Vladimir Đuričić: Zoran Radmilović pošalice je skupljao po zaječarskim kafanama

Piše: Bojan Munjin

Direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine u Zaječaru u razgovoru za P-portal
Vladimir Đuričić

S Vladimirom Đuričićem, direktorom malog, ali uzbudljivog kazališta u Zaječaru razgovaramo o teatru, o velikom glumcu Zoranu Radmiloviću koji je odrastao u ovom gradu, o neobičnim ljudima ovoga kraja, ali i o starijoj i novijoj historiji koja je u istočnoj Srbiji ostavila nebrojene tragove.

Možete li nam ukratko predstaviti svoje kazalište?

Prvo da kažem da je naše Narodno pozorište Timočke krajine u Zaječaru jedino profesionalno pozorište na istoku Srbije, od Beograda pa do Pirota i Leskovca. Prvo su se nakon Drugog svetskog rata, u tom početnom socijalističkom oduševljenju, gradila pozorišta u svakom gradu, a onda su, zbog nedostatka para, ljudi i realnih potreba, opštinska pozorišta počela da se gase. Pozorište u Zaječaru je opstalo. Naša je velika sreća što je u Zaječaru rođen jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca, Zoran Radmilović. Sve te improvizacije i pošalice koje je Zoran voleo da ubacuje u svojim predstavama, on je pokupio po zaječarskim kafanama. Ove godine imamo dva velika jubileja: 75 godina postojanja pozorišta i 30 godina postojanja našeg festivala “Dani Zorana Radmilovića”. Mnogi ljudi koji su cenili Zorana i koji poštuju naš rad dolaze godinama na ovaj festival. Ljudi toliko vole naš festival da se za jedan dan prodaju svi kompleti karata za čitav program.

Zaječar – žarište kulture

Kako su koncipirani Dani Zorana Radmilovića?

Naš festival je posvećen glumcu. Mi se zato trudimo da dovedemo takve predstave gde postoji neko veliko glumačko ostvarenje. Recimo, pre par godina je bio Rade Šerbedžija sa svojom predstavom “Ko se boji Virdžinije Vulf” i na našem festivalu je dobio i nagradu. Takve su nam i nagrade: statueta Zorana Radmilovića za najboljeg glumca, “Zoranov brk” za najboljeg glumca večeri, nagrada za glumačku bravuru. Što se tiče našeg pozorišta, pre par godina nam je pripojen i Centar za kulturu, što znači da se brinemo i oko Gitarijade. Zaječar ima tri brenda: “Dane Zorana Radmilovića”, Gitarijadu koja traje više od 50 godina i na kojoj su počeli mnogi jugoslavenski rok-bendovi, od Bijelog dugmeta nadalje, i svoju Pivaru i Zaječarsko pivo koje je poznato i u Evropi. Imamo i izdavačku delatnost i časopis “Razvitak” koji je također star preko 50 godina. Ponosni smo i na Stevana Mokranjca, kompozitora i muzičkog pedagoga koji je išao u školu u Zaječaru, pa se naša muzička škola i pozorišni hor po njemu zovu. U pozorištu imamo nekoliko premijera godišnje, dečiju scenu i međunarodni festival za decu. Pokušavamo da budemo žarište kulture i sa skromnim sredstvima koje imamo u tome uspevamo.

U vreme najveće slave, kad su se njegove replike ponavljale diljem Jugoslavije, lokalne vlasti su Zoranov rad ignorisale. Posle smrti dobio je sve počasti

Kako je izgledao taj ljubavni odnos između Zorana Radmilovića i Zaječara?

Zoran se stalno vraćao u Zaječar i on u ovom gradu večno živi. Napravili smo knjigu o Zoranu, koju je napisao glumac Milan Caci Mihailović, Zoranov prijatelj i kolega, koji je sa njim igrao u onoj čuvenoj predstavi “Radovan Treći”. Želeli smo da napravimo i predstavu o Zoranu, ali nas je korona zaustavila na pola proba, a reditelj i autor teksta, glumac Ivan Bekjarev, nažalost je umro. Uspeli smo da napravimo film o Zoranu Radmiloviću, koji je bio premijerno prikazan na ovogodišnjim Filmskim susretima u Nišu, a u Zaječaru će biti prikazan na “Danima Zorana Radmilovića” sredinom oktobra i već je pozvan i na inozemne festivale. U vreme njegove najveće slave, kad su se njegove čuvene replike ponavljale diljem čitave Jugoslavije i kad je bio legenda, lokalne vlasti su Zoranov rad ignorisale. Posle smrti dobio je sve počasti: kuća u kojoj je rođen ima tablu, jedna ulica u Zaječaru i naše pozorište su dobili njegovo ime, spomenik mu je napravljen u centru grada, ali najveći spomenik njemu i njegovom radu su “Dani Zorana Radmilovića” koji traju već tri decenije i na to smo svi ponosni.

Zaječar i Negotinska krajina na istoku Srbije specifično su kulturalno i historijsko područje.

Prvo, Zaječar i Negotin u tursko vreme nikad nisu pripadali tzv. Beogradskom pašaluku. Ovi gradovi su bili deo Vidinskog sandžaka koji je stvorio, od sultana odmetnuti turski velikaš, Osman Pazvan-Oglu. Njega Turci ne vole jer je bio odmetnik, Bugari ga ne vole jer je bio okupator, ali je on recimo bio veliki prijatelj grčkog borca za slobodu Rige od Fere. Pazvan-Oglu je zaista bio veoma kompleksna ličnost. Sagradio je valjda jedinu džamiju na svetu gde na minaretu nije postavio polumesec nego srce. Ljudi u Negotinu su mu zahvalni što im je dao da naprave crkvu u kojoj je kasnije sahranjen hajduk Veljko, veliki junak i branilac Negotina u Prvom srpskom ustanku. Naravno, kako to biva, Pazvan-Oglu je nakon izdaje ubijen u nekoj zasedi, a ljudi u ovom kraju digli su se na ustanak protiv Turaka tek nakon njegove smrti.

Bilo je puno slavnih ljudi iz Zaječara kojima se ovaj grad odužio, ali postoji i jedan kome se nije odužio – Živojin Pavlović. U dogovoru sa Radetom Šerbedžijom podigli bismo mu spomenik, a zamolili smo i pisca Miloša Latinovića da o njemu napiše dramu

Istočna Srbija je karakteristična i po dosta izmiješanom stanovništvu…

Ko je čitao hronike iz doba Vizantije, mogao je da nađe da je Đerdapska klisura bila nazvana “kapijom Balkana” i svi osvajači iz Azije u Evropu kroz vekove su tuda prolazili. Možete zamisliti kakav je to bio užas nakon svakog osvajanja. Vizantijski hroničar Konstantin Porfirogenet kaže da, na primer, nakon prodora plemena Uza u tom delu Srbije “nije se godinama mogao videti ni vo ni ratar”. Jedni su bežali, drugi su ubijani, treći su se sakrivali, a sa osvajačima je dolazilo i stanovništvo koje se mešalo sa onima koji su ostali. Nakon seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, nešto je Srba tu ostalo. Bilo je i tzv. starinaca, koji za sebe tvrde da su tu oduvek, još pre dolaska Rimljana, pa onda dosta Vlaha, Bugara… Svi su oni menjali gospodare i priznavali i jedne i druge i treće. Ko su Vlasi? U istočnoj Srbiji to je jedna narodna grupa koja govori jezikom sličnim rumunskom, ali i jezikom kojim su govorili starorimski osvajači. Ne smatraju se Rumunima nego zasebnom grupom, mešavinom svih tih naroda koji su tu prolazili, ostajali i naseljavali se. Oni su po veri hrišćani, ali u njihovu veru je utkano i puno paganskih, zaodenutih božanstava i običaja, na primer kult mrtvih. I danas postoji jedan takav morbidni običaj, da ako mladoženja umre pre venčanja, nakon mesec dana se iskopa njegovo telo iz groba i venčavaju ga za mladu…

Što je to vlaška magija?

Ona je danas možda precenjena, ali taj opet morbidni običaj ne treba ni potcenjivati. To je u osnovi autosugestija, zbog koje su slavu stekle vlaške vračare. Javna je tajna da su se mnogi javni i veoma obrazovani ljudi, među njima i neki znani političari, obraćali njima za pomoć, a i danas mnogi dolaze da se konsultuju sa vračarama. Imate na primer slučaj od pre desetak godina da je čovek, tu u obližnjem selu Jabukovcu, ubio devet ljudi jer je pomislio da ga je komšija kod vračare začarao… Imate i puno drugih paganskih obreda koji postoje i danas: “urokljive oči”, “crni pevac” i drugih, koji su vitalni više nego što mislite da bi mogli biti, zbog kojih se ljudi i danas mrze i ubijaju… To je ukorenjeno u tradiciji istočne Srbije.

Da li je istina da među stanovništvom istočne Srbije postoje i oni koje sebe i danas zovu Rimljanima?

Negotin i taj deo istočne Srbije je deo tzv. limesa, rimske obrambene granice na Savi i Dunavu, gde je napravljen čitav splet velikih gradova i utvrđenja. Današnji Negotin je bio grad Akvas, starorimski pogranični grad, sa tri hiljade carskih činovnika. Vukao je vodu akvaduktom iz sela Vidrovac i ti Vidrovčani i dandanas sebe zovu “Latinima”, jer kažu da se tako osećaju. Nadalje, između Srbije i Bugarske ima dosta vlaških sela, pa postoji anegdota kako su oni u svakom ratu menjali gospodare. Kad dođe srpska vojska, oni izađu sa hlebom i solju i kažu: hvala vam, braćo, što ste nas oslobodili od Bugara, a kad dođu Bugari, oni kažu obratno… Nejasni su ti identiteti i ovde je uvek vrilo. Najpoznatija je Timočka buna u 19. veku, kad je kralj Milan hteo da razoruža narod i da napravi profesionalnu vojsku i narod se digao na ustanak. Političko krilo tog ustanka vodio je Nikola Pašić, kasniji predsednik vlade Srbije za vreme Prvog svetskog rata.

Srpska zajednica postoji i s druge strane granice, u Rumunjskoj.

Ljudi su čuli za fudbalera Miodraga Belodedića, ali postoji predivna srpska urbana dijaspora u Rumuniji koja je okupljena u Temišvaru, koji su izgradili Nemci, ali i tamošnji Srbi. Recimo, naša dijaspora u Mađarskoj je najgospodstvenija, ali ona danas, oko te slavne Sentandreje, jedva da postoji. U Rumuniji pod Čaušeskuom postoji ta tužna “baraganska golgota”, kad je nekoliko desetaka hiljada pograničnih Srba, ali i Nemaca koji u Rumuniji žive još od Marije Terezije, preseljeno u baragansku neplodnu pustaru, bez vode, u kojoj je na hiljade ljudi pomrlo. O tome su pisane knjige, ali se o tome donedavno nije smelo znati.

Magija je ta istočna Srbija

Kakav je današnji kulturni identitet istočne Srbije?

