Vladika Nikodim: Osnova Vaskrsa je da se molitveno sabiramo i radujemo jedni drugima

Piše: Bojan Munjin

Vaskrs je jedan od velikih praznika koji manastir Krku pretvori u mesto ponovnog susreta za mnoge Dalmatince, koji i dalje prebivaju u našoj miloj Dalmaciji, ali i one rasute diljem sveta, koji se ovde ponovo nađu i neretko posle mnogo godina opet vide svoju rodbinu i prijatelje
Foto: Duško Jaramaz/PIXSELL

This post is also available in: English (Engleski)

Kako će ove godine pravoslavni vjernici proslaviti Vaskrs? Kakvo je istinsko značenje ovog praznika za vjernike, koliko je u njihovim životima važno kršćansko vjerovanje i koliko je ono prisutno ili potrebno u današnjem traumatičnom vremenu i otuđenom svijetu, razgovaramo s episkopom dalmatinskim Nikodimom (Kosovićem), vladikom Srpske pravoslavne crkve.

Kako u dalmatinskim krajevima, sa specifičnostima mjesta, tradicije i vlastite kulture, pravoslavni vjernici slave Vaskrs?

Vaskrs je pre svega praznik radosti i upravo radost je glavno obeležje njegovog proslavljanja, kao nit koja spaja sve hrišćane, bez obzira na kraj u kome žive i na sve ostale specifičnosti. Naravno, postoje elementi koji su karakteristični za naše podneblje, pa čak i za različita mesta na području Dalmacije. Osnova proslave Vaskrsa je da se molitveno sabiramo i radujemo jedni drugima u svetim hramovima. Ne samo na sam praznik Svetlog Vaskrsenja Hristovog nego i pre i posle (od Lazareve subote pa sve do Tomine nedelje). Pričešćem na svetoj Liturgiji završava period Vaskršnjeg posta i započinje proslava u onom svetovnom smislu, obogaćena različitim lokalnim i porodičnim tradicijama i običajima. Post se tradicionalno prekida tako što se pojede kuvano jaje, a u danima koji predstoje ljudi se kucaju jajima, najčešće obojenim u crvenu boju (jaja se farbaju na Veliki petak), što je običaj koji posebno zanima i veseli najmlađe. U narednom periodu pozdravljamo se najradosnijim hrišćanskim pozdravom: „Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!“ i dok je kod nekih običaj da se Vaskrs provede u krugu porodice, na nekim mestima se organizuju razni tematski događaji, poput takmičenja u kucanju jajima.

vladika Nikodim
Vladika Nikodim u sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice u Šibeniku, Foto: Duško Jaramaz/fPIXSELL

Koliko je stara ova duhovna tradicija pravoslavnih vjernika na ovom području?

Proslavljanje Vaskrsa za pravoslavne Srbe, ali i za sve pravoslavne hrišćane ima duboke korene. Oduvek je praznovanje praznika Vaskrsenja Hristovog najveći i najbitniji praznik kod hrišćana. Praznik nad praznicima, kako mi to kažemo. Praznik koji je za nas prava crkvena nova godina, te od tog dana sve počinje i ka njemu sve ide, u tom prazniku se sve vozglavljuje i ispunjava i iz njega sve izvire. Taj dan je za nas alfa i omega, početak i kraj. Nekada su se hrišćani upravo kroz veliki post spremali za krštenje koje se obavljalo na praznik Vaskrsenja Hristovog, pa je tako sam praznik za njih bio početak novog života, novog života u Hristu, ali i vasceli smisao istoga, pobeda nad smrću, koji gotovo prkosno kličući izražava sveti apostol Pavle rečima: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je ade pobeda?“ S toga ne čudi zbog čega je Vaskrsenje Hristovo centar naše vere, jer po rečima apostola Pavla: „Ako mrtvi ne ustaju, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, uzalud je vjera vaša: još ste u grijesima svojim. Onda i oni koji usnuše u Hristu, propadoše. I ako se samo u ovome životu nadamo u Hrista, bjedniji smo od sviju ljudi. No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvjenac onih koji su umrli (1Kor 15,16-20)“. I da ne zaboravimo da naglasimo da je Vaskrsenjem Hristovim umrtvljenja smrt, da je to bilo razrušenje Ada i da je u svemu nastao i početak večnog života (7. pesma Pashalnog kanona). Smrt je uništena, postala je samo jedan bolni korak na prelasku u život večni.

Kako ta tradicija slavljenja Vaskrsa izgleda na konkretnom mjestu: na primjer u manastiru Krka?

Prolazeći kroz celokupnu dinamiku posta, spremamo se za naš najveći praznik. Tome nas poučava i celokupna bogoslužbena praksa koja ima izrazito pokajni karakter. Na taj način, kroz bogosluženje, monasi, ali i svi mi hrišćani spremamo se za proslavu samog praznika. Ne smemo izgubiti iz vida čitav post, kao i bogosluženja poslednje sedmice kroz koja izobražavamo najtužnije događaje iz Hristovog života, a to su raspeće i stradanje na krstu. Nagoveštaj Vaskrsenja imamo već na Liturgiji Velike Subote kada se presvlači čitava manastirska crkva u belo i ukrašava cvećem, kako bismo lepotom izrazili i svoju radost koju osećamo u trenucima Hristovog Vaskrsenja, koji naravno izobražava i naše vaskrsenje, i konačno, vaskrsenje čitave tvari Božije. Jer Hristos dolazi u svet da spase stvorenja Božija, čitavu tvar. Njegovo Vaskrsenje je po ikonomiji takvo da, On, Bog, vaskrsava nas, našeg spasenja radi, da bi pokazao da je On Bog živi, Bog koji je došao da spase svet i da pokaže put u život večni. Vaskršnje jutrenje i Liturgija tradicionalno počinju u 11 časova uveče, kada se na ovom svetom mestu skupi veliki broj vernika iz cele Dalmacije, pa i šire. Za vreme službe, blagoslove se vaskršnji hleb, obojena jaja i sir, koji se kasnije upotrebljavaju na trpezi. Po završetku Liturgije, sveštenici i verni narod okupe se zajedno u manastirskoj porti gde se uz posluženje i kucanje jajima nastavlja radosno druženje. Vaskrs je jedan od velikih praznika koji manastir Krku pretvori u mesto ponovnog susreta za mnoge Dalmatince, koji i dalje prebivaju u našoj miloj Dalmaciji, kako je nazivao veliki vladika Milaš, ali i one rasute diljem sveta, koji se ovde ponovo nađu i neretko posle mnogo godina opet vide svoju rodbinu i prijatelje. Na sam dan Praznika, u podne, služi se Večernje ljubavi i tada se odlomak iz Jevanđelja po Jovanu čita na nekoliko jezika, svedočeći o univerzalnoj prirodi jevanđeljske poruke koja je upućena svakom čoveku na ovom svetu.

Manastir Krka, foto: Jovica Drobnjak

Svaki čovek je brat u Hristu

Kako pravoslavni vjernici kojima se obraćate prihvaćaju riječi iz Biblije da ne treba više da budemo ni Grci ni Židovi, nego treba da svi budemo jedno u Gospodu?

Reči Svetog Pisma su često teške za sve nas, ne samo za one koji su neverujući, nego često i za nas koji smo hrišćani. A najteže od svega je da ispunimo Jevanđelje i jevanđeljske pouke koje nas upućuju kako da postanemo ljudi, da bismo postali i dobri hrišćani. Jevanđelje nas uči da moramo da volimo sve i svakoga bez razlike ko je koje vere i koje nacije. Ljubav prema Bogu i prema bližnjima je blagosloveni imperativ za nas. A te konkretne reči su upravo aktuelne na ovim prostorima, kako u verskom, tako i u političkom kontekstu. Iako se ove reči najpre odnose na budući vek, odnose se na Carstvo Nebesko, one sugerišu da takvo osećanje neselektivne ljubavi negujemo već u ovom svetu i da se trudimo da svakoga gledamo kao svoga bližnjega. Za nas je svaki čovek bitan, svaki i najmanji čovek je za nas naš brat u Hristu, jer svi smo mi „najmanja braća Hristova“ i kroz tu najmanju braću Hristovu možemo da tražimo „…Gospoda, ne bi li ga dodirnuli i našli, mada On nije daleko ni od jednoga od nas“ (Dap 17, 27). Ovakvo shvatanje je vekovima građeno i mi nastavljamo da to činimo, a sama istorija nam potvrđuje činjenicu da su ove krajeve vekovima krasile kako multietičnost tako i multikulturalnost, te sledstveno tome, možemo smelo reći da pravoslavni vernici u Dalmaciji vekovima žive ove reči i one im nisu nepoznanica. Ja se sećam da smo mi, kao mali, odlazili kod naših kumova ili prijatelja katolika na Veliki petak i Badnji dan, na imendane ili rođendane, a oni su dolazili kod nas istim povodom i svi smo u radosti i ljubavi zajedno živeli i proživljavali razne životne događaje jedni sa drugima. I tako su ljudi na ovim prostorima vekovima zajedno živeli. Mogu lično posvedočiti da na mnoge načine sa prijateljima i sada tako živim.

Jednom ste rekli da ono u što vjerujete kao pravoslavni sveštenik jest odgovornost za svaku dušu koja Vam je povjerena. Što bi to značilo?

Kao što kaže apostol Pavle: „Svima sam bio sve, da kako god neke spasem“ (1Kor 9, 22). Odgovornost se ogleda u tome da Jevanđelje propovedamo svakom čoveku svedočeći to sopstvenim životom. Kada kažemo odgovornost, ne mislimo na puku zakonsku obavezu, nego na ljubav prema svakom čoveku. Služba prema Bogu jeste čuvanje i prinošenje celokupne prirode ka Bogu (hrišćanska ekologija), dok služba prema čoveku može da se poistoveti sa brigom o dušama koje su nam poverene, ali i svakom čoveku kao ikoni Hristovoj. Kada kažemo „poverene“, govorimo u kontekstu shvatanja sveštenoslužitelja kao posrednika između Boga i čoveka. Takvo shvatanje u vernicima budi ogromno poverenje prema njima, očekujući od istih da će ih svojim delima i živom rečju usmeriti na put koji vodi ka Gospodu. Sa druge strane, takvo shvatanje za sveštenoslužitelje neretko predstavlja veliki izazov i odgovornost. Ipak, o odgovornosti za svaku dušu nas uči i sam Gospod Isus Hristos u priči o izgubljenoj ovci: „Ako neki čovek ima sto ovaca pa zaluta jedna od njih, ne ostavi li devedeset i devet u planini, i ide te traži onu zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj raduje više nego onim devedeset i devet što nisu zalutale. Tako nije volja Oca vašega nebeskog da propadne jedan od ovih malih“ (Mt 18, 12-14).

Savremeni svet je obeležen otpadništvom od Boga

Kako gledate na današnji svijet, koji je umnogome sekularan i profan i u kojem određeni čovjek pokušava razmišljati kako da nađe put do Boga?

Kao što kaže narodna izreka, svako vreme nosi svoje breme, pa tako i ovo u kome smo se mi zadesili ima svoje prednosti i nedostatke u odnosu na neki drugi istorijski period. Ne treba samo da zaboravimo da mi hrišćani nismo od ovoga sveta i da će nas ovaj svet omrznuti po reči Gospodnjoj. Gospod nas lepo upozorava da nas ovaj svet mrzi jer smo Njegovi učenici: „Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet (Jn 15,18-19)“.

Ove reči Hristove, koje je zapisao apostol ljubavi Jovan, najizrazitije potvrđuju položaj svakog koji pođe putem na koji nas je Hristos prizvao. Tom odlukom i tim činom, za nas ovaj svet, istorija, predstavljaju put prepun iskušenja i borbi. Kroz istoriju se ponekad crkveni etos samo u nekim segmentima poklapao sa vrednostima koje su civilizacijske tekovine donele, humanizam ponajviše, ali da kažemo i najdalje, jer se u centar poštovanja i obožavanja smestio nesavršeni čovek, umesto jedinog savršenog Boga. Ali i to je bio neki nagoveštaj, neki izraz socijalne brige za čoveka. Sve što bezbožna civilizacija, sa svim njenim dostignućima skupa, može da pruži čoveku, ne predstavlja istinsko rešenje, kako se pitao Dostojevski, na ona večna, suštinska pitanja. Jer čovek se pita, ikona Božija u njemu i njegovo sveto naznačenje ne dozvoljavaju mu da bude obmanut lažnim odgovorima. Čovek, kao i sva tvorevina Božija, naznačeni su za večnost i zato grcaju u svetu u kome su vrednosti izokrenute, izmešane, preimenovane, kako bi se čovek tek primirio, kako ne bi buntovao. I mnogi se prime, zaigraju, čak poveruju da su moćni da sami odlučuju po pitanjima života i smrti. Otpadništvo od Boga je obeležilo savremeni svet, koji svoje izdajstvo pokušava da iskupi mržnjom prema Crkvi i svim vrednostima koje ona sobom svedoči. Ipak, i u najtežim vremenima za Crkvu, ona je uvek bila otvorena za one koji su razobličili laž i potražili u svom srcu zatomljeno sećane na iskonske vrednosti, besplatnu blagodat, kako bi govorio divni starac Tadej, koja je u srcima našim: veru, ljubav i nadu. Tim silama ljubavi se kreće na put krstoliki, put koji nam je Hristos na Golgoti naznačio i koji jedini vodi čovekovom spasenju i večnom životu.

Vladika Nikodim s patrijarhom srpskim Porfirijem u Šibeniku. Foto: Duško Jaramaz/PIXSELL

Što u svemu tome igra vrijeme, koje neprestano protiče, često ispunjeno brigama i strahovima?

Tačno je da moderno doba nosi razne distrakcije koje čoveka potencijalno mogu da odvoje od Boga, ali treba uzeti u obzir da nikada nije ni postojalo „idealno vreme“ kako za život ljudi, tako ni za život Crkve. Upravo ta nesavršenost i jeste odlika ovozemaljskog, a na neki način ona nam i daje priliku da se istaknemo, da prinesemo svoj trud uprkos svemu onome što nas odvaja od Gospoda, i da svojom verom, dobrotom i istrajnošću zaslužimo spasenje. Svetovni život je uvek sa sobom nosio, i uvek će nositi, moštvo raznih prepreka koje nas mogu skrenuti sa pravog puta, ali ono što je važno je činjenica koja se nikada ne menja, da je od postanka sveta, pa do danas Bog uvek bio potreban čoveku. Uprkos svim nedaćama, gladi, ratovima, bolestima, ljudi su se uvek okretali Gospodu i od njega očekivali milost, pomoć i utehu i to je ono što ni jedno vreme, vlast ili društveni poredak nikada neće moći da promene. To je ta duboko ukorenjena potreba u svakome čoveku, koji je pre svega bogoliko biće, da oseti da je voljen i da je deo nečega mnogo značajnijeg od njega samog i da, bez obzira na to koliko ga životne okolnosti u nekom trenutku odelile od Boga, on uvek može da Mu se vrati, jer Gospod, poput brižnog oca, uvek prima u naručje svako svoje pokajano dete. Zato je za nas hrišćane svako vreme, vreme u kome čekamo i očekujemo Drugi Dolazak Hristov. Svaki trenutak našeg života kojima nas je Bog blagoslovio je dar od Boga, kako bismo se upodobljavali Njemu i tako u radosti i išćekivanju tog susreta, ljubili i radovali se jedni drugima sve do konačnog izlaska pred Lice Gospodnje, kada se nadamo da ćemo postati deca i naslednici Carstva Nebeskoga.

Na Svetosavskoj akademiji u Kninu. Foto: Duško Jaramaz/PIXSELL

Kako danas vjernici mogu voditi dijalog s ljudima koji su veoma daleko od svake vjere i duhovnosti?

Ako uzmemo za polaznu tačku da je za nas, hrišćane, ljubav osnovni imperativ, glavna zakonitost i pokretačka sila svakog našeg delovanja, lako ćemo doći do odgovora na to pitanje. Jevanđelje nas uči da nikoga ne osuđujemo i ne mrzimo, jer su svi ljudi, bili oni vernici ili ne, naša braća i sestre u Hristu. Jedna od osnovnih odlika prave vere u Gospoda je upravo ta nepresušna ljubav prema bližnjima iz koje proizilaze strpljenje i razumevanje koji nam omogućavaju da se stavimo na mesto drugog čoveka i shvatimo razloge njegovog mišljenja i ponašanja, koliko god nam ono izgledalo pogrešno. Ako u tome uspemo, onda možemo naći način da pristupimo i onome ko nam se na prvi pogled činio potpuno drugačiji, pa i suprotan nama. Za nas, kao vernike, nema veće radosti od one kada se čovek koji je bio daleko od vere Hrisove, vrati svome Ocu i primi u svoj život blagodat Gospodnju. Ipak, ako se to i ne dogodi, ne smemo nikoga osuditi, već treba da pojačamo svoje molitve za tog čoveka i uvek imamo na umu da se njegovo „preobraćenje“ može dogoditi u bilo kom trenutku života, pa čak i u trenutku smrti, a Gospod strpljivo čeka da svoju ljubav izlije na svaku dušu koja želi da Mu se približi.

Egoizam je u korenu svakog zla

U isto vrijeme svijet danas izgleda kao neveselo mjesto u kojem dominiraju sebični interesi, zastrašujuća tehnologija i sve veće globalne podjele koje prijete sveopćim ratom. Treba li se bojati ili vjerovati?

Kao što sam već rekao, različite nedaće i pretnje su zajednički činilac celokupne ljudske istorije i ne treba se zavaravati da je svet danas suštinski drugačiji od onoga kakav je bio, recimo, u Hristovo vreme. Suština sukoba i razlog takvih događanja je nepromenljivost ljudske prirode, koja je čovekovim padom iz Raja postala podložna uticaju greha. Kako i samo Sveto Pismo kaže, živimo u svetu „koji u zlu leži“, zbog toga i jesmo stalno raspeti između onoga božanskog u nama i greha koji često ima naizgled primamljive oblike koji nas mame i podstiču da postavimo sebe i svoju dobrobit iznad svakog drugog i svega drugog, što je premisa koja stoji u korenu svakog zla. Upravo na tu palost prirode i sklonost grehu računaju veliki magovi, tvorci geostrateških i političkih i globalnih promena koji pokreću sve u ime napretka i boljitka, dovodeći do ivice propasti svega što je Bog imao u vidu stvarajući čoveka i čitavu tvorevinu. Svedoci smo sveopšteg ekološkog zagađenja prirode, ali pre svega duhovnog blaga koje u nama predanjski obitava kao žila kucavica. Danas se zaobilaze teme kulture, etike, obrazovanja, vaspitanja dece, očuvanja braka kao svetinje, svega o čemu se nekada ipak brinulo, o čemu se razgovaralo, pisale knjige i studije. Danas smo svedoci strahovitog ubrzanja vremena, dinamike života, koju već i mladi teško mogu da isprate. Dakako, sve je potpomognuto modernim tehnologijama koje su potpuno otuđile ljude od ljudi, da i ne pominjemo tek koliko se za Boga „nema vremena“.

Na Svetosavskoj akademiji u Kninu. Foto: Duško Jaramaz/PIXSELL

Čini se da živimo na priličnoj civilizacijskoj vjetrometini?

Ako se uzdamo u Gospoda svakako ćemo verovati da će nas On zaštititi i izvesti na pravi put, ali isto tako moramo biti svesni da to nije moguće bez našeg truda i odricanja. Tek onda kada u svoj svakodnevni život inkorporiramo jevanđeljska načela, i to nam postane nešto uobičajeno i normalno, naše molitve će dostići svoj puni potencijal, a naše pokajanje će biti iskreno. Gospod ne želi od nas da budemo deklarativni vernici koji će prosto ispunjavati određene forme, već traži da Ga zaista primimo u svoje srce i da osvestimo u sebi saznanje da u svakom čoveku postoji delić božanskog, te da se tako i ponašamo jedni prema drugima. U drevnim izrekama stoji „video si brata svoga, video si Boga svoga“, i tek onda kada shvatimo istinsko značenje ovih reči i počnemo da živimo u skladu sa tim, možemo biti sigurni da nemamo čega da se bojimo.

Budimo bezazleni kao deca

Može li nas sve spasiti ono što piše u Bibliji da „budemo kao djeca“?

Mi verujemo u to! Reči Gospoda Isusa Hrista: „Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko“ (Mt 18, 3) nas upućuju da sačuvamo u sebi, uprkos strašnim životnim nedaćama, bezazlenost deteta. Onu jednostavnost i čistotu koju dete poseduje. To naizgled deluje nemoguće, jer teret bola, muka, životnih pritisaka, čovekove životne sokove suši, gasi sjaj u oku čovekovom, um opterećuje, a srce guši. I čovek se pogiba pred teretom života, strahova i nedaća. Pa setimo se svetog pravednog mnogostradalnog Jova, zar su naša iskušenja veća, ma postoje li veća iskušenja za čoveka od onih koje je Jov pretrpio? Pa ipak, veru nije izgubio. Dakle, nije lako, ali kada razumemo bićem svojim, i umom i srcem da nema radosti prave i istinite u ovome svetu, tek trenuci blagodati i susreta u ljubavi, prepoznavanje lepote i tajne Božije u drugom, u prirodi i umetnosti koja vapije za Bogom, to su trenuci koji ipak čoveku pružaju utehu u svetu. Jer Gospod neće od nas očajnike da stvori, nego bića vere i nade i šalje nam darove kojima Mu se obraćamo, ponekad i nesvesno, razgovaramo sa Njim kroz molitvu, muziku, poeziju, slikarstvo, igru, ples i slavljenje života. Tu radost prirodno imaju deca. Oni svojom bezazlenošću osećaju ljude, nepogrešivo prepoznaju dobrog od zlog čoveka, ne boje se životinja nego im krotko prilaze. Dečija suza je najskuplja ne svetu, da se ponovo setimo velikog Dostojevskog. U dečijem umu nema kalkulacija i trgovine. Dečija ljubav se ne može kupiti. A na drugom mestu Gospod i kaže: „Pustite decu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije“ (Mk 10, 14). Najžalosnije je što su odrasli zaboravili kako je to biti dete, kako nam to lepo kaže Mali princ. Stoga, i mi na najradosniji Praznik šaljemo apel svima da budemo kao deca, jer je to siguran put koji vodi ka spasenju!

Preobraženje Gospodnje u manastiru Krka. Foto: Duško Jaramaz/PIXSELL

Što ćete vjernicima reći u ove pretpraznične dane, odnosno na sam Vaskrs?

Veliki petak za pravoslavne hrišćane jeste dan tihovanja, dan tugovanja ali i dan ispunjen verom i nadom u Hristovo Vaskrsenje. Sledstveno tome, taj dan će biti opisan bogoslužbenom pesmom koja se peva na Veliku subotu, a čije se reči svakako odnose i na Veliki petak: „Neka umukne svaka tvar, i neka stoji sa strahom i trepetom, i neka ništa zemaljsko ne pomišlja u sebi; jer Car careva i Gospod gospodara dolazi da bude zaklan i da dade Sebe za hranu vernima; a ispred Njega idu horovi anđela, sa svakim načalstvom i vlašću, mnogooki heruvimi i šestokrilati serafimi, zaklanjajući lica i kličući pesmu: aliluja, aliluja, aliluja“.

Vaskršnje jutro ili jutro kada je Hristos ustao iz mrtvih, za pravoslavne vernike predstavlja najradosnije jutro koje počinje sa najsvečanijim bogosluženjem. Svakako, kao što je Veliki petak ispunjen verom i nadom u Vaskrsenje, tako isto o Vaskrsenju ne možemo govoriti a da se ne dotaknemo Krsta i Hristove žrtve. Kao i svake godine, prema verujućem narodu moramo biti iskreni, te govoriti o krstu koji svako od nas mora nositi, bio on lagan ili ne, jer i Sam Gospod nam govori: „Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide“ (Mt 16,24). Ipak, takva realnost ne treba da nas plaši, jer ako pogledamo malo dalje i shvatimo da nas čeka Vaskrsenje, da nas čeka život, a ne smrt, radost, a ne tuga, večnost, a ne prolazno vreme, sa verom i nadom u Gospoda Isusa Hrista, pomenuti krst ćemo mnogo lakše podneti. Stoga, srž svih reči može biti jedino u nadi da će Vaskrsenje Hristovo ispuniti srca svih nas, kako bismo mogli uvideti jedini istiniti put, put koji vodi u večni život, Carstvo Nebesko, jer je to jedina realnost kojoj treba da teži svaki vernik.

Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje:

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: