Svetlana Spajić: Važna mi je kultura krajiških Srba

Piše: Olivera Radović

Čuvarka tradicionalne pesme i pevačica koja nastupa na najprestižnijim svetskim festivalima
Svetlana Spajić
Svetlana Spajić, foto: Svetlana Spajic Group

This post is also available in: English (Engleski)

Svetlana Spajić, jedna od najautentičnijih pojava srpske kulture, jedna je i od retkih ljudi koji srpskoj povratničkoj populaciji u Hrvatskoj uvek donosi samo pesmu i pesmu uvek izmami. Krajiška pesma i krajiški čovek zauzimaju posebno mesto na njenom putu istraživanja i nastavljanja starih vokalnih tehnika i tradicionalnih formi. Album „Žegar živi“ snimila je upravo sa povratnicima u dalmatinskom zaleđu 2008. godine. Tako je dala i nemerljivo dragocen doprinos da njihov glas i glas o njima ostane sačuvan, snimljen i pohranjen za neke nove generacije. Iako je nastupala u najprestižnijim koncertnim dvoranama i na svetskim festivalima, sarađivala sa svetski poznatim i priznatim umetnicima različitih senzibiliteta, Sijelo tromeđe u Strmici, kako kaže, uvek ima posebno mesto u njenom kalendaru. Za Privrednik je govorila po povratku sa ovogodišnjeg Sijela, održanog kao i u prethodnih 26 prilika na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije.

Iz godine u godinu dolazite na manifestaciju Sijelo tromeđe, nekad i direktno sa nekog velikog svetskog festivala. Šta je to vredno u Strmici zbog čega joj se uvek verno vraćate?

Dug tog mesta. Za mene je to najvažniji kulturni događaj u Srba. Veoma mi je važna kultura krajiških Srba, a ovo je mesto gde se Srbi Krajišnici svih provinijencija okupe. Sastanu se da se vide, da podele ono što jeste njihova suština, identitet. Važno mi je to mesto i kao nekom ko je postepeno primao krajišku kulturu, od tog moćnog jezika, govora, načina komunikacije, živopisnih nošnji do onog najlepšeg što kultura jednog naroda izrodi – do pesme, koja je tako posebna, karakteristična. Sve to iznese jedna mala zajednica Strmičana, nešto što je gabarita recimo krajiške Evrovizije. Dođemo od Niša, Beograda, Vojvodine, preko Potkozarja, do onih, naravno, na samoj tromeđi – Dalmatinaca, Ličana i bosanskih Krajišnika.

Slavljenje identiteta

Vaše ugled je odlična „reklama“ za ovu manifestaciju. Kakav status bi ona imala da je ne podržavate vi i još nekolicina priznatih umetnika? Kakav je status tradicionalne narodne pesme danas?

Rade Matijaš je utvrdio Sijelo, ne bi ono ni bez nas bilo marginalizovano. Taj čovek je imao mnogo energije i razumevanja i umeo je da poveže Krajišnike svih generacija i najrazličitijih nastojanja, objedinio je i one koji su u politici i običan narod i one u kulturi, pa je uspevao da nađe i nas „nekrajišnike“ koji smo hteli to da podržimo i da primimo taj duh. To je slavljenje kulture, identiteta, baštine. U tom smislu je to i mesto slobode, gde su svi dobrodošli, to je taj saborni duh. I sve se održava ispred crkve, nećemo se otuda ni seliti jer tačno tu nam je lepo i biti, u porti crkve, tu narod i treba da se okuplja, kolo da igra i pesmu da zapeva.

Mislim da Sijelo mora da ostane takvo kakvo jeste. Ako bi prevazišlo neke svoje okvire, čini mi se da bi se pretvorilo u nešto drugo. Kad to ne dobije obrise neke velike manifestacije, poput Guče u Dragačevu, onda živi život, pulsira. To je jedan od retkih narodnih sabora, sabora stvaralaštva narodne kulture gde nema žirija i takmičenja. Ljudi dođu, onako kako je u starini bilo, da se vide, da se ako treba i natpevavaju i odmere između sebe, bez nekakvih natruha onoga što su nam donela vremena komunizma i novih promišljanja šta tradicija i narodna baština jeste. Ovo je baš izvorno, narod je mera. Iz glave naroda, kao Njegoševo kolo u „Gorskom vijencu“.

Obišli ste mnoge krajeve, gde ste upoznavali i upijali mudrost i lepotu izražaja lokalnog stanovništva. Kako biste definisali Krajišnike?

Činjenica da postoji posebna reč, pojam Krajine i krajišništva u srpskom jeziku već vam nešto govori. Kad pogledate, svi smo mi Krajišnici. I ja kad opisujem svoj repertoar, govorim često – od Kninske do Negotinske krajine. Posebnost je to. Ona naravno nosi sa sobom i mnogo iskušenja i Krajišnici se uistinu po svom biću i karakteru razlikuju od nekih drugih Srba, recimo od mojih Podrinjaca ili od Hercegovaca. Teško je biti Krajišnik, na granici, na razmeđi različitih kultura. Nekad je Krajišnik baš zbog toga svoju kulturu čuvao predanije, ljubomornije.

Ojkača ili ojkalica je postala prepoznatljiv znak upravo Krajišnika.

Krajiška pjesma je sad brendirana, došla je u fokus kad je postala kulturno-politički relevantna, a onda je krenula i jagma oko toga. U jednom Žegaru, gde još ima puno nosilaca narodne baštine, ojkan, ojkača, ojkalica ne znače puno. Toliko je bogatstvo različitih narodnih oblika, vidova komunikacije, izražavanja, umetničkih formi: bacalica, počasnica, potresalica, zdravica, junački poziv, starinska curska pjesma… da je takvo jedno brendiranje potpuno prevaziđeno. No dobro, mi koji to sve posmatramo sa strane valjda imamo potrebu da to klasifikujmo, međutim, u tim klasifikacijama mnoge slojeve i ne vidimo, gubimo, ukrupnjavamo to, a ona fina rezolucija nam izmiče. Mi ćemo uvek nešto pevati, ali ne nosi svako duh tradicije.

Kako to da je vaš rad mnogo bolje prihvaćen na engleskom nego na srpskom govornom području?

To ne znači da tamo negde znaju bolje nego mi ovde. To više govori o klimi ovde i nekoj našoj društvenoj dinamici. Mene je samo ljubav, strast i radoznalost pokretala u svemu ovome, nisam planirala ni karijeru niti sam sanjala da ću jednog dana i mlađima na neki način pomagati i prenositi im deo stečenog znanja. Uporno i radoznalo sam tragala osluškujući te sazvuke, pulsaciju, prozodiju, stalno poredeći sebe sa najuzornijim narodnim pevačima. Kako to da odmah kad zapeva narodna grupa, tebi je jasno da je ona iz naroda, a kad zapevaju ovi iz grada, prepoznaješ to? Traganje za odgovorima na ta pitanja me je vodio dalje i dublje i detaljnije dok nije uistinu počeo da se otvara jedan potpuno novi muzički univerzum, drugačije muzičko promišljanje koje je samo jedna divna ekstenzija onoga što jeste srž našeg naroda, a to je naš jezik onakav kakav jeste sa svim svojim narečjima, dijalektima, dinamikama, tonskim akcentima. Dok se tom jeziku ne vratiš, mnogo toga ne možeš da shvatiš. Kad sam htela da propevam krajiške pjesme, morala sam najpre dobro da savladam i način ophođenja i sam jezik. I onda taj doživljeni drugačiji muzički kosmos postaje interesantan, relevantan onima čiji jezik to nije, onima u inostranstvu, kao što je interesantan i svet persijske ili indijske tradicionalne muzike.

Živi Žegar

Mnogi baštinici tradicionalnog izraza i formi odlaze, a sa njima nepovratno nestaju te fine niti o kojima govorite.

Nije isto kad slušate snimke iz 50-ih godina i snimke u istom selu iz 80-ih godina. Vidite kako se sve pomalo i pojednostavljuje, menja se arija. Ne možemo sad vrednovati jedno kao bolje, a drugo kao gore, jednostavno se osećaju razlike zato što su ljudi sve više izloženi medijima, drugačijoj muzici, masovnoj kulturi. Veoma je teško to sačuvati, to su uspeli samo najjači, najuporniji, oni koji su bili najpredaniji tome. Poput Obrada Milića, koji nije ništa od tih finih niti izgubio, zato što je uistinu bogom dan, pravi tradicionalni umetnik, punokrvan, koji poznaje sve, od gusli i dipli do raznih priča, anegdota, starinskih groktalica… Za takvima sam tragala i oni su bili moji učitelji i mentori. Ne mogu ja to primiti sa takvim savršenstvom, ali mi je bilo važno da primim taj duh.

Možda bi kao društvo trebalo nekako da se potrudimo da očuvamo ovu vrednu kulturnu baštinu. Da ne bude sve na pojedincima, poštovaocima i zaljubljenicima.

Teško je zato što baština, predanje jeste stvar zajednice. A ako su se oformile nove zajednice, ako to nisu više one seoske, te nove zajednice traže i svoje mesto. Kad kažemo da bi moralo, da bi trebalo, a koji je to recept? Razmišljala sam o tome mnogo. Pošto već imamo mrežu KUD-ova, koji su nam dobrim delom unifikovali i brisali lokalnu tradiciju, ali već su tu i oni su uspostavili nekakve svoje tradicije, samo zamislimo da se jedan KUD u Kragujevcu ili Zaječaru vertikalno poveže sa onim što je kultura tog kraja, a njeni predstavnici su, naravno, najstarija generacija. Uvek će se neko sećati, uvek se pojavi neko ko nešto zna i onda dobijete tu finoću, raznolikost. Ovako smo došli u situaciju da sto KUD-ova peva repertoar od 15-ak pesama, dele ih između sebe ne interesujući se više kako je to nekad zvučalo. Baština mora da se predaje licem u lice, da imate živ kontakt. Kao što ne može da vas vaspita ni jedan priručnik na računaru, već roditelji i babe i dedovi, isto je i sa ovim. Bez živih ljudi i bez generacijske prokrvljenosti nema govora o tradicionalnoj pjesmi.

Album „Žegar živi“ snimili ste sa povratnicima u zaleđu Dalmacije. Kako je izgledalo to iskustvo?

Za mene je ta priča počela sa Jandrinim jatom i starinskom groktalicom koju su pevali jednom prilikom a kapela u Domu sindikata. Ispostavilo se da je Jandre jedan od prvih povratnika u svojim Bratiškovcima. Kad sam prvi put otišla kod njega, sastavila sam pozivnicu da bih mu iskazala poštovanje: „Ja sam svoje sakupila jato, zapjevaću i došla sam zato. Pjevaj Jandre, dalmatinski vuče, običaj je da od tebe uče, pjevaj, ori, sokole u gori, od tebe se sad legenda stvori“. Nastao je „Žegar živi“, album snimljen u kuhinji porodice Radmilović u Žegaru. Doživeo je veliki uspeh. Vodeći svetski muzički časopisi su doneli ne samo dobre recenzije nego i cele reportaže o pevačima iz Žegara. Jedan naslov je glasio: „U Žegaru pastiri, a u Londonu umetnici“. Emitovane su tri emisije na BBC-u, ali je album ovde ostao ispod radara, nije se o njemu govorilo. Posebno mi je žao što se stručna javnost ovde nije oglasila. Samo 10 meseci kasnije, Hrvatska je nominovala ojkalicu na Uneskovu listu, a onda je krenula čitava gungula oko toga čija je ojkalica. Znate, ojkalica je onoga ko uistinu živi tu tradiciju. Nema tog Uneska koji vam nešto može zaštititi ako to veštački gurate.

Most u Žegaru, foto: Jovica Drobnjak

Da li je sistem vrednosti u pesmama koje pevate danas svojevrsni anahronizam?

Zamislite jedan univerzum načina, vidova izražavanja i nebrojeno umetničkih, pesničkih oblika i posebnih, visoko kodiranih vidova izražavanja koji su u prošlosti postojali. Dinarci važe za šture na rečima, ali naprotiv. Znate koje je to bogatstvo! Visoko formalizovana kultura. To je sad osiromašeno, ta rečitost sa toliko žilica i bogatstva, mi komuniciramo vrlo šturo. Mnogo smo izgubili tu, ali izgleda da gube sve kulture globalizacijom. Veoma je teško osmisliti način da to sačuvate jer i ta tradicionalna kultura, kao i sve ostalo, postaje žrtva tržišnih odnosa. Ako je moja tradicionalna pesma percipirana kao roba u toj ponudi i potražnji, u svemu tome sačuvati se i napraviti ravnotežu: predstaviti svetu svoju tradiciju, ići na festivale, a odužiti se i svom narodu, to svako iz sebe mora da nađe. To bi bio i moj recept kako da se to sačuva – da što više vremena provedemo baš sa najstarijim pevačima.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje:

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: