U Evropi će verovatno biti novih zidova – rekao je u intervjuu za Radio slobodnu Evropu poznati mađarski filozof, disident i pisac Gašpar Mikloš Tamaš, sa kojim smo razgovarali o ogradi koju Mađarska namerava da podigne na granici sa Srbijom, odnosu prema izbeglicama, ali i trendu jačanja desnice u Evropi.

Poznati filozof bio je gost međunarodne konferencije „Thinking beyond capitalism“ u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Mađarske vlasti su odlučile da priliv izbeglica zaustave izgradnjom četiri metra visoke i 175 kilometara dugačke ograde na granici sa Srbijom… Kako vi vidite tu ideju?

Ja sam već u Mađarskoj protestovao protiv toga, kao i mnogi drugi ljudi. Ono što se mora razumeti jeste da je protest mađarske vlade sam po sebi neobičan jer oni govore o stotinama hiljada izbeglica koje su „preplavile Mađarsku“, a znate li koliko je izbeglica prošle godine dobilo dozvolu da ostane? 42, da 42. Sve skupa, samo nekoliko stotina izbeglica ostaje trajno. Tako da je neposredna opasnost jednaka nuli. Ona ne postoji.

Naravno, postoji strah, a istovremeno gospodin Orban (Viktor Orban, premijer Mađarske op.a.) se nadmeće sa ekstremnom desnicom, a u ovom trenutku on je, po mnogim pitanjima, na desnoj strani zvanične fašističke partije. Takođe, izuzetno je uspešan sa propagandnim manevrima. U tome su divno uspešni, a gospodin Orban je oduvek bio veoma dobar taktičar. U tom smislu me podseća i na nekadašnje srpske političare – ta kombinacija šovinističke strasti i dobrog osećaja za taktiku – to smo videli kod (Slobodana) Miloševića. Neće to trajati zauvek, ali trenutna situacija je veoma zastrašujuća jer u Mađarskoj imamo novi talas ksenofobije i rasizma koji život čine potpuno nepodnošljivim. Barem za nekoga poput mene.

To je istovremeno i veoma komplikovano pitanje, jer s jedne strane imamo ogromni talas ksenofobije i šovinizma, a u isto vreme ljudi masovno emigriraju (iz Mađarske). U poslednjih nekoliko godina 600.000 ljudi je otišlo. U zemlji od devet miliona ljudi, to je ogroman broj, naročito kada znate da se radi o visokokvalifikovanim, mladim ljudima. Tako da, imamo manjak različitih ljudi za različita zanimanja i nama zapravo trebaju imigranti ako želite da imate medicinske sestre, doktore, tehničare… Cela stvar je apsurdna. Ali, apsurdnost daje politički smisao i vladu štiti od kritika. To je sjajna manipulacija. Prvoklasna.

U toku je i antimigrantska kampanja… Da li je to populizam ili ideologija?

Ne mislim da je to populizam. Te krajnje desne evropske partije i nisu baš populističke.

Mislio sam na bilborde u Mađarskoj, poput poruke migrantima da „ne mogu da otimaju poslove Mađarima“.

To je propagandni potez koji i nije bio naročito uspešan. Pojavio se i duhovit otpor tome. Nastala je šaljiva partija nazvana „Pas sa dva repa“ koja je od ljudi prikupljala novac za kontra-bilborde. Tražili su dva miliona forinti (oko 6.500 evra), a za nekoliko dana su sakupili 30 miliona (oko 95.000 evra). Postavili su bilborde poput „Dragi migranti, oprostite zbog našeg premijera“ ili „Gospodine Orban, ne otimajte nam poslove“ i slično.

Koje je dominanto raspoloženje u mađarskom društvu?

To je veoma složeno. S jedne strane ljudi su u antimigrantskom raspoloženju i prilično su ksenofobični, a sa druge strane ta teška propaganda kod ljudi izaziva smeh. Ali, to vam je Mađarska. Ljudi su s jedne strane šovinistički nastrojeni, ali su sa druge strane zadržali i smisao za humor.

Sve u svemu, gospodin Orban je prilično uspešan i sada će se čak smatrati i vizionarskim liderom u Evropi. Sve je više poštovan, a i zavide mu mnogi političari kojima ne bi škodilo malo diktature. Sve skupa, gadno je.

Čini se da bi se moglo reći da postoji trend jačanja desničarskih partija u Evropi…

Apsolutno!

Zašto je tako?

Glavni razlog je, neću vam reći ništa novo, to što ne postoje antisistemske snage na levoj strani. Onda ljudi otpor režimu traže na krajnje desnoj strani. Tako je bilo oduvek. Levica je propala – i umerena socijaldemokratska i radikalna, uz nekoliko poznatih izuzetaka kao što su Grčka, Španija, Slovenija, Portugal… Ali, oni loše vode levicu. Sve su manje drugačiji od vladajućeg neoliberalizma. Zato javnost napušta levicu. Drugi razlog čine dva faktora – ekonomski pad, pogotovu masovna nezaposlenost koja čini smešnim moderno društvo zasnovano na radu i kapitalizmu. Ako nema rada onda se ceo sistem dovodi u pitanje. Koja je poenta života ljudi u kapitalizmu, ako ne rade? A tu je i očaj, jednostavan očaj.

U Mađarskoj, dve desničarske partije imaju ogromnu većinu, a između njih je veoma mala razlika. Vladajuća desnica i opoziciona ekstremna desnica, u suštini govore iste stvari. U celoj Evropi, zbog toga što ne postoje alternative sistemu, ljudi pronalaze „žrtvenu jagnjad“, a ona se uvek pronalaze u strancima, homoseksualcima i tako dalje. U narednom koraku, imamo intelektualce pune mržnje, modernu kulturu ispunjenu mržnjom… To je slika. Očajna je i depresivna.

Ali, ja sam odrastao kao mađarska manjina u Rumuniji, bio sam mladić u vreme Čaušeskua, video sam i gore. Te stvari ne traju zauvek, ali ovo je veoma teška decenija.

Šta je onda budućnost Evrope? Da li bi trebalo da brinemo od daljeg jačanja desnice?

Saglasio bih se, da. Mi nikako nismo na kraju ove priče. Na primer, ako bi Grčka propala, ako bi se Siriza pokazala neuspešnom, na red će doći Zlatna zora ili neka njoj slična partija. To bi trebalo da nas plaši. Dakle, mislim da bi civilno društvo u istočnoj i jugoistočnoj Evropi trebalo da se suprotstavi tom trendu i da pokuša da se vrati nekim starim stvarima o kojima dugo nismo slušali – prijateljstvu među ljudima, miru, anti-nacionalizmu, antifašizmu. Te stvari bi trebalo oživeti. To nije ništa novo, ali nije ni obavljeno. Zadatak je i dalje tu i trebalo bi biti više glasova koji bi govorili o tome.

Neka predviđanja pokazuju da bi u narednim mesecima preko Balkana i Evrope moglo da prođe više od milion izbeglica. Da li bi to moglo da podstakne novi talas rasta desnice i stvori nove granice – fizičke i mentalne?

Da. Ono što vaše pitanje sugeriše je veoma realno i moglo bi se dogoditi. Mislim da je u aktuelnom političkom sistemu u Evropi apsorpcija nekoliko miliona ljudi nemoguća. Čak i ja to moram priznati. I da, nove se granice mogu pojaviti.

Vidite, dok sam dolazio u Beograd, u vozu sam video graničnu kontrolu kakvu nisam video za poslednjih 30 godina. Četrdeset policajaca je ušlo u voz, izgledalo je veoma preteće. Naravno, oni nisu tragali za belim ljudima sa pasošima EU poput mene, ali svejedno je taj prizor bio veoma neprijatan. Vratio me je u neka prošla vremena koja mlađe generacije nisu doživele, a koja je starija generacija, kojoj nažalost i sam pripadam, zaboravila. Tako nešto jako dugo nisam video. Tako da je sistemima potrebno da malo šire razmišljaju, a nove političke snage da se suprotstave takvom razvoju stvari.

Na kraju bih vas pitao kakvom ste mišljenju skloniji – da će ograda između Mađarske i Srbije biti poslednji zid u Evropi ili da će ih biti još?

Verovatno će ih biti još. Nisam ubeđen u to, ali ne mogu ni da isključim tu mogućnost. Pomalo poznajem Englesku, tamo sam proveo određeno vreme i njihova tabloidna štampa, žuta štampa, ima rasistički akcenat prema ljudima iz istočne Evrope. To je zastrašujuće. Takođe, tu je i odnos popularnih medija prema problemu Grčke – zovu ih „lenjim Grcima“ i slično. Takvi se termini nisu čuli od 1989. godine. To nas podseća na stara vremena i veoma je ružno. Dalje, u zemljama poput Francuske narasta islamofobija koju vlasti tolerišu…

Zaista, svet je u užasnom stanju i aktuelni lideri su ili slepi ili glupi ili oboje, odaberite sami. Prilično je očajno stanje. Veoma sam pesimističan, posebno kada govorim o bližoj budućnosti od nekoliko godina, ali mi moje političko iskustvo ipak govori da te stvari nisu večne.

 

Izvor: Radio Slobodna Evropa, razgovor vodio: Ognjen Zorić,