„Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje, drugim rečima, kritični su prema grupnim i ideološkim slikama prošlosti i kadri da izgrade samostalni odnos prema istoriji. Bez pamćenja svakako ne bismo mogli zamisliti vreme. Međutim, pamćenje svesno i nesvesno iskrivljava ono što se ne može vratiti. U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije. Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. U ovoj knjizi su pokazani razni mehanizmi iskrivljavanja prošlosti. To se ne postiže samo čuvanjem određenih sadržaja, već i zaboravom drugih. Drugim rečima, kako se i zašto zaboravlja ono što je za vladajuće grupe nekorisno, ali i ono što je za grupu nefunkcionalno, a za pojedinca nelagodno? Rečju, treba demistifikovati selektivno pamćenje i organizovani zaborav”– stoji u opisu knjige „Kultura sećanja“ našeg sagovornika.

O reviziji sećanja, o anti-antifašizamu, ali i o neoliberalizmu, levici u Srbiji, pomirenju u regionu, socijalnim građanima i drugim temama, za P-portal smo razgovarali sa sociologom Todorom Kuljićem, profesorom na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Koji je vas najčešći odgovor na pitanja gde je i kakva je levica u Srbiji?

Izuzev kod studenata, antikapitalističke levice u Srbiji uglavnom još nema, ponajpre stoga što smo opsednuti nacionalnim, a ne klasnim nepravdama. Čak i u bedi je nacionalni interes vodeći. Otprilike kao kod onog samuraja koji nije ručao, ali drži dostojanstveno čačkalicu (nacionalnu) u zubima.

„Nacija je u regionu grupa ljudi koju spaja slična zabluda o vlastitoj neuporedivoj slavnoj i žrtvenoj prošlosti, ali i zajednička mržnja prema susedima.“ Ovo je vaše zapažanje na koje ću dodati i vaš nedavni predlog o izgradnji muzeja srama. Možete li nam pojasniti taj vaš predlog?

U više navrata sam javno upozoravao da umesto spomenika neznanom nacionalnom junaku treba razmisliti o dizanju spomenika neznanom dezerteru iz građanskog rata – Jugo Švejku, koji bi simbolizovao negativno sećanje na građanski međunacionalni sukob i na sve ubijene na ovim prostorima 1990-ih. Bio bi korisniji nego spomenik ruskom caru u centru Beograda. Prošle godine sam se u knjizi „Tanatopolitika“ založio za multietnički antispomenik u regionu. Na odziv nisam računao. Nije ga ni bilo, bile su to moje svesne utopije.
Utopije otuda što kritičkog patriotizma uglavnom i nema jer nema samorefleksivnog sećanja čiji je najdublji smisao neutralizacija borbenosti etnonacionalizma odnosno dogme o vlastitoj nedužnost koja je tvrdi alibi za osvetu. Za sećanje je najvažnije ono što se prećutkuje. U regionu skoro i da nema negativnog pamćenja dželata iz vlastitih redova. Zaboravljaju se. Pamte se uglavnom vlastite žrtve.

Po Vašim rečima, kada pogledate region vidite kako je antifašizam postao multietnički, samokritika je izdajstvo, a fašizam definišete i kao normalizovani nacionalizam. Šta još vidite?

Vidi se na sve strane anti-antifašizam. Ovih dana u Pančevu treba da počne sudski proces rehabilitacije osobe koja je, kao saradnik Gestapoa, potkazala predvodnika Narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini Žarka Zrenjanina. Pa su gestapovci novembra 1942. ubili „crvenog generala“. Konzervativno srpsko pamćenje je danas centrirano oko komunista kao dželata i kvislinga kao žrtava. I tome nema kraja. Nerefleksivni etnocentrizam je struktura svakog nacionalizma i šovinizma. To je tvrda mreža sukobljenih službenih pamćenja u regionu, svojevrsni ideološki perpetuum mobile, nepresušna borbena arena sećanja. Rehabilitacije domaćih kvislinga samo otvaraju nove bitke u građanskom ratu sećanja regiona. I relativizuju antifašizam.

Revizija istorije između ostalog nam pokazuje kako se privatni interes predstavlja kao javni. Isto to nam na drugačiji način prezentuje neoliberalizam. Kako na ličnom primeru prepoznajete ovu manipulaciju?

Gledano sa stanovišta moga staleža, u 21. veku je neoliberalizam uspešno potisnuo kritičke intelektualce sa alternativnim programom novom koalicijom bezidejnih menadžera. Represivna tolerancija jeste stekla nove ideologe, ali ne i nove intelektualne opozicionare. Bez intelektualaca teško je tražiti alternativu neoliberalizmu? A protest lišen projekta je efemerna buna.

Poslednjih godina zbog bede, siromaštva, nepostojanja posla i perspektive, hiljade ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije odlazi da radi u multinacionalnim kompanijama u Slovačkoj, Češkoj. U samom srcu Evrope koja se busa u ljudska prava. Tamo rade ilegalno, bez osiguranja, po 12 i više sati, za minimalnu satnicu, dok se njihovo neprijavljivanje nacionalnoj službi prikazuje kao smanjenje nezaposlenosti. Gde nas ovo licemerje, nepravda i ignorisanje vodi?
Vodi nas još gorem stanju na periferiji kapitalizma. Tu je tek neoliberalna zver puštena iz kaveza. Političke elite periferijskog kapitalizma (i unutar i izvan EU) pravdaju vlast ulaskom kapitala koji beži iz centra i traži jeftinu radnu snagu. I vlast u Srbiji se intenzivno pravda otvaranjem vrlo slabo plaćenih radnih mesta. Sindikati su bespomoćni jer banana države pružaju široka ovlašćenja kapitalu koji je stigao iz centra. Na taj način se krug eksploatacije zatvara seobom kapitala koji je kadar da ucenjuje i koji i u centru i na periferiji lišava moći sindikate i radnu snagu. Klasni otpor prelazi u nacionalni bes: u centru raste ksenofobija protiv radnika stranog porekla, a na periferiji napetosti između novih nacionalnih država. I tome neće biti kraja sve dok u nekoj velikoj državi ne pobedi levica.

Šta će biti kada jednog dana sve te silne generacije bez staža, svi ti silni frilenseri i nezaposleni dođu u godine za penziju?

Umesto sistemski osiguranog socijalnog građanina imaćemo masu gladnih ili privremeno nahranjenih bednika. Nisu socijalni građani oni ugroženi koji prihvataju donacije od tajkuna koji peru novac povremenim filantropskim akcijama. Socijalni građanin jeste samosvesni pojedinac kome država osigurava stabilno zaposlenje u javnom sektoru ili ga štiti od samovolje kapitaliste u privatnom sektoru, i kome garantuje stečenu penziju, a sve u onoj meri da samostalno kao subjekt može da određuje način vlastitog života. Ne vidim budućnost socijalnim građanima.

Prekarijati svih zemalja ujedinite se? Kada će obespravljeni postati svesni svog položaja?

Kada shvate oštru i nepomirljivu razliku između filantropa Bila Gejtsa i humaniste Karla Marksa. Prvi se trudi da ublaži bedu na nivou raspodele, drugi nastoji da je ukine na nivou proizvodnje. U razlici između ovih napora i danas postoji neizbrisiva granica između levice i desnice.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email