U centralnom delu Balkanskog poluostrva, u istočnoj Srbiji, na desnoj obali reke Dunav, 160 kilometara nizvodno od Beograda, nalazi se Lepenski vir – jedno od najvažnijih i najvećih arheoloških nalazišta mezolitsko-neolitskog perioda. Na tom mestu nastajala su prva naselja u Evropi, pretpostavlja se u razdoblju od čak 9500 do 6000 godina prije Hrista. U centar domaće i svetske javnosti dolazi sa početkom izgradnje hidrocentrale Đerdap, tačnije sa iskopavanjima na ovim prostorima koja su sprovedena između 1965. i 1970. godine, kada je otkriveno veliko naselje sa jedinstvenom arheološkom kulturom. Danas je Lepenski vir poznat u čitavom svetu. Smatra se najstarijim sedelačkim nalazištem u Evropi. A pronađene kamene skulpture koje podsećaju na spoj čoveka i ribe pripadaju najstarijim portretnim skulpturama u svetu. Vladimir Nojković, direktor Turističkog prostora Lepenski vir, govori o ovom izuzetnom nalazištu, njegovom značaju nekad i sad.
Svojevremeno je otkriće lokaliteta zainteresovalo ceo svet. Koliki je danas značaj Lepenskog vira i koliku pažnju stručne javnosti privlači?
Mnogi već znaju da je nalazište Lepenski vir otkriveno u periodu od 1965. do 1970., odnosno dok se oko 60 kilometara nizvodno odvijala izgradnja hidroelektrane Đerdap. Tom prilikom je zapravo Lepenski vir bio centar pažnje, ne samo stručne javnosti, već svih onih koji vole istoriju i velika otkrića. Sa završetkom gradnje brane Lepenski vir je morao biti izmešten kako bi se sačuvao od potapanja i od zaborava. U godinama koje su usledile, pored arheologa, Lepenskim virom bavili su se mnogi stručnjaci iz različitih oblasti, poput arhitekture, antropologije, astrofizike, genetike i drugih. Lepenski vir je i dalje u fokusu stručne javnosti, ali su teme današnjih istraživanja najčešće vezane uz polja bioarheologije, genetike i drugih nauka koje tragaju za odgovorima kako je čovek na Lepenskom viru izgledao, čime se hranio ili od čega je bolovao. Takođe je interesantno traganje za genetskim nasleđem stanovnika Lepenskog vira.
Koja su najčešća pitanja posetilaca i koje su najčešće zablude?
Ovde moramo da potražimo pomoć mojih saradnika koji najčešće rade sa posetiocima i koji se susreću sa najrazličitijim pitanjima onih radoznalih. Sigurno je jedno od najčešćih pitanja vezano uz život nekadašnjih Lepenaca u kućama koje su gradili, a koje su bile dosta manje u odnosu na površinu kuća u kojima se danas živi. Njihove kuće su u proseku imale između 15 i 30 kvadrata, što je dosta manje od prosečne površine današnjih kuća. Upravo zato je posetiocima jako teško da zamisle kako je izgledao život višečlane porodice u kući koja je bila tako mala, pre svega zato što njihov život posmatraju iz naše perspektive, često zaboravljajući činjenicu da je život tih ljudi bio uz Dunav, na otvorenom prostoru, uz svakodnevne aktivnosti koje su tu obavljali. Jedna od najčešćih zabluda se svakako tiče visine nekadašnjih stanovnika Lepenskog vira. Na osnovu veličine kuća posetioci često prebrzo dolaze do zaključka da su ovi ljudi bili dosta niski rastom, ali skeletni ostaci, koji su ovde pronađeni tokom iskopavanja lokaliteta, pokazuju da je prosečna visina kod žena na Lepenskom viru bila oko 160 cm, dok su muškarci bili nešto viši od 170 cm, što je približno prosečnoj visini današnjeg čoveka. Inače je prosečna visina čoveka na prostoru današnje Evrope u doba mezolita i neolita bila oko 150 cm.
Koja su otkrića poslednjih godina dopuna saznanjima koja imamo o Lepenskom viru?
Fascinantni su podaci o prelasku čoveka na Lepenskom viru iz lovačko-sakupljačke zajednice u zajednicu zemljoradnika i farmera. Taj proces se ovde odvijao dosta brzo i zapravo su teorije o tome jako zanimljive. Generalno se pretpostavlja da je novo znanje, kao i novi način života, neko zapravo doneo na Lepenski vir i preneo ga starosedeocima, ali je način prenošenja različit. U jednoj teoriji se vidi sličnost sa starčevačkom kulturom i njima se pripisuje pojava keramike, kao i prenos znanja koji je rezultirao prelaskom zajednice u neolit. Sa druge strane, u nekim DNK analizama je utvrđeno da među starosedeocima ima drugačijeg genetskog koda, pa se rodila nova teorija da su zapravo te osobe bile donosioci promena i prelaska iz mezolita u neolit. Čak se spominje da se radi o ženskim osobama.
Pratite i primenjujete i savremene umetničke izraze, od novih tehnologija do muzike. Zajedno sa digitalnim alatima i sredstvima komunikacije pronalazite nove načine predstavljanja i čuvanja Lepenskog vira. Koji su vam dalji planovi, na čemu trenutno radite?
Današnji tehnološki napredak je teško ispratiti, ali se mi trudima da na poljima koja izlaze iz naših okvira sarađujemo sa stručnjacima ili umetnicima koji su kadri da donesu pozitivne promene, a na nama je da ih implemetiramo koliko možemo. Prethodnih godina smo imali nekoliko uspešnih projekata sa temom unapređenja interpretacije, ali se nije svaka ideja pokazala kao praktična i održiva u ovom okruženju. Trentno smo se upustili u dva koncepcijski različita projekta, a koji imaju sličnu tematiku. Reč je o korišćenju digitalnih alata u interpretaciji kulturnog nasleđa. Jedan se realizuje iz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a drugi je međunarodnog karaktera i realizuje se kroz program Kreativna Evroma koji finansira Evropska unija. Pored digitalnih alata trudimo se da nepravimo periodične iskorake u prezentaciji Lepenskog Vira, pa ćemo tako ove godine probati da organizjemo izložbu povodom pedesetogodišnjice od preseljenja Lepenskog Vira. Izložba bi bila retrospektiva procesa istraživanja i iskopavanja, ali i samog preseljenja lokaliteta, što je u to vreme bio izuzetan poduhvat.
Zaštita životne sredine, zaštita vazduha i voda, u trećoj deceniji 21. veka postaje vodeća tema i kod nas i u svetu. Vi se nalazite pored Dunava i svedočite njegovom zagađenju. Šta nas neprekidni život na njegovim obalama uči?
Danas je opštepoznato da je Dunav sa svojim obalama, posebno u Đerdapu, bio utočište i sigurno stanište jednoj od najinteresantnijih mezolotskih kultura u Evropi kao što je Lepenski Vir, ali je pored toga u narednim milenijumima bio i stanište brojnim kulturama iz različitih epoha ljudskog razvoja i tako sve do danas. Svi oni su svedoci da je bogatsvo prirode uz Dunav nešto što im je obezbeđivalo postojanje i održivost. Danas je Dunav multufinkcionalna reka i kao takva ka njoj gravitiraju milioni ljudi širom Evrope. Nakon svih tih različitih epoha i iskustava, neki opšti zaključak bi mogao da se svede na to da je reka Dunav ona koja mnogo pruža onima koji znaju da žive pored nje i u skladu sa prirodnim okruženjem. Ovde bih dodao i moju omiljenu uzrečicu, koja glasi „kakva reka – takvi ljudi”, što na neki način povezuje sve nas koji živimo na obalama Dunava od praistorije do danas.
Reka Dunav mnogo pruža onima koji znaju da žive pored nje i u skladu sa prirodnim okruženjem
Kada pogledate u Dunav, kanjon, šumu i samo mesto na kome se živelo pre više od 8000 godina, šta postavljate sebi kao pitanje koje se stalno ponavlja? Može li prošlost dati neke odgovore na pitanja koja su večna?
Ako uzmem u obzir da se život odvijao pre više od 8000 godina na mestu na kojem ja danas svakodnevno boravim, ne mogu da kažem da ne razmišljam često o tome kako je to sve tada izgledalo. Neki moj lični zaključak jeste da je tada čovek živeo u potpunom skladu sa prirodom i da su pažljivo sakupljali i prenosili svoja saznanja. Čak imam utisak da su toliko znali o prirodi i prirodnim elementima da mi danas to ne možemo ni da pojmimo. Upravo je ovo bilo krucijalno za njihov opstanak na ovim prostorima, gde su konstantno živeli više od 2000 godina, dok kontinuitet prisustva čoveka na ovim prostorima traje skoro 12.000 godina. Možda bih upravo ovo mogao da izvedem kao zaključak i svoj odgovor na vaše pitanje, dakle suživot sa prirodom i prirodnim resursima je jedna od ključnih stvari za naš opstanak.
Fotografije u tekstu: Lepenski Vir d.o.o.