Treba reći da postoje manastiri još iz vremena Nemanjića, kralja Milutina i srpske despotovine, recimo manastir Bukovo, pa čak i kasniji manastiri kao što su Vratna, Suvodol, Crna reka, kojima su Turci dozvolili da postoje. Ono što je interesantno među tim jako izmešanim ljudima jeste da ovde lokalno stanovništvo nikad nije imalo sukobe, a Rumunija je jedina okolna zemlja sa kojom Srbija nikad nije ratovala. Najveći problem istočne Srbije od nekad i danas je bela kuga, odnosno porodice sa jednim detetom, da se imanje ne bi delilo. Kad taj sin jedinac umre ili pogine u nekom ratu, zatre se cela familija. Osim toga, ljudi iz istočne Srbije su valjda prvi u Titovo vreme počeli da odlaze na rad u inostranstvo, pa se svaki drugi klub u Nemačkoj zove ili “Hajduk Veljko” ili “Stevan Mokranjac”. Nekad je u ovom kraju živelo trista hiljada ljudi, sada ih je stopedeset i ako se neko čudo ne dogodi, u budućnosti će ih ostati samo sto hiljada. Pitoma zemlja, prebogata, sa dva rudnika, Bor i Majdanpek, sa žilama zlata i bakra, koje danas eksploatišu Kinezi… Nekad je bilo puno nezaposlenih, a sada tu nema ko da radi. Privreda je osnov svega, a za to ovde oduvek postoje uslovi. Da vidite kakva mi vina ovde imamo. Istočna Srbija ima šta da pokaže. Biće to veliki poraz Srbije ako opuste ti pogranični prostori.

Nekad je u ovom kraju živelo trista hiljada ljudi, sada ih je stopedeset i ako se neko čudo ne dogodi, u budućnosti će ih ostati samo sto hiljada. Pitoma zemlja, prebogata, sa dva rudnika, Bor i Majdanpek, sa žilama zlata i bakra, koje danas eksploatišu Kinezi…

Tko su, osim Zorana Radmilovića, značajni ljudi Zaječara?

Već sam spomenuo, Nikola Pašić je iz Zaječara, najdugovečniji predsednik vlade Srbije. Njega mnogi hvale, mnogi ga osporavaju, ali njegova uloga nikako nije crno-bela, kao i uvek u životu i politici. Bio je veliki političar i njegove izjave se pamte. Recimo, kad je ogromna nemačka i austrougarska armija 1915. ponovo krenula na Srbiju, narod je pitao Pašića kakve šanse ima Srbija u toj zaista teškoj situaciji. Pašić je odgovorio: “Spasa nam nema, propasti nećemo.” Srpska vojska tada nije pristala na kapitulaciju, nego se po užasnoj hladnoći povlačila kroz Albaniju. Kasnije je Srbija bila pobednica u Prvom svetskom ratu, ali je cena bila strašna: od četiri miliona stanovnika, milion i trista hiljada ljudi je poginulo. Bilo je puno slavnih ljudi iz Zaječara kojima se ovaj grad odužio, ali postoji i jedan kome se nije odužio: Živojin Pavlović, veliki filmski reditelj. Ovde je snimio prvi film “Voz”, bio je fasciniran vozovima, vidimo ih gotovo u svakom njegovom filmu. Obožavao je Zaječar i opisivao ga u svojim filmovima i delima. U dogovoru sa Radetom Šerbedžijom, koji je igrao u mnogim njegovim filmovima, podigli bismo spomenik Živojinu Pavloviću, a zamolili smo i pisca Miloša Latinovića da o njemu napiše dramu koju bismo izveli iduće godine.

Imate ovdje slavne ljude i među starorimskim carevima.

U okolini Zaječara pronađena je iz tih vremena Trajanova tabla, Hadrijanova takođe, ispod koje su nekad pastiri ložili vatru. Tu je i Lepenski vir, osam hiljada stara civilizacija na Dunavu. Tu je i Gamzigrad ili Feliks Romulijana, koji je u trećem veku osnovao rimski car Galerije, koji je pre rimskog cara Konstantina dao pismenim ediktom hrišćanima slobodu da “mogu bez straha od kazne da ispovedaju svoju veru, iako su zabludeli”, i taj edikt o toleranciji treba pročitati, preveden je sa latinskog i čuva se ovde kod nas u Romulijani. Taj edikt nije zaživeo u praksi pa je Konstantin postao prvi rimski car koji je hrišćanima dao slobodu. Takvih detalja iz ranije i novije historije, slavnih ljudi i neobičnih običaja u našem kraju ima koliko hoćete. Magija je ta istočna Srbija.


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: