Veliku pažnju srpske javnosti izazvao je nacrt novog Ustava SPC iako zvanično nigde nije objavljen. Šta u stvari piše u njemu? Ima li nejedinstva u SPC, ali i šta nam donosi Zakon o Starom sajmištu? Kakav je položaj Srba u Hrvatskoj, ali i odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj? Kako zajedno idu mantija i vojnička uniforma, ali i koju muziku za slušanje preporučuje ovih dana, samo su neka od pitanja na koja je uoči Vaskrsa odgovarao Njegovo Preosveštenstvo episkop pakračko-slavonski gospodin Jovan Ćulibrk u velikom intervjuu za Telegraf.

Koje sve novine predviđa predlog novog Ustava Srpske pravoslavne crkve?

– Mislim da taj Ustav zaista ne zaslužuje nikakvu veliku prašinu. Što se nas ovde tiče, našoj Eparhiji, tj. Episkopiji biće vraćeno njeno ime koje je najduže nosila – to je Eparhija pakračko-slavonska.

Naime, uobičajno je u tituli arhijereja, kao i episkopije, da se spoje ime sedišta i ime pokrajine u kojoj se nalazi, tako da će naš novi-stari naziv biti Eparhija pakračko- slavonska. To nas vraća u vreme Kirila Živkovića i mnogih arhijerija slavonskih i pakračkih, koji su se uglavnom tako i potpisivali.

Istu sudbinu čeka i naziv naše pomesne Crkve. Mi se vraćamo svome starom imenu, po kome smo bili poznati još od proglašenja Patrijaršije u Skoplju, u vreme Cara Dušana, pa sve do obnavljanja punoće Pećke Patrijaršije posle Prvog svetskog rata. Tada je – 1920. godine – naša pomesna Crkva aktom Carigradske patrijaršije nazvana Srpskom pravoslavnom crkvom, što ona svakako jeste, ali smo izgubili naše drevno ime, koje je bilo u skladu s praksom da se pomesna Crkva naziva prema svome sedištu.

Tako se i drevne crkve nazivaju – Jerusalimska, Antiohijska, Carigradska, Aleksandrijska patrijaršija, pa čak i Ruska pravoslavna crkva u svom zvaničnom nazivu ima Moskovskapatrijaršija, a titula patrijarha Kirila je “Patrijarh moskovski i sve Rusije”.

Da li to znači da će se i patrijarh vratiti da stoluje u Peći?

– Manastir Pećke patrijaršije je stavropigijalni manastir. On je uvek bio sedište patrijarha i ustoličenje patrijarha se i dan-danas obavlja u Pećkoj Patrijaršiji.

Ja sam bio vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja dve godine u Manastiru Pećke Patrijaršije, i mislim da je to idealno rešenje u ovom trenutku da patrijarh preko svog vikarnog episkopa bude prisutan u Pećkoj patrijaršiji.

Takođe, mnoge druge funkcije – zasedanja Sabora i zasedanja Sinoda npr. – mogu se vršiti u Peći. Poslednjih nekoliko godina Sabor makar počinje u Pećkoj patrijaršiji, što je već dobro.

Znači, patrijarh ipak ostaje u Beogradu?

– Patrijarh treba da svoje vreme podeli između Beograda i Peći.

Međutim, kada govorimo o imenima koje predviđa nacrt novog Ustava SPC, pominje se da će se titula patrijarha srpskog preimenovati u “patrijarh srpskih i pomorskih zemalja”. Ne verujem da će susedne države baš blagonaklono gledati na to.

– Srpska crkva nije država, pa samim time i nema nikakve teritorijalne pretenzije ni prema kome. Kada govorimo o ovome, govorimo o predlogu Ustava, koji smo svi mi dobili na uvid pre početka Sabora.

Šta će desiti na Saboru, koji konačna instanca koja odlučuje, to ćemo tek da vidimo. Biće to pitanje procene da li će nešto poetsko i istorijsko prevagnuti nad postojećim rešenjem. To ćemo tek da vidimo.

Da li je onda predstojeći Sabor SPC verovatno jedan od najznačajnih u poslednjih nekoliko godina?

– Nažalost, mi živimo u takvim istorijskim uslovima da je nama svaki Sabor značajan: pomislite kakvim su se samo problemima bavili Sabori ratnih devedesetih godina!

Tako da ne bih rekao da će predstojeći imati posebno veliki značaj, s tim što naravno zbog ovog pojačanog pritiska oko Kosova i Metohije sigurno da će imati nešto veće probleme s kojima će se baviti. Ali, ni težih tema nije nedostajalo, kao što ni do sada nije bilo nijednog Sabora koji nije raspravljao o Kosovu i Metohiji.

Doći ćemo i do pitanja Kosova tokom razgovora, ali da se vratimo na nacrt Ustava SPC. Govori se, birokratski rečeno, o decentralizaciji unutar SPC, odnosno uzdizanju 13 postojećih eparhija na nivo mitropolije. Šta se dobija time?

– Uzdizanje episkopija na nivo mitropolija i decentralizacija su dve različite stvari. Jedna je stvar uzdignuti neku eparhiju nazivom na nivo mitropolije, a druga je stvar da li to podrazumeva i decentralizaciju.

Mi danas imamo tri mitropolita u Srpskoj Crkvi, ali oni osim časti – ni crnogorsko-primorski, ni dabrobosanski (sarajevski), ni zagrebačko-ljubljanski – osim časti nemaju nikakve posebne vlasti nad episkopijama, eparhijama oko sebe. Videćemo, da li će i koje će episkopije biti podignute na nivo mitropolije, ali je sasvim sigurno da to neće podrazumevati nikakvu vlast.

Znači, sve će se svesti na promenu imena?

– Na promenu imena i simbolički status. Recimo, za Banja Luku je sasvim prirodno da ona bude Mitropolija. Ona je sada episkopija u prestonici Republike Srpske i više je nego logično da to bude Mitropolija, a i bila je u vreme Austro-Ugarske i njoj će se u suštini vratiti taj naziv.

A koliko je složeno pitanje odnosa prema mitropolijama, najbolje se vidi baš na primeru Zapadne Slavonije: za nju je tipično je da postoji suživot sa severnim delom Bosanske Krajine, pogotovo sa Lijevče poljem i Potkozarjem, jer se radi o istim porodicama, istim običajima, istim pesmama pa čak i o istim fizionomijama.

Tako da nije čudo da je i Branko Ćopić jedno vreme u učiteljsku školu išao ovde u Pakrac.

Da Sava ne bude granica?

– Sava je ovde poveznica. Ja sam rastao u Gradišci, koja je bila suštinski jedan grad na dve obale Save.

Na primer, manastiri sa južne strane Save imaju svoje sestrinske manastire ovde na području bivše Austro-Ugarske, tj. u Slavoniji. Manastir Gomionica ima manastir Pakru, manastiri Liplje i Stuplje imaju manastir Orahovicu. Oni su se u Slavoniju sklanjali s narodom, sklanjajući glavu ali i ogromno kulturno blago koje se u Slavoniji i do danas čuva.

Tako da iskreno, ako me pitate, kojoj mitropoliji bi pripadala Slavonija, da li zagrebačko-ljubljanskoj ili banjalučkoj, ja bih rekao – obema.

Spomenuli ste sami razgovore o Kosovu i Metohiji. U Srbiji je aktuelan unutrašnji dijalog o KiM, koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Da li će SPC stati iza predloga koji on bude predstavio?

– Kako da stanemo iza nečega, što ne znamo šta je? To je pitanje više retoričko. Dijalog o Kosovu i Metohiji traje od 1389. godine u srpskom narodu i neće prestati nikada.

Jako je važno da realno razmotrimo gde smo i šta smo u ovom trenutku; a to je zadatak za sav naš narod. Gro našeg naroda ovde u Slavoniji, došao je u Velikoj seobi sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem sa Kosova i Metohije, Stare Raške…

Sav naš narod, gde god da je, on u sebi nosi seme Kosova i Metohije. On tim semenom diše, raste i svaki naš čovek se pita za Kosovo i Metohiju. Svi razmišljaju, svi se mole, svi sastradavaju Kosovom i Metohijom. Sigurno da šta god bude bilo, neće biti lako.

Kada govorimo o Saboru SPC i razgovorima na njemu, da li će SPC imati svoj predlog za rešenje pitanja Kosova i Metohije?

– Videćemo. Na Saboru ćemo razgovarati, pa ćemo videti. Važno je da saborno i kao Crkva Božija, kao narod, o tome razgovaramo i zauzmemo što je moguće dublji i ozbiljni i dalekovidniji stav.

Kada govorimo o zauzimanju stavova, u javnosti se pojavila informacija i o promeni načina izbora patrijarha. Umesto apostolskog žreba poglavar SPC bi se birao dvotrećinskom većinom. Da li taj način izbora otvara mogućnost lobiranja?

– Apostolski žreb je uveden posle izbora patrijarha Germana da bi se što manje omogućio upliv sa strane prilikom izbora narednih patrijarha, zato što je prilikom izbora patrijarha Germana i njegovog prethodnika patrijarha Vikentija svakako bilo uticaja tadašnjeg komunističkog represivnog aparata. Što ne znači da patrijarh nije bio vrlo dobar patrijarh.

S druge strane, i vizantijski carevi su uticali na izbor patrijarha. Nema države na svetu i u istoriji, koja na ovaj ili onaj način nije bila zainteresovana ko će biti naredni patrijarh i neće biti do kraja sveta i veka.

Još ćemo videti, šta će biti sa tim načinom izbora.

Čovek ste, koji jako dobro razume medije. Kada govorimo o informacijama, koje su se pojavile u javnosti, da li je medijsko “curenje” teksta Nacrta novog Ustava bilo “predviđeno” ili se desilo slučajno?

– Znate kako, ako vi to pošaljete na adrese svih episkopa i to mejlom (osmeh), šta očekujete?

Kada govorimo o nastupima u javnosti crkvenih velikodostojnika, neretko se šalje poruka o nejedinstvenom stavu unutar SPC. Takođe, napada se i državni vrh u tim nastupima, koji u nekim slučajavima, kako kažete, ume da se umeša u izbor?

– Kada govorimo o mešanju u izbor, ne govorimo o aktuelnom državnom vrhu, nego o svakom državnom vrhu.

Što se tiče istupa episkopa, moj prvi posao kao Episkopa pakračko-slavonskoga jeste da svedočim Jevanđelje. Pogotovo ovde, gde su rane još sveže i gde je nas sa raspetim Jasenovcem, koji je jednak raspetom Kosovu i Metohiji, svaka reč mora biti jevanđelska.

Prvo, polazimo od toga, pa onda sve drugo.

Ovde, zaista, i sa rukovodstvom Srbije i Republike Srpske, a naravno pre svega sa vlastima u Hrvatskoj, imam veoma dobro iskustvo.

U Vašem radu angažovani ste na izradi nacrta Zakona o ustanovi spomen-žrtve, odnosno Zakona o Starom sajmištu. Dokle se stiglo sa tim aktom i zašto je on važan?

– Ima dva razloga zašto je važan. Prvo, Staro sajmište je važno zbog onoga što se desilo na Starom sajmištu, a to je da je na njemu istrebljena većina jevrejske populacije Beograda i onog dela Srbije koji je bio pod nacističkom okupacijom. Zato on za Jevrejsku zajednicu Srbije ima posebnu težinu. Zato je predviđen poseban muzej Holokausta u okviru budućeg memorijala, koji će imati svoju autonomiju.

Na Sajmištu je stradao i još veći broj Srba, ali je to na žalost samo mali deo srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.

S druge strane, Staro sajmište pruža izvanrednu mogućnost da se na njemu obeleži stradanje u Drugom svetskom ratu i srpskog i romskog naroda, kao i antifašistička borba – sve ono što Beograd nije dobio od 1945. godine.

Mi ne smemo zaboraviti da smo narod pobednik u Drugom svetskom ratu. Da smo mi narod čija pobednička vojska nastupa 9. maja ulicama Moskve. Zna se kako smo dospeli tamo: zbog 5. kozarske, zbog 10. krajiške, zbog svih onih ljudi, koji su pogotovo na području NDH, krvavo se izborili sa stotinama hiljada žrtava u borbi protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika.

To je tradicija, koju mi kao srpski narod ne smemo izgubiti. Na koji način su ti pobednici izmanipulisani krajem rata i posle rata i na koji su način prevedeni u jednu ideološku državu, to je druga stvar. Ali, ustanak u NDH je počeo kao narodni ustanak, a ne kao ideološki ustanak i on je to ostao skoro do samog kraja rata.

Boljeg mesta od Sajmišta, ogromnog prostora, koji pruža mogućnosti za čitav jedan arhipelag muzeja i memorijala, u kome će biti muzejski, istraživački, a pre svega obrazovni centri, teško da može biti.

Zakon je već gotov. On ima još nekoliko sitnih stvari, koji treba da se urade u tekstu.

Tri stvari su neophodne što pre da se urade: prvo je da se realizuje namera predsednika, koji je objavio nama još krajem prošle godine, da se Komisija digne na državni nivo sa gradskog, što je svakako neophodno, jer Sajmište daleko prevazilazi pitanje grada Beograda i njegove mogućnosti. Drugo, da se Zakon pusti u proceduru. On već godinu dana čeka. I treći, da se sazove međunarodno savetodavno telo, koje je formirano, upravo zato da bi Sajmište kao budući memorijal bilo na nivo svetskih standarda i da bi bio deo svetske mreže memorijala Drugog svetskog rata i stradanja.

Govorimo o žrtvama koje je srpski narod i uopšte narod podneo na području tadašnje NDH. Epsikop ste na području današnje Hrvatske. Svedoci smo gotovo svakodnevno relativizacije ustaških zločina, pre svega onih počinjenih u Jasenovcu. Kako to komentarišete?

– Mi smo pre svega svedoci ogromnog međunarodnog interesa za pitanje Jasenovca, koji, nažalost, javnost u Srbiji ne prati.

Zašto je to tako?

– To ste vi trebali da odgovorite, vi radite u medijima. Npr. IHRA, Međunarodna alijansa za sećanje na holokaust – koja je izuzetno značajno i moćno telo – pre dve godine je stavila Jasenovac na svetsku listu ugrožene baštine. Zbog toga je prošle godine desetine ambasadora bilo što u Jasenovcu, što u Donjoj Gradini.

Sigurno da međunarodno zanimanje raste. Postoji čitava generacija novih stručnjaka, koji objavljuju, pišu i o Jasenovcu i o NDH. Imate bestseler Njujork tajmsa “Lady from Zagreb”, od pre dve godine, u kome se podrobno opisuje i Jasenovac i stanje u NDH u Drugom svetskom ratu.

Imamo jednu potpuno novu situaciju, čiji je jedan od izraza i izložba koja je bila u januaru u Ujedinjenim nacijama. Tako da je situacija mnogo drugačija od one koju uobičajno i po inerciji sebi predstavljamo.

Što se tiče same revizije istorije i poricanja istorije, to je jedan projekat koji je propao. To je projekat koji je krenuo iz jedne kalifornijske institucije, koji se doslovno zvao Institut za reviziju istorije. Oni su posle procesa, koji je bio 2000. godine između Debore Lipštat i Dejvida Irvinga, koji je bio zastava tog pokreta, i zvanično priznali da nisu uspeli u svojoj nameri da svetu objasne da nije bilo Holokausta. Inače, Holokaust u Jugoslaviji je imao značajno mesto na tom procesu.

Naravno, to se odnosi i na srpsko stradanje, i na Jasenovac i sve drugo. Tako da je pokret revizije istorije, gde god da postoji, samo provincijalna pojava čiji je glavni tok u svetu prošao i pokazao se neuspešnim. Može da se održava samo veštački.

Kako da pobegnemo od tih dnevno političkih trvenja i bacimo svetlo na to o čemu Vi pričate?

– Na dva načina. Prvi je da dolazimo u Jasenovac. Umesto da se njime “bavimo”, da prvo dođemo u njega. To je učinio carigradski patrijarh Vartolomej 2016. godine, kada je s našim patrijarhom došao u Jasenovac i popeo se na humku pod kojom su kosti jasenovačkih logoraša, novomučenika, i prelomio im kolač i osveštao žito.

Tek tako mi možemo istinski da ih vidimo kakvi oni jesu, tj. da su to ljudi koji su stradali za svoju veru i istinu i ni p čemu različiti od Svetog Georgija, Svetog Dimitrija ili bilo od kog drevnog mučenika. Ako tako posmatramo jasenovačke žrtve, jevanđelski, onda neće biti ni gorčine, ni osvetoljubivosti, ni mržnje, ni straha.

Kanonizacija Alojzija Stepinca je tačka razdora SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Da li je komisija koja se bavila tim pitanjem složila u bilo čemu osim da se ne slažu dve strane?

– Mislim da je ta komisija ispunila osnovnu nameru Pape Franje, a to je da se sedne i da se razgovara otvoreno i u međusobnom poštovanju. Mi imamo svoje stavove, koje smo trudili da obrazložimo onako kako smo bili smatrali i koji su bili stručno izloženi. Ali ono što je najvažnije jeste da je razgovor bio otvoren i sa jednim hrišćanskim međusobnim poštovanjem.

Kakav je generalno odnos SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj?

– Ako bi sudili po odnosu sa mojim ovde sabratom požeškim biskupom Antunom Škvorčevićem, oni su izuzetno dobri. Da li je tako u svakom slučaju, to ne mogu da prosuđujem. To bi trebalo da pitamo moju braću za svakog od njih u svom kraju.

Sigurno da je i ovaj dijalog i odnos Pape Franje u mnogo čemu povoljno i kvalitetno uticao na međusobne odnose.

Da li je došlo vreme da Papa Franja poseti Srbiju?

– Mislim da je to jedno pitanje koje se automatski poteže u ovakvim razgovorima. Mislim da imamo mnogo važnijih stvari.

Kada govorimo o tim važnim stvarima, ono što je verovatno Vama ovde najvažnije jeste život Srba i pravoslavnog stanovništa u Hrvatskoj. Kakav je on danas iz Vašeg ugla?

– Prvo život Crkve, koji mora da se obnavlja. Mi smo ovde u Pakracu: Pakrac je jedno od mesta, kao što su Cetinje, Sremski Karlovci, Sent Andreja ili šire ako gledamo, kao što su Ohrid, Veliko Trnovo, Moskopolj ili Kastorija. Jedno od onih mesta, koji imaju daleko veću važnost od svoje veličine.

Pakrac je jedno od duhovnih čvorišta, ovde na mestu sretenja Srednje Evrope i Balkana i čuva jednu od najvažnijih biblioteka ovog dela Evrope.

Koliko je ona važna, govori podatak da kada je princ Čarls bio ovde pre dve godine, među prvim stvarima za koje se zainteresovao, pitao je za Pakračku biblioteku. Ona je 1941. godine otuđena, tek osamdesetih bila vraćena od komunista delimično, pa je opet stradala u ovom ratu, a spašena je zahvaljujući jednom hrvatskom oficiru, Ivanu Hitiju, i evo u novembru prošle godine vraćena je u Pakrac.

Mi sada obnavljamo istočno krilo dvora u kome će ona biti smeštena i to predstavlja način kako idemo i kako gledamo na budućnost. Mi se moramo obnavljati i ako se mi obnavljamo kao Crkva Božija, narod odmah ide za nama.

Moram da priznam, iako sigurno Vam to nije bila namera, prilično sam se postideo neznanjem o Pakracu i životu SPC ovde i šta se sve radi na obnovi duhovnog života i onoga što Vi radite da bude vidljivo prisustvo SPC i u Pakracu i u okolini.

– To nije Vaš lični problem. To je problem generalno, da je nažalost politika socijalističke Jugoslavije i socijalističke Hrvatske – a na žalost najpre srpskih prvaka u to vreme – bila takva da je Pakrac bio potpuno zanemaren, gurnut u stranu i nije mu pridavana ona važnost koju on stvarno ima.

Ta važnost daleko prevazilazi samu Srpsku Crkvu, pa čak i naš narod, nego se ovde radi o baštini čovečanstva: ovo je druga biblioteka u svetu po broju ranih štampanih južnoslovenskih knjiga. To je nešto po čemu je ovo mesto čuveno širom sveta a mi smo tvorci i čuvari tog bogatstva.

Ali, čini se da to nije toliko poznato sa one strane Save i Dunava?

– Zato ste vi tu, da učinite poznatim, a naše je da to obnavljamo, da tome vratimo dostojanstvo koje je imalo. To je proces koji ne može da se desi preko noći, pogotovo ako vi nešto morate da napravite da bi pokazali. Ne želimo da obećavamo šta ćemo da uradimo. Ja u to ne verujem; verujem u ono što je urađeno. Volim što ste došli, da vam pokažemo šta smo uradili.

Ovo se pre svega odnosi – i to je suštinska stvar – na Manastir Jasenovac. Tamo su došle sestre sa Skadarskog jezera, iz manastira Beška, već imaju i novih sestara. One u manastiru Jasenovac svaki dan prinose molitve. Onoga ko dolazi u Jasenovac sada dočekuje blaga reč i ljubav, molitva i gostoprimstvo, i to je ono najvažnije što mi dajemo svetu.

Kada govorimo o procesima koje pominjete, da li ćemo zaustaviti taj negativni trend koji traje od druge polovine prošlog veka, da li ćemo opstati u Hrvatskoj kao narod?

– Mislim da Hrvatska, kao i Evropa, prolazi jedan bolan period samotraženja i redefinisanja, koji je odlazak Velike Britanije iz EU samo pojačao. Mi ćemo videti tek šta će biti sa EU. Ako ona duboko ne siđe u sebe i dođe do svojih temelja, koji su nesumnjivo hrišćanski, ja nisam siguran u njenu budućnost.

Ovako, EU je suštinski još uvek Evropska ekonomska zajednica. A to nijednoj državi u istoriji sveta, nijednom entitetu u istoriji sveta nije obezbedilo budućnost.

Šta Vi vidite, kada siđete među narod?

– Vidim narod koji se vraća sebi. To je narod koji se od kraj osamdesetih i početka devedesetih, bez obzira na sve ratove, duhovno preporodio. Narod koji je ponovo napunio manastire, to je narod u kome se umnožilo sveštenstvo. Naravno, na nama je da se sada izgrađujemo, da pooštravamo kriterijume unutar Crkve – znači pre svega prema samima sebi – a onda i prema budućim kandidatima za to sveštenstvo.

No, ako se naš narod posle komunizma obnovio, nema toga što ne možemo da prevaziđemo.

Verovatno je to i ključna poruka?

– Ključna poruka je druga: nažalost, mi smo u periodu kada središnja Evropa sve više vuče biološki sve narode koji su na njenom obodu. Tu moramo biti svesni da nam se tu odliva mladost.

To je u Hrvatskoj dramatično, a bojim se da će se to desiti i ostatku Balkana kada se otvore granice i dozvoli zapošljavanje u EU bez administrativnih prepreka. Sve rečeno prethodno na stranu, ovaj odliv mladih ljudi je suštinski problem sutrašnjice.

Koliko SPC može da pomogne u sprečavanju tih migracija, odnosno da stanovništvo opstane?

– Crkva prvo treba da iskreno i pošteno kaže svima gde smo. Mi smo danas u situaciji u kojoj je odliv stanovništva sa područja bivše Jugoslavije i Balkana na nivou seobe. Pogotovo se to odnosi na delove tog prostora koji su u EU, iz kojih se stanovništvo iseljava masovno. Pritom ne mislim samo na Srbe, mislim na Hrvate i sve druge. To je ono što nas čeka i nemojmo da čekamo taj trenutak, pitajući se da li će se desiti i hoće li nas zaobići. Neće, to će se sigurno desiti.

Ovaj val je nastao na ekonomskim osnovama, iako u njemu ima i nešto iracionalno, što jako podseća na ono vreme iseljavanja iz naših sela šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada su se bez ikakve ekonomske logike ostavljala velika imanja u Šumadiji i selilo u gradove da se radi u fabrikama, koje nisu potrajale.

To je posao države, da mladom čoveku da ekonomski prosperitet, elementarni, koji će ga zadržati u otadžbini. Činjenica jeste da je na prostoru bivše istočne i jugoistočne Evrope zavladao divlji kapitalizam, koji iskorišćava čoveka. Mlad čovek se u tom pogledu oseća iskorišćenim i bez budućnosti. On bira da ide u zemlje starog kapitalizma, gde ima nekog socijalnog poretka i gde je obezbeđeno neko dostojanstvo čoveka. To je ono što vuče čoveka u Nemačku, Austriju, Irsku…

U neku ruku smo kolege. Mediji su takođe Vaša sfera interesovanja. Jedan ste od tvoraca prve radio-stanice u SPC. Koliko je značajno da Crkva na taj način bude otvorena prema javnosti?

– Apsolutno, to je deo njene misije. Da su Sveti Kirilo i Metodije imali radio i televiziju sasvim sigurno da bi ih upotrebili na najbolji mogući način.

U tom smislu ste spomenuli i aktivnosti na Fejsbuku, odnosno društvenim mrežama.

– Naša eparhija, kao i manastir Jasenovac i sve naše parohije imaju svoju stranicu na Fejsbuku. Moram da kažem da sam jako ponosan da deset hiljada prati ono što se dešava u Slavoniji, što sigurno nije od interesa za neki veliki broj ljudi.

Naravno, nas pre svega prate naši Slavonci, koji su u dijaspori: u australijskom Pertu živi možda više Pakrčana nego što ih živi trenutno u Pakracu. Jako mnogo Slavonaca živi baš u Australiji, obišao sam ih, oni su uključili u rad i obnovu.

Evo lepo prilike da ih sve pozovemo da se uključe, stranica se zove Saborni hram Svete Trojice u Pakracu. Molim sve Slavonce i sve koje zanima život raspete Crkve u Slavoniji da potraže tu stranicu, da nam se priključe i da nam se pridruže, to je najbolji način na koji mogu da nam pomognu.

Kada već pominjemo radio stanicu, šta Njegovo Preosveštenstvo sluša od muzike kada želi da se opusti?

– Ovo je Strasna sedmica i preporučujem jedno remek-delo pravoslavne duhovnosti, koje je istovremeno i muzičko remek-delo, a to je disk koji je davno libanska pevačica, pravoslavka, Fajruz, inače najveća živa arapska pevačica snimila koristeći narodne arapske pesme Strasne sedmice.

Oni su mešavina narodne i liturgijske muzike i to lako možete naći na internetu. To je zaista jedno muzičko remek-delo i potpuno odgovara ovom dobu godine.

Kada se sve navede, da li zajedno mogu da idu mantija, vojnička uniforma, padobran, kandilo i gitara?

– Pravoslavan čovek je celostan čovek, upravo se to od njega i zahteva. Niko od nas ne sme biti fah idiot.

Pred nama je praznik Vaskresnja Gospodnjeg. Koja je Vaša poruka?

– Mi ovde svaki dan vaskrsavamo. Obnavljamo se.

 

 

Izvor: Telegraf, autor: Marko Ivas, fotografije: Milena Đorđević