavu našu porodicu.

Brajović? Nikad čuo

Zbog spominjanja Golog otoka predstava “Kad su cvetale tikve” bila je odmah nakon premijere skinuta s repertoara. Zašto je priča o Golom otoku krajem 1960-ih i dalje bila tabu tema?

Ta sudbina mog oca i drugih zatvorenika Golog otoka nije bila sadržana samo u tom famoznom sukobu Titovog režima sa Staljinom, već je to bio i obračun, unutar komunističke nomenklature, sa ljudima koji su slobodno mislili i koji su javno govorili o devijacijama tog pokreta, koji je već u ranoj fazi kretao putem koji je bio suprotan idealima jednakosti, u koje je taj pokret do tada verovao. Takozvana privrženost Staljinu bila je za te mnoge nesretnike samo konačna i zapečaćena optužba kojom se htela kazniti njihova neposlušnost tadašnjoj politici koja se udaljavala od izvornih ideja komunizma. Bojim se da danas, takođe, dolaze neka vremena koja idu prema takvom zlu, u kojem će ljudi graditi svoje karijere na prokazivanju i nesreći poštenih i časnih ljudi.

Predstava nikada nije bila službeno zabranjena?

U arhivu Srbije ne postoji nijedan dokument o tome da su neke predstave bile zabranjene, ali su mnoge bile skidane bez objašnjenja. Taj duh dresirane autocenzure, slepog podaništva i gaženja preko leševa uvek je živio na Balkanu, nikad on nije umro i živ je i danas. Naša izložba “Pozorište u vremenu svakom” posvećena je glumcu i njegovoj sudbini, a to je sudbina harlekina ili lude zato što samo luda ima hrabrost da kaže gospodaru istinu. Pozorište mora da bude hrabro – to je poruka naše izložbe.

Kako je vaša karijera išla dalje, nakon strahova i nadanja vaše mladosti?

Nakon što sam završio pozorišnu akademiju, tadašnji direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Bojan Stupica, želeo je da me zadrži u JDP-u i rekao mi je da ću dobivati pet hiljada dinara više nego što mi je nudilo tadašnje Savremeno pozorište (današnje Beogradsko dramsko pozorište) i to je bila majstorska gesta velikog upravnika. O tom ulasku u profesionalno pozorište sada pričam kao o nekom snu, koji je u to vreme bila najznačajnija java mog života. Kasnije su i u životu i u pozorištu dolazile razne prepreke, a sa druge strane se pojavila i televizija i nekakva moja iznenadna popularnost. Od te popularnosti nisam mogao na ulicu da izađem, a nisam imao ni dinara u džepu, jer sve te pare bi Dragan Gaga Nikolić i ja potrošili dok smo snimali tu tako popularnu seriju “Otpisani”.

Kako ste se liječili od te navale medijskog uspjeha?

Sećam se da je tada veliki glumac sa ogromnim autoritetom, Milivoje Živanović, jednom ušao u glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojem sam sedeo, u trenutku kad su me bile pune sve novine. Rekli su mu: “Ovo je Voja Brajović.” On je pitao: “Ko?” “Pa kako ne znate: Voja Brajović!” “Nikad čuo”, rekao je ravnodušno Živanović. Tu njegovu sasvim iskrenu gestu shvatio sam kao poruku koja je bila važna za mene: “Mali, nemoj ni da pomisliš da si ti neko.” To je za mene bio veliki nauk do današnjega dana. Osim toga, teško je išta govoriti o sebi nakon onih koji su otišli, često puta vrlo mladi, kao što su bili recimo Zoran Radmilović ili Slobodan Cica Perović. Ili kasnije Marija Crnobori, Mira Stupica ili veliki čovek pozorišta Jovan Ćirilov. Mislim da njihova energija i dalje živi, ali taj umetnički barjak koji su nam oni ostavili, zbog današnje ogromne poplave kiča, možda bi nam mogao biti i oduzet.

Koji je danas veći problem za glumce, egzistencijalna nesigurnost u socijalnom smislu ili kič i sapunice u estetskom?

Glumci zbog egzistencijalne nesigurnosti prihvataju da glume u sapunicama. To je njihova najgora sudbina. Nekad nismo imali puno para. Kad smo bili mladi, znali smo i da spiskamo ceo honorar, ali nismo bili gladni. Bili smo zaposleni i dobijali smo društvene stanove. Kako to danas može jedan glumac? Sa sedam pozorišnih akademija, u Srbiji godišnje izađe sto diplomiranih glumaca. Za deset godina, oni su još uvek mladi, a ima ih već hiljadu. Kako svi oni mogu da prežive? Veštački se prikazuje ekonomski napredak Srbije iz ko zna kakvih politikantskih razloga, možda i zbog međunarodnih kombinacija nadmetanja Zapada i Istoka. Na taj način se samo održava socijalni mir, ali teško se populizmom može održavati jedna zemlja. Nepotizmom i korupcijom ne može se ići dalje, a da ne govorimo o zatiranju kritičke misli građana u takvoj situaciji. Živimo u nekoj vrsti beskonačnog rašomona koji nas zavezuju da vidimo istinu. Ako hoćete, zato se i glumci bave politikom, jer se politika stalno bavi njima.

Vratimo se vašoj karijeri. Kasnije su došli ozbiljniji glumački izazovi i važne predstave?

Ono što je posle za mene bilo važno jest da sam zaista igrao kod velikih reditelja: Miroslava Belovića, Bore Draškovića, Dejana Mijača, Slobodana Unkovskog, Paola Magellija, Ljubiše Ristića i drugih. Velika blagodat za glumca je raditi sa takvim rediteljima koji su u tebi sposobni da pronađu ono što ni sam ne znaš da imaš. I drugo, ključno je bilo naše uverenje šta hoćemo sa tim predstavama da kažemo, kao što je “Putujuće pozorište Šopalović”, “Mrešćenje šarana” ili “Rodoljupci” i zašto te predstave igramo. Zabrana predstave “Kad su cvetale tikve” u to doba značila je veliku kočnicu za sveukupnu kulturu u punom zaletu, ali mi smo nastavili da verujemo da pozorištem možemo nešto menjati i nekoga upozoravati. Nikad neću zaboraviti JDP-ovu predstavu “Hrvatski faust” sa kojom smo gostovali u Zagrebu. Drhtao sam od uzbuđenja. Ili “Ruženje naroda” Slobodana Selenića koju smo igrali nakon Osme sednice, koja je dovela do tragičnih posledica. Pa “Pozorišne iluzije” koje su imale veze sa tenkovima na beogradskim ulicama 1991. godine, pa konačno “Bure baruta” sredinom 1990-ih. Bile su to predstave velikog glumačkog poduhvata.

Kada se kazalište ukrsti s politikom, koliko onda gluma postaje opasan posao?

Sva ta muka koja postoji u želucu šta će od takvih predstava biti pretvara se u najveću radost u osećaju da smo baš to uradili. Gluma nije herojstvo, ali satisfakcija tog značaja je ogromna. U “Pozorišnim iluzijama”, u junu ’91., igrala je Mira Furlan, koja je tada u Zagrebu već bila omražena. U predstavi su se čuli zvukovi vojnih aviona i kad na kraju bacimo te barokne kostime i pustimo džingl Studija B, koji je tada bio slobodarski radio, nastaje veliko oduševljenje publike. Vrhuška je znala šta mi poručujemo tim predstavama i zato na njih nije ni dolazila, ali dolazila je publika u ogromnom broju. Nikad me nije bilo strah, niti je ikoga od nas bilo strah, iako su to bila opasna vremena, nego nas je ispunjavala radost da radimo nešto značajno.

Uškopljeno pozorište

Predstava “Bure baruta” bila je u tom smislu vrlo angažirana…

Sećam se da smo igrali “Bure baruta” usred demonstracija protiv Miloševića krajem 1990-ih. Jedan mladić ušao je u moju garderobu u majici na kojoj je pisalo “Otpor” i zamolio me da podržim demonstrante nakon predstave. Rekao sam mu da skine tu majicu i da mi je pozajmi. U predstavi, gde ja na jednom mestu igram u pidžami, obraćam se publici sa rečenicom iz komada: “Imam nešto da vam kažem…” U tom trenutku skinuo sam pidžamu i ispod nje sam ostao u toj majici na kojoj je pisalo “Otpor”. Ne mogu vam dočarati tu reakciju i aplauz publike. Nije me bilo strah, nego sam osećao veliko zadovoljstvo da sam učinio nešto korisno. Strah je bio među političarima. Idućeg dana ministar kulture je rekao: “Taj se striptiz na ovoj sceni više neće igrati.”

“Bure baruta” 1990-ih ste igrali i širom Evrope, kada medijska slika Srbije u svijetu nije bila baš najbolja?

Ta predstava je bila najbolja obrana Srbije i “Bure baruta” jeste naša uspešna borba. Gde god je gostovala, ona je svetu pokazivala, bez obzira na sve predrasude prema Srbiji u to vreme, da mi ipak nismo lud narod i da među nama ima i puno onih koji kritički i trezno misle. Kao što kaže Jovan Sterija Popović: “Srbi se daju navesti i na dobro i na zlo…” Nama je tada bilo bitno da je ta predstava imala važan razlog zbog kojeg postoji. Pozorište ne postoji radi glumca i njegove slave i zbog toga da se vidi koliko je on genijalan, nego radi publike, kojoj taj glumac, sa svim sredstvima koje poseduje, mora nešto da kaže i ta publika mora nešto da dobije. To je naš zadatak. Sasvim estetski, postoji na kraju svake glume “ono nešto”, što je neobjašnjivo, ali što nepogrešivo diže publiku na noge. Kad sam gledao “Ko se boji Virdžinije Vulf”, sa tim fantastičnim Cicom Perovićem, nisam mogao da objasnim tu glumu, ali ona je naprosto bila čarobna. Generalno, ono što je u teatru najgore je mrtvo pozorište.

Na otvorenju izložbe u povodu stogodišnjice Udruženja dramskih umjetnika Srbije citirali ste Lorcine riječi: “Narod koji ne potpomaže svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru.” Kakva je slika kazališta u Srbiji danas?

Pozorišta su danas, bar u Srbiji, nekako uškopljena. U prvom redu zato što država ima ideju da stabilizuje ekonomiju, pa je onda odlučila da taj mali kolač za kulturu još više smanji. I napravila je tu zabranu zapošljavanju u javnom sektoru, u što spada prosveta i kultura. A zdravog društva nema bez prosvećenosti i kulture. Pozorište u takvoj uškopljenosti gleda kako da opstane, a da nikome ne bode oči i da sve to napravi unutar tog malog budžeta koje ima. A to je jako teško. Pozorište je zato danas u neprilici da se održi. Jedno od najznačajnijih pozorišta, ne samo u Srbiji, Jugoslovensko dramsko pozorište, danas ima 26 glumaca, a kad sam ja bio upravnik tog pozorišta, bilo je 70 zaposlenih glumaca. Kad je Bojan Stupica bio upravnik JDP-a, doveo je u jednoj sezoni 15 mladih glumaca. To su bile “Bojanove bebe” i ja sam imao sreću da budem jedna od njih. Zato je danas sve manje pozorišta i sve manje predstava koje imaju stvaran razlog da postoje.

Jednom ste rekli da ste “objektivni pesimist”. Onda je, uz malo ironije rečeno, današnje mutno i opasno doba pravo vrijeme za vas?

Mogu da kažem da ja, nažalost, imam jedan problem, a to je osećanje stida i sramote zbog drugih koji taj stid ne osećaju. Ali u klancu voda vri, kako kaže Andrić i uvek postoji mogućnost da vidimo nekog boljeg čoveka. Treba u svemu biti pametan. Samo pamet može da pobedi ludost. Takođe, moramo da budemo lepi iznutra da bismo išta uradili. To je možda najveća utopija koju sam izgovorio.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email