Za proslavljanje Vaskrsa na ovim prostorima vežu se brojni simboli i običaji koji se neznatno razlikuju u zavisnosti od podneblja u kom vernici žive. Međutim, bilo da se Vaskrs slavi u Šumadiji ili u Sremu, Dalmaciji ili Raškoj, svuda gde pravoslavni vernici čuvaju svoje običaje i veru, očuvan je i običaj ukrašavanja i farbanja jaja. Taj običaj nije se iskorenio ni u najurbanijim sredinama. Šarena vaskršnja jaja tradicionalno se poklanjaju na praznik i u dane koji slede iza Vaskrsa. Moderno vreme je potisnulo mnoga narodna verovanja i običaje, prirodni materijali za farbanje zamenjeni su raznim kupovnim bojama i ukrasima, ljuska jajeta se retko gde još melje i posipa po oranicama ili u stajama, ali vaskršnja trpeza ne izostaje ni na selu ni u gradu, taj običaj porodičnog okupljanja i slavlja sačuvao se svuda. Tradicionalna trpeza, pored šarenih kuvanih jaja, najčešće se sastoji od vaskršnjeg pletenog kolača, miliprota, kao i slatkih peciva koja se ukrašavaju i mese u raznim oblicima. Tu je bogato predjelo sa suhomesnatim proizvodima poput pršute i kobasica uz beli sir, kačkavalj, čvarke, pihtije, kako gde. Pečena jagnjetina ili prasetina su najčešće glavno jelo, a uz njih se služi ruska salata, proja… Neizostavni su i sitni kolači i torte. I oni koji nisu vernici ove dane obično provode u porodičnom druženju kraj punog stola.

Međutim, najradosniji hrišćanski praznik ove godine dočekuje se u ne tako radosnoj atmosferi. Cene mesa, mleka i mlečnih proizvoda skočile su u nebo. Gas, struja, komunalije, usluge, nema šta nije poskupelo. Umesto prazničnih đakonija i kolača, na mnogim stolovima se nalazi hleb od juče, onaj upola cene. Situacija u kojoj nas Vaskrs zatiče ove godine više je od onog prirodnog ciklusa koji neminovno dođe nakon perioda blagostanja. To se oseća i za tim porodičnim stolom za kojim su okupljeni najvažniji i najmiliji. Za taj sto neki sedaju svega par puta godišnje, kad se vraćaju iz “belog sveta” samo za praznike. Zato je za ovim stolom uvek praznik, bez obzira na duhovno i svetovno opredeljenje okupljenih, nezavisno od toga da li se pali sveća i seče kolač ili ne, da li se slavi pobeda nad smrću i vaskrsenje Hristovo ili se ovo vreme koristi samo kao prilika za okupljanje i druženje. Porodica je na okupu, a još je jedino porodica kao društvena celina ostala nedeljiva i sigurna zajednica čije zakonitosti nije značajnije poljuljalo ni (ne)vreme u kom živimo. Bliskost, ljubav, zajedništvo, ali i prepirke i neslaganja još jedino tu funkcionišu po poznatim principima. Sve drugo je uzdrmano i dovedeno u pitanje. Poslednjih nekoliko godina trese nam se tlo pod nogama, ruše se čitavi gradovi, vode se ratovi, naglo se menjaju principi po kojima je funkcionisao svet kakav poznajemo. Sve to uz koronavirus koji kolektivno prećutkujemo i pravimo se da smo ga preboleli, a koji nas je navikao na “socijalnu distancu” i tako još više osamio.

Ako pročitamo vaskršnje poslanice iz prethodnih godina i decenija, teško da ćemo naći neku u kojoj nema upozorenja da je baš to vreme u kojem se izdaje poslanica najpogodnije vreme da se praktikuju hrišćanske vrline, da se prisetimo smisla Vaskrsa. Da su baš u to vreme potrebniji nego ikad razumevanje, tolerancija, praštanje. Pa zašto su ova vremena teža od onih? Možda uistinu i nisu.

Jedno saopštenje koje se ovih dana moglo pročitati u medijima prošlo je nezapaženo mnogima. Saopštenje sa ozbiljnom, smislenom porukom javnosti, u skladu sa načelima i interesovanjima udruženih građana, oglašeno uoči Vaskrsa, kao što se oglašavaju mnoge organizacije sa porukama, čestitkama ili pozivima građanima. Naime, jedno udruženje koje okuplja aktiviste za zaštitu životinja i ove godine je uoči praznika objavilo saopštenje u kom apeluju na građane da umesto kokošjih jaja za farbanje izaberu ona drvena. U saopštenju su istakli kako su “zgroženi najavom da će se u Hrvatskoj u ovom dobu godine pojesti neverovatnih 30 miliona jaja i 1.700 tona šunke”. U tom saopštenju su upozorili na to da su kokoške genetski izmanipulisane da nose čak tristotinjak jaja godišnje, dok ih u prirodi nose do 12, i to u svrhu reprodukcije, kao i sve ostale ptice. Prejedanje jajima i mesom ne bi trebalo da bude zaštitni znak praznika koji slavi život, kažu.

Legitimni apel kojem se nema šta zameriti. Ali teško je ne upitati se nad ovim rečima. Ne to kako je moguće da jedni apeluju da se ne jedu jaja, koja su životinjskog porekla, dok je drugima luksuz da sebi uopšte priušte tu dilemu, jer sebi ne mogu priuštiti ni karton jaja u vreme Vaskrsa, a kamoli neke druge namirnice. Pitanje glasi koliko različitih perspektiva postoji i gde je u celom tom kaleidoskopu ona naša. Oko nas je licemerje na svakom koraku. Solidarnost se izjednačava sa brigom za sebe, pomažemo samo izbeglice s kojima se možemo poistovetiti, počeli smo da navijamo u ratu u kom svi gube… Pitanje glasi koliko je naša briga smešna i zanemariva nekom drugom, baš kao što je nama možda apel ovog udruženja da se ne jedu jaja.

Nije važno da li je ovo vreme najgore do sada. Ali pravo vreme da se podsetimo simbolike Vaskrsa sigurno jeste. I duhovnih i moralnih vrednosti koje su bliske svim ljudima, koje bi barem trebalo da to budu. Za svakom trpezom.