Toma Rosandić – Splićanin koji je bio jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu

Piše: Jelena Jovanović

Slavni srpski vajar i skulptor, jedan od najznačajnijih ovdašnjih umetnika XX veka, poznat je po mnogim delima koja se nalaze u Beogradu, ali i u Subotici, Trebinju, na Braču
Toma Rosandić

Slavni srpski vajar i skulptor, jedan od najznačajnijih ovdašnjih umetnika XX veka, poznat je po mnogim delima koja se nalaze u Beogradu, ali i u Subotici, Trebinju, na Braču. Toma Rosandić, rodom iz Splita, školovao se i usavršavao u Evropi, a najveći deo života proveo je u Beogradu, u kom je dosegao zenit karijere i ostavio značajan trag kao pedagog. Bio je jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu 1937. godine. Izabran je za prvog rektora ove visokoškolske institucije. U svom ateljeu u kući na Senjaku držao je časove mnogim umetnicima koji su se kasnije proslavili, a zabeleženo je da je vajar Henri Mur posetio ovu radionicu 1955. godine, odavši posebno priznanje jugoslovenskom kolegi.

Rosandić se školovao na raznim stranama, ali je najviše učio od drugog velikog savremenika – vajara Ivana Meštrovića. Izgradio je poseban stil i negovao jedinstveni senzibilitet. Istoričari umetnosti navode da je Rosandić umnogome uticao na formiranje međuratne generacije beogradskih vajara.

Toma Rosandić je rođen u Splitu 1878. godine. Vajarstvo je počeo da uči u radionici Bilinića u Splitu. Pohađao je i školu crtanja pri splitskoj realci, a posebno ga je zanimala anatomija ljudskog tela. Sa 16 godina važio je za izvrsnog crtača. Želja za dodatnim usavršavanjem odvela ga je u Italiju 1904. godine, u Firencu, Veneciju, a 1906. godine prvi put javno je izložio svoje delo – skulpturu „Ženski akt“ koju je predstavio na izložbi u Milanu.

Nakon dve godine vraća se u Split i zbližava se sa Ivamom Meštrovićem. Na njegov poziv i inicijativu Rosandić odlazi u Beč i nastavlja da istražuje svet vajarstva – različite forme i oblike, materijale, teme, stvarajući u Meštrovićevom ateljeu. U fokusu interesovanja bilo je i istraživanje figure i prostora, i rad na složenim kompozicijama, ali i rad na bistama i reljefima, ornametici. Radio je i spomenike – i profanog i religioznog karaktera, i predmete primenjene umetnosti. Pri tome je koristio najrazličitije materijale – kamen, drvo, bakar, srebro, bronzu.

Godine Prvog svjetskog rata proveo je u emigraciji, a nakon okončanja rata, nastanio se u Beogradu i postao profesor u Umetničkoj školi. U periodu između dva rata Rosandić se profiliše kao jedan od najvažnijih jugoslovenskih i beogradskih vajara i izlaže u mnogim galerijama u Evropi. Učestvovao je na grupnim izložbama i priređivao samostalne izložbe, poseban uspeh imale su njegove samostalne izložbe u Roterdamu 1931. godine, i u Amsterdamu i Briselu 1933. godine.

Tridesetih godina nastaju neka od najveličanstvenijih Rosandićevih dela. Kada je pesnik Jovan Dučić inicirao podizanje spomenika Njegošu, 1934. godine, a ideju i realizaciju podržao kralj Aleksandar, Rosandić je izradio veličanstveni spomenik, prvi koji je ikada podignut u slavu crnogorskog pesnika i državnika. Spomenik Njegošu koji je preko osam decenija simbol grada Trebinja nedavno je restauriran. Rosandić je potom uradio skulpturu „Umorni borac“, koja se nalazi u Kalemegdanskom parku (mermerni original se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu). Spomenik pesniku Milanu Rakiću nastao je 1938. godine. Bronzana bista na postamentu nalazi se na skveru ispred današnje Biblioteke grada Beograda.

Toma Rosandić
„Igrali se konji vrani“ Tome Rosandića, foto: Zoran Cvetković, Wikipedia

A jedan od prepoznatljivih simbola Beograda, momumentalna skulptura „Igrali se konji vrani“, Rosandiću je naručena 1939. godine. Dve velike skulpture koje prikazuju igru čoveka i konja izlivene su u bronzi i krase obe strane stepeništa ispred Narodne skupštine Republike Srbije. Odišu posebnom energijom i snažnom simbolikom.

U periodu nakon drugog svetskog rata Rosandić je takođe potpisao mnoga značajna dela, u duhu novog doba i u skladu sa njegovim zahtevima. Među njima se izdvajaju spomenik Ivi Loli Ribaru u Đakovu, kao i spomenik žrtvama fašizma u Subotici.

Toma Rosandić je bio jedan od od osnivača Umetničke akademije u Beogradu koja je otvorena 1937. godine i bio njen prvi rektor. Član srpske akademije je postao 1946. godine, a dve godine kasnije i redovni član Odeljenja likovnih i muzičkih umetnosti.

Živeo je u kući na Senjaku, elitnom delu Beograda, koju je sagradio kada je završio svoj veliki rad u Supetru na Braču. Na Mauzoleju Petrinović radio je od 1924. do 1927. godine. Ovaj mauzolej od belog bračkog kamena u vizantijskom stlu impresivno je arhitektonsko i vajarsko delo. Dekor i reljefi su u stilu secesije, a nad kriptom se uzdiže kapelica u kojoj je glavni oltar ukrašen kipom Hrista. Rosandić je u jednom intervjuu naveo da je izgradnjom tog mauzoleja obezbedio sebi sredstva za izgradnju udobnog beogradskog doma i prostranog ateljea, što mu je omogućilo da se posveti mirnom i intenzivnom radu. Svoju kuću u ulici Ljube Jovanovića Rosandić je sagradio prema ličnoj zamisli, i prema planu arhitekte Đure Bajalovića, 1927. godine. Centralno mesto u njoj zauzimao je atelje, a vajarska radionica u kojoj je umetnik stvarao skoro tri decenije bila je mesto izrade idejnih skica za velike monumentalne skulpture, dela sitne plastike i nameštaja u duborezu. Atelje je bio i majstorska radionica od 1949. do 1955. godine, stecište mladih talenata i mesto na kom se Rosandić, u ulozi profesora, najbolje osećao. O atmosferi koja je vladala u radionici svedočila je u jednom intervjuu velika srpska vajarka Olga Jančić: „U majstorskoj radionici Tome Rosandića je vladala dobra atmosfera koju je, naravno, on stvarao. Imao je razumevanja za svakog studenta ponaosob, za njegov individualni pristup. On je smatrao da je lični pristup odraz kompletne ličnosti. A, da bi se našao sopstveni izraz trebalo je, po njegovom savetu ′gledati u sebe′, čitati poeziju, slušati muziku. Soc-realizam nas u radionici Tome Rosandića nije ni dotakao. On nas je naprosto odbranio od toga. Nije bilo stega, mogli smo se slobodno razvijati.”

Rosandić je na Senjaku živeo do sredine pedesetih godina sa suprugom Marom Rosandić. Pred kraj života vratio se u rodni Split. Umro je 1958. godine, a kuću u Beogradu poklonio je gradu. Мemorijalni muzej Tome Rosandića otvoren je 1963. godine. Pored kuće sa ateljeom, Rosandić je gradu Beogradu poklonio veliki broj umetničkih radova, kao i predmete prominent umetnosti, lična dokumenta, prepisku i vajarski pribor. Središni deo stalne postavke Rosandićevog muzeja čine značajna dela: „Ekce homo“, „Mladost“, „Autoportret“, „Borac na umoru“, „Raspeće“, „Uskrsnuće“, „Arhanđel Mihailo“, kao i predmeti primenjene umetnosti – putir, tamnjanica, škropionik koji su izrađeni u okviru priprema za rad na Mauzoleju Petrinović na Braču.

 

Ministarstvo kulture


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: